Vladimir Bošković
NAJNOVIJA GENERACIJA GRČKIH PESNIKA
U ovom kratkom pregledu predstavio sam radove grčkih pesnika rođenih posle 1970. godine. Vreme ovih autora – sadašnje i buduće – kao i heterogenost njihovih poetika, imaju za cilj da prenesu barem sićušni deo fascinantnog pluralizma književnih glasova koji trenutno vlada u Grčkoj. Hronološka granica nametnula mi je – ili omogućila – da izostavim značajan broj nešto starijih pesnika, koji se i dalje računaju u „mlade“ (ili „nove“, grčki koristi istu reč) i koji su već utvrdili svoje književne pozicije. Ti pesnici – Dimitris Kosmopulos, Dimitris Alos, Jana Bukova, Jorgos Blanas, Katerina Iliopulu, da pomenem samo njih – razvili su se u vodeće figure grčke poetske scene i upravo ovih godina dospevaju za književne nagrade. Iako nipošto ne zaslužuju da budu zanemareni, okrenuo sam se umesto njih najnovijim pesnicima (Dimitra Kotula, Janis Stingas, Jazra Khaleed), čije je pisanje već privuklo pažnju grčke i strane književne javnosti.
Nakon perioda osamdesetih i devedesetih, u kome je samodovoljno uživala u sopstvenom procvatu, grčka poezija poslednjih godina beleži nov uzlet. Književni kafei, slemovi, elektronski časopisi, festivali, radionice, čak i poetske karaoke, bujaju i privlače pažnju javnosti. Lokalni pesnički kružoci, uglavnom vezani za regionalne univerzitetske centre, takođe su mesta književnog okupljanja. Ulogu poezije u grčkom društvu upotpunjuju grupe kao što je nevladina organizacija Ellínion iz Soluna, koja je objavila dve zanimljive knjige poetskih sastava pritvorenika u domu za maloletnu delinkvenciju, pisanih kao reakcija na tekstove grčkih pesnika koji su im bili izloženi, pod naslovom Pritvoreni susreti.
Grčka poetska geografija poslednjih godina značajno se modifikovala. Odvajkada se dobro razumevajući u dislokaciju – pomenuću odisejske figure pesnika-moreplovaca kao Kavadijas ili Andoniju, politički egzil levičara u različitim periodima (Ricos, Aksioti), ili Kazancakisovo samoizgnanstvo – ona se tokom poslednjih dvadesetak godina sreće se s pojavom „transnacionalnih“ pesnika, što Grka u inostranstvu (Valaoritis, Brumas), što stranaca u Grčkoj (Bukova). Otvaranje književnog prostora prema nadnacionalnom i nadregionalnom, nasuprot prostoj koncepciji centra i periferije, možda se najbolje vidi na projektu antologije balkanske poezije Haemus, koja je, u izdanju časopisa „Anti“, nedavno objavljena u Atini na šest jezika obuhvatajući pesničke kanone svih balkanskih naroda prevedene na sve balkanske jezike.
Ovde uzgred želim da spomenem jednu činjenicu: iako je sadašnja grčka država mala država, grčka književnost nije mala književnost. Kako je primetio nobelovac Odisej Elitis, nije postojao vek u proteklih 2.700 godina a da u njemu nije pisana vrhunska poezija na grčkom jeziku. Ta složena isprepletenost tradicije i inovacije, kalemljenja i palimpsesta, istorija kontinuiteta i diskontinuiteta u stalnoj interakciji sa sopstvenim odjekom u vangrčkom prostoru, osim što predstavlja izazov istoričarima i književnicima, suštinski problematizuje savremeni teorijski diskurs i otvara pitanja o njegovoj dubljoj ideološkoj hegemoničnosti; ali za ovaj kratak uvod, ostaviću takva pitanja po strani.
DIMITRA KOTULA najstarija je u ovoj grupi. Njen jezik, „vatren i direktan“, kako ga je opisao književnik Haris Vlavijanos, koristi u punoj meri muzikalnost grčkog jezika, odr(a)žavajući njegov ritam i namerno zatežući žicu sentimentalnog a da je nikad ne okine. Prema njenim rečima, „prava pesma nije tamo gde je jezik sam po sebi, već sećanje na njega ili pre, nostalgija za njim“.
Likovna predstava na grčkom je „zapis živog“ (zo-grafiá) a slikanje ikone – Kotula je doktor vizantijske umetnosti – znači „izlaganje istorije“ (istoreîn). Ova organska povezanost deskriptivnog i narativnog, zvučnog i vizuelnog, prostornog i vremenskog, može dobro da se primeni na Kotuline pesme iz prve zbirke, Tri note za jednu muziku, opsednute svetlošću, elementima, licima, ali i jezikom, znakom, artikulacijom. U tom spajanju apstraktnog i opipljivog ona pokazuje srodnost sa jednom od najvećih ženskih figura grčke književnosti XX veka, Eleni Vakalo, koja joj je po sopstvenom priznanju jedan od uzora i koja je i sama bila vrsna istoričarka vizantijske umetnosti.
Kotulin lirski subjekat pretežno je u prvom licu i obično u muškom rodu; dok se u prvoj zbirci forma stabilno drži slobodnog stiha, pesme iz zbirke Raskoš (pred objavljivanjem) najavljuju dalja traganja. Glas koji se prekida, umeće, transformiše, dolazi da zameni „unutrašnji polifoni monolog“ (Ziras) koji mu je prethodio. Muzikalnost i distanciranost su, međutim, i dalje tu:
sada
pesnik skida
kao sasušenu umornu kožu
preduslove koje u svojoj poeziji
svesrdno ispunjava.
(„Pesnik“)
Ove nove pesme uključuju i povremene napomene s vrednosnom evaluacijom sopstvenih stihova („pogrešno“ ili „pokušaj“), čime se unutrašnja polifoničnost transformiše u dijalogičnost a autocenzura ironizira u nastojanju da se „sebične reči vrate u tvoje ruke“. Umesto slike koja se pojavljuje i nestaje, dolazi zapitanost nad prolaskom u „drukčiju ezoteričnost“ i nad „stvarima koje postoje“ („Ljubavna pesma I“). Kao odgovor na čuvenu tautologiju o ruži, ali i na sopstvene starije stihove, Kotula sa novim iskustvom piše: „Svetlost ne sasvim svetlost/ ne sasvim svétla“ („Causa artis“, 3).
Donekle sličan put već je prešao JANIS STINGAS. On se već od prve zbirke (2004) javlja kao pesnik detaljno razvijene forme i zrele poetske fraze, u kojoj se razaznaje karakterističan efekat smenjivanja vatrometnih slika, ali i nagoveštavanja, elipse i aposiopeze:
Ja po mom vremenu
krc-krak
sekirom iza leđa
Ostalo će
reći u vestima
Poezija je vrh ledenog brega
a odozdo
sva sila psovki
(„Onako kako su mi pročitali s dlana stvarno sam se sapleo“)
Stingasova poezija ispunjena je smirenom tenzijom koja se sprema da eksplodira – i povremeno to i čini. Jezička manipulacija (i frustracija) „beskrajnim lutanjem“ tako se raspršuje u dosetku, poigravanje i izbegavanje, s diskretnim smeškom deteta koje podmeće požar. Čak i priznanje sopstvene rezignacije pretvara se, kroz koketiranje s objektima i simbolima, u sopstvenu negaciju i izraz protesta: „Koji peder od anđela/ dao mi je bušnu tikvu/ pa nemam ni kapi melodije“ („Kopija ključa za crne dane“).
Stingas koristi svakodnevni jezik koji nenametljivo oscilira između različitih registara, povremeno se spuštajući do kolokvijalizma. Njegov ritam – što se vidi kako iz načina na koji čita svoje pesme tako i iz njihovog grafičkog oblika – uključuje u tekst pauze između skoro svake fraze, oslobađajući interpretativni prostor i rasterećujući ga, ali u isto vreme proširujući asocijativni niz i za tišinu koja dolazi posle eksplozije, s one strane zvuka, verovatno i iza istorije.
Grčko društvo u ovom trenutku prolazi kroz doba dubokih promena. Situaciju nakon otrežnjujućih socijalnih nereda neki opisuju terminom „metademokratija“ (odnosno postdemokratija, ili postrepublika, grčki je i ovde polisemičan). Još osamdesetih godina javili su se u književnosti prvi marginalni tekstovi sve brojnije strane imigracije; danas, kada je broj ekonomskih imigranata, uglavnom sa Bliskog istoka i iz istočne Evrope, po nekim procenama premašio milion, i kada je grčko društvo, nalik zapadnoevropskim, nespremno da ih kulturno asimiluje, ogromna masa subaltern-a predana je onome čime se definiše: odsustvu glasa.
Jedan takav „glas tišine“ dolazi od JAZRE KHALEEDA, potomka imigranata iz Čečenije i jednog od najprevođenijih novih pesnika. Khaleed pripada književnoj grupi okupljenoj oko časopisa Teflon, termin koji referira na političke figure otporne na javnu kritiku, ali (prema grčkoj idiomatičnoj upotrebi) i na reč ili frazu koja se ne može da se „odlepi“ tj. izbaci iz glave. Njegova vezanost za grčki jezik je potpuna i konačna. „Grčki jezik je jedini jezik koji znam. Primoran sam da pišem na grčkom. Ono što pokušavam da uradim jeste da ga podrijem, da ga izmestim, u suštini da poreknem određene reči – jer ih moć koristi u suprotnosti sa njihovim prvobitnim značenjem“. Stojeći, kako sam kaže, pod uticajem Adorna, Jazra istovremeno koristi grčki jezik kao svoju „pretorsku gardu“, oružje protiv diskiminacije i predrasuda:
Ja sam jebeni musliman
Pesnica, cevanica, kurac
Neću se vratiti nazad u otadžbinu
(nemam otadžbinu)
Ja sam zdravstvena pretnja
Zagađenje
(...)
(„Helenska republika“)
U komentaru na politička dešavanja, Khaleedovo pisanje pretvara se u markirano retoričan dnevnik sa ulica Eksarhije, anarhističkog kvarta u centru Atine gde živi. Njegov bunt se odatle prenosi na književni establišment, ali i šire, na politiku nacionalnih i rodnih identiteta, koju upliće u složenu referentnu mrežu igrajući se polisemičnošću grčkog jezika i tradicionalnim formama, što prevod može tek delimično da prenese. Eluzivnost, izvrdavanje, dvosmislenost – sve su to elementi kojima se grčka književnost zanima kroz celu svoju dugu istoriju. Njegovo pisanje je neprekidno ironično potvrđivanje sopstvenog identiteta:
Jazra Khaleed mi je ime
Sveta kurva
Kopile od pesnika
Ponekad ratnik, a uglavnom kukavica
(„Autoportret“)
Poslednji Jazrin projekat je „poezija bez budućnosti“: okupljanje muzičara i pesnika na sceni bez pripreme i prevazilaženje neumoljivosti jezika kroz poetsku improvizaciju, semantički vatromet koji nestaje istog trenutka kad je nastao i od koga ostaje samo sećanje. „Nikad mi se jezik nije činio tako blizak i topao“, kaže Jazra. Ova pozicija, neodoljivo podsećajući na završne delove Fedra, postulira poetsko stvaranje u sadašnjosti, u nastanku (en tôi gígnesthai), i ukoliko zaživi, predstavljaće zanimljiv izazov za književnu analizu na osnovama teorije usmenosti.
Vladimir Bošković (Beograd, 1980) radi doktorat iz novogrčkih studija na Univerzitetu Harvard u SAD. Diplomirao je klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu i magistrirao novogrčku književnost na Aristotelovom univerzitetu u Solunu. Dobitnik je Brankove nagrade Matice srpske za radove o Odiseju Elitisu i Lukijanu Mušickom i nagrade američke Zapadne asocijacije za društvene nauke za rad o Žrtvi Avraamovoj. Objavio je grčki prevod Pisama iz Soluna Jelene Dimitrijević i srpski prevod autobiografije Meline Merkuri. Kourednik je edicije o grčkoj kulturi Panelinion u izdavačkoj kući Karpos. Prevodio je na srpski dela Odiseja Elitisa, Konstantina Kavafisa, Janisa Ricosa i drugih.
