Ivan Jasiković

Utonuo u misli kao skulptura

 

Or sa tobom, jer CEV


Nad Aleksandrom Dimom mlađim,
katodna cev se nadvila –
pravo u zadnjicu glomazne mašine.
Trbuh brunda, svaren šljunak ište svetlost dana.

Ali,
Bolje što je nad mlađim, nego da je nad starijim kome klecaju oglodana kolena –
Jer anoda bi ga pokretala duboko na razmišljanja koja sežu duboko
u ono vreme kada je stari (u dan) bio mlad kao mlađi – prividno bezbrižno,
mislio je mlađi: u neodređenu budućnost smeštam neodređene postupke
čijim sprovođenjem poništiću ono što me danas brine.
Poetski jezik voli momak,
Voli momak u nevreme.

Aleksandar Dima stariji, utonuo u misli kao skulptura:
Misli, Mikelanđelov David je samopokazivalo – on ne čini ništa do što stoji nag
i pokazuje se – kao što sin moj spisateljskom veštinom se diči.
Tako David stoji i diči se srazmerom. 

Oca su oduvek zanimali osvetnici,  junaštvo i borba za pravdu: sin je
opsluživao dame kamelijama, a Đuzepe koji se u mašti
združio sa mlađim doživeo je poraz na premijeri.
Otac je likovao, znao je da će aber dospeti u enciklopedije – ALI
– ne iz namera zlih: jer, sina je nazvao imenom svojim:
nije mu ime David dao, iako je i sâm skulptura bio.



(S.S.S.)


Dokle ti odjekuje pesma o pretrpanom moru,
  sva ta so od koje ti je jezik tako suv?
Dokle ti odjekuje pesma o obalama
  koje si tako bezočno prisvojio,
  tu prugu koja je zamišljena ivica vode i zemlje?
Ali, pa tu više nema mora ni obale,
  tu su samo zidovi tvoje sobe,
  zidovi koje tvoje čelo dobro poznaje,
  zidovi tvog mrtvačkog sanduka
  sa ipak izvesnim postotkom umornog kiseonika,
  premorenog kiseonika,
  te u ime prvobitne materije
  kidaš reč od grumena tvrdog
  koji ti se pod jezikom ugnezdio.
Ali, tvoja pesma sad već postaje ozbiljna,
  pa se na obalu mnoga utvara dovuče,
  nakot tvojih malih nakaza,
  ali
  ti ipak nešto o lepšem životu znaš,
  ti koji se boriš i moliš Boga za snagu
  ti koji se ispovedaš
    u ime suze, krvi i uma,
    uz poželjno prisustvo Svetog Duha.
Ti ipak nešto o lepšem životu znaš,
  ali sada (to prokleto sada)
  skazaljka ova gmiže
  iako je njen kraj neko zakucao za podlogu,
  i svega se strašiš, o, usoljeni prijatelju
  što si svoje telo izvio u stavu mnogostrukosti,
  ti koji si tako krzav,
  ti koji se boriš i moliš Boga za snagu,
  čujem tvoju pesmu,
  tvoje dete budućeg višeglasja,
  žalim.



(KL)
         za Fridriha Ničea

Zemlja je tvrda kost,
  daleko napolju se mesec juli pentra,
  neko je otputovao sa dve stotine pristalica.

Kao što stablo u krošnji nosi Sunce,
  neko je stupio među prosuto vino i slomljeno staklo –
  učini pošten napor
  i krenu razmatrati promenu formacije...

Krvarenje je u većini slučajeva obilno,
  limfne žljezde otečene,
  i dani se poput fosfora u njegovoj lobanji pale,
  iskrsavaju sablasna priviđenja,
  svest se gasi kao da bogovi zovu.

Narod se mora spasiti od tog otrova,
  zato klin o klin,
  prutom po nakaznim licima,
  natrag
  do tačke polazišta!



Postnatalna zaštita majki


Kad odredite metod
i proučite štetu:
tako zaludno
čudna stvar doslovno
dešava se veže se
najnovija vest dostignuća medicine
ima i poginulih
osigurana budućnost na birou rada

Kad zauzmete položaj
ispričana priča
ponovna razmatranja
tamni glasovi i probavne smetnje
u krugu
neprimetni uljezi

Kad napustite sve
molimo se našoj matrici
pokušaji da se dokuči
gorki strah u kolonama
misao koja je nebitna

Osećanja kao kostur
iza je hrpa naslaganog kamenja
jednom u životu posetiti dalekog rođaka
misao izvađena iz futrole
strašna deca se prskaju vodom
stalna promena

Ivan Jasiković rođen je 1978. godine u Beogradu. Završio studije germanistike i iste godine upisao postdiplomske studije iz nauke o književnosti. Živi i radi u Beogradu.