Mirjana Petrović

METAMORFOZE RUSKE ŠVALjE

           
          Nema sumnje da je blokovska podela sveta već odavno postala istorijska činjenica, pa je, samim tim, i pogled na rusku književnost, usvojen u tom periodu (donekle, ne bez razloga), postao deo književne istorije. Mnoge neosporne i neosporavane književne vrednosti našle su se na ispitu, te je došlo do prevrednovanja starih i usvajanja novih. Tako se savremena ruska književnost našla u pomalo neobičnom položaju. Posle kraha Sovjetskog Saveza, a sa njime i svih propisanih sovjetskih normi, na svetlost dana izašla je samizdatska književnost 50-ih do 90-ih godina, ali su se sa otkrivanjem  i ozvaničavanjem te književnosti paraleno odvijali i živi književni procesi. Isto se dešavalo i u ruskoj poeziji. Pesničke generacije koje su stupile na scenu 90-ih godina donele su sa sobom dvojako nasleđe – zvanično odobrene književnosti koja se štampala u cenjenim književnim časopisima sa pedigreom i učila u školi i nezvanične, ilegalne književnosti koja se razvijala po kružocima. Neosporno pozitivna odlika ovakvih samizdatskih grupacija jeste u njihovoj raznolikosti i polifoničnosti, pa ipak, činjenica je da je upravo zbog toga svaki od pesnika poznavao samo deo književne stvarnosti sovjetskog perioda i morao da se upoznaje sa vlastitom književnošću iznova, kada se ova ozvaničila. U isto vreme i sam (istorijski) trenutak je tražio da bude iskazan. Čitavu ovu već poprilično složenu situaciju dodatno tereti i činjenica da su sa otvaranjem Rusije ka svetu mnogi stvaraoci pohrlili izvan domovine i nastavili da pišu u drugim sredinama i u susretu sa drugim kulturama. Tako da već i sami Rusi prate svoju književnost u matici i dijaspori (ovo se odnosi kako na književne konkurse, tako i na specijalizovana izdanja i antologije).
          Šivaća mašina sintakse¹ ili poezija je, u osnovi, prolazila iste procese u demokratizovanoj Rusiji. Veliki broj pesnika koji je iznenada otkrila, kada su se otvorili privatni i državni arhivi, bacio ju je u ekstatično stanje. Mnogi pesnici su doživeli svoje prve zbirke, iako su godinama pre toga bili neprikosnoveni gurui², polutajna udruženja su postala javna, osnivani su časopisi, almanasi, festivali... Ovaj optimizam će potrajati skoro celu deceniju, sve dok Rusija u potpunosti ne prihvati zapadne potrošačke koncepte i ne primeni ih i na kulturu i umetnost.
          Ono što se, ipak, s pravom, može izdvojiti kao izuzetno važno nasleđe iz perioda sovjetske Rusije koje je umnogome uticalo na formiranje i tok savremene ruske poezije jeste nasleđe konceputalizma i metarealizma. Iako se dosta raspravljalo o konceptualizmu i posebno figuri Dmitrija Prigova³, u svojoj knjizi, posvećenoj postmoderni u Rusiji⁴, Mihail Epštejn jasno pokazuje da su dva osnovna pravca, ili dva pola u ruskoj književnosti upravo konceptualizam i metarealizam i da oni trasiraju sve savremene književne fenomene. Polarizaciji, donekle, duguju upravo neke Epštejnove definicije: Metarealizam je nova forma bezuslovnosti što se otkriva sa one strane metafore, ne ona koja joj prethodi, već ona koja u sebe poprima sve njene smislove. Metastvarnost je ona stvarnost koja se otkriva posle metafore; tlo, na koje metafora prenosi svoj smisao, a ne empirijska ravan iz koje je donosi.<...> Konceptualizam je nova forma uslovnosti što se otkriva sa one strane mita, koja razlaže svaku celinu kao nešto lažno i neorgansko. Konceptualizam je poetika ogoljenih pojmova, ..., izvučenih iz zone  stvarnosti koju bi trebalo da grade, poetika šema i stereotipova koja pokazuje odvajanje forme i substancije, smisla i stvari. Ova neosporno precizna definicija Epštejna ipak se mora dopuniti opaskom da su ovi pravci egzistirali u isto vreme sa mnogim drugim pravcima (npr: postkonceptualizam, nulti stil ili „veliki poraz“, neoprimitiv, ironična poezija, kontinualizam, prezentalizam, lirski arhiv...). Umesno je reći da je savremena ruska švalja, pred kojom je osvanulo šaroliko jezičko sukno, podjednako dužna kako ruskom, tako i evropskom i američkom književnom nasleđu (od američke jezičke/lingvističke škole, Beketa, Borhesa, Barta, drugog talasa moderne, u Rusiji nazvanog visoka moderna, nadrealizma, vizualizma do izvornog komunizma...).
          Imena Arkadija Dragomoščenka, Sergeja Zavjalova, Jelene Fanajlove i Aleksandra Skidana predsatvljaju danas nezaobilazne orjentire u plovidbi po savremenoj ruskojezičnoj poeziji. Arkadije Dragomoščenko je jedan od stvaralaca koji je učestvovao u trasiranju ruske poezije (ali i proze), ali koji i danas podjednako snažno vodi ruski pesnički brod. Na granici između metarealizma i kontinualizma, Arkadij Dragomoščenko stvara jedan drugačiji pejzaž proširenih horizonata, prepoznatljiv, ali ipak nigde viđen zaista. Prelazeći bez osetne promene sa proze na poeziju i obrnuto, Dragomoščenko ih prevazilazi, stapa ih organski u jedno, pretvarajući pisma svojim sabesednicima u stihove, a stihove u filozofske traktate (dok se ovi poslednji pretvaraju u opise predela i mesta). „Prorok“, ili makar „stranac“, kako ga svrstava Aleksandar Ulanov,⁵ Dragomoščenko ne samo što je poznat po dijalogu sa američkom jezičkom školom i po utemeljenju metarealizma i njegovih neuhvatljivih metafora sa odloženim delovanjem, već je filozofski pesnik i utemeljivač disperzivnog subjekta u poeziji.
          Zavjalov, Fanajlova i Skidan su pesnici koji su svakako pretrpeli uticaj metarealizma i figure Arkadija Dragomoščenka, ali koji su se kasnije odredili u drugim pravcima. Poezija Sergeja Zavjalova u ranom periodu nosi neskrivene citate iz stihova Dragomoščenka, posebno iz rane poeme Veliko jednoličje ljubavi. Ipak, osvajajući sve više svoj izraz pod ogromnim uticajem nasleđa moderne, u sklopu sa velikim interesom za muziku (završena srednja muzička škola) i bavljenjem klasičnom filologijom, Zavjalov danas spada u visoku modernu ili drugi talas moderne u Rusiji, koji se odlikuje vrlo istančanim osećajem za slobodan stih, kao i za formiranje novih formi u poeziji (spajanjem klasičnih stopa bez rime sa muzičkim zapisom...). Najnoviji pesnički dometi Zavjalova definisani su kao rekonstrukcija ili prelaz sa dekonstrukcije na rekonstrukciju u savremenoj ruskoj poeziji.
          Jelena Fanajlova je počela da stvara kao deo voronješke (Voronež) pesničke grupe koja se raspala krajem devedesetih godina što zbog migracija autora, što zbog suštinskih stvaralačkih razmimoilaženja. Tako je Fanajlova danas bliska novoj vrsti socijalne ili građanske lirike sa snažnim emotivnim nabojem i uplivom svih slojeva leksike u poeziju. Na tragu metarealističke poetike je u početku bio i Aleksandar Skidan koji se kasnije odvojio posebnošću svog iskaza koji on definiše u svojevrsnom manifestu na sledeći način: Lingvistika, psihoanaliza, politička ekonomija i druge discipline se u „Crvenom pomeraju“ pojavljuju kao represivni diskurzivni režim koji ne ostavlja prostor za tradicionalni lirizam, istiskujući ga na marginu proširenog univerzuma kulturnih smislova, odnosno istiskujući ga u oblast arhaične, predindustrijske proizvodnje. Ali se istovremeno ovaj novi režim kolonizira i podriva iznutra, te postaje bojište za novog lirskog subjekta. To je refleksivni subjekat, koji sebe prikuplja u činu raspršivanja, prožet je tuđim glasovima i potpuno je svestan toga, jer i u njemu, kao i u tim tuđim glasovima, „podjednako jasno pevaju ideje, naučni sistemi, teorije države, kao što su u njegovim prethodnicima pevali slavuju i ruže“.<...> Katastrofalna poetika, koja odgovara pokušaju da se zaustavi najstrašnije, pa makar i cenom vlastite rastrzanosti, svesno prekida komunikaciju, ali ne zbog gordosti, već zbog slabosti i stida i – treba li isticati – zato što teži da uspostavi novu komunikaciju, koja će da odgovori i da podrži upravo taj maksimalno slab poziv.⁶
          Ovaj pesnički pokušaj po svojoj intenciji blizak s jedne strane nadrealizmu, a sa druge strane dekonstrukciji, i pod snažnim uticajem levičarskih ideja pretapa se u angažovanu poeziju u kojoj ne progovara sam pesnik, već kroz njega govori dati istorijski trenutak.

Shvatam da će nas opet razgovor, uništavajući sebe,
Dovesti do praga umetnosti, misterijskih vizija vlasti,
I mi ćemo pokuljati gustom rekom, razbijajući se o kamenje...⁷