TEMAT:
ŽAK RUBO – NEŠTO, CRNO

Temat priredio: Bojan Savić Ostojić

 

Bojan Savić Ostojić

Ti nisi bila crno-bela              pljosnata.  bila si?

(Beleške uz Nešto, crno Žaka Ruboa)

 

          Ako je Žorž Perek bio autor koji je u okviru OuLiPo-a (Radionice potencijalne književnosti) otišao najdalje u iskušavanju eksperimentalnih tehnika na polju proze, i time postao neka vrsta „uzornog ulipističkog romanopisca“, ta ocena se u kategoriji „poezija“ sa sigurnošću može primeniti na Žaka Ruboa. U svom ogromnom i plodnom opusu, koji čine stihovi, romani i eseji, Rubo odbacuje sve konvencije u naporu da stvori nove forme, da ponudi nove, nelinearne načine čitanja.
          Kad ga je 1966. Remon Keno pozvao u OuLiPo, tada još uvek tajno sastajalište književnih eksperimentatora, mladi profesor matematike, oduševljen trubadurima, već je postavio temelje svog work-in-progressa. Privrženost čvrstim tradicionalnim formama (poput soneta, sekstine, renge) i strast prema matematici srećno su se združile u okviru OuLiPo-a, zaokupljenog osmišljavanjem novih struktura. Vrlo aktivno učešće u zbornicima OuLiPo-a (od kojih je prvi Littérature potentielle, 1973) i kolekciji Bibliothèque oulipienne prikazuju Ruboa ne samo kao virtuoznog „kompozitora matematike i poezije“ (kako se predstavljao), već i kao izvrsnog teoretičara.
          Međutim, ono što je najautentičnije u Ruboovom opusu jeste vrlo delikatan spoj rigidnih matematičkih struktura sa autobiografskim pismom; odnosno, kombinovanje duboko ličnog sa krajnje rigoroznim i impersonalizovanim pesničkim obrascima. Princip „kanalisanja“, formalizovanja (pa čak i kanonizovanja) emotivnog, svojstven trubadurima i velikim retoričarima, u Rubou nalazi dostojnog i strogog sledbenika. Što su Ruboovi „Projekti“ zahtevniji i kompleksniji – to u njihovom korenu stoji snažnija autobiografska potka. Knjiga ∈ (1967), u kojoj iščitavamo minucioznu dekonstrukciju postupka „sonetnog venca“ primenom pravila igre go (koju je Rubo, zajedno s Perekom i Pjerom Lisonom, uveo u Francusku), nudi nekoliko mogućih načina čitanja, tradicionalnog i praćenjem go-partije. Ali ∈ (matematički znak za „pripada“) je istovremeno knjiga žalosti posvećena Ruboovom bratu Žan-Reneu, koji je izvršio samoubistvo. Nijedna od ove dve značajke ne prevagnjuje, ni patos ni struktura: jedna čini drugu, a zajedno tvore nerazgradivu celinu. Na sličan način, u knjizi Autobiographie, chapitre dix (Autobiografija, poglavlje deset sa podnaslovom „pesme sa momentima predaha u prozi“, 1977), autor ispisuje autobiografsku povest, ali koristeći isključivo stihove Tristana Care, Pjera Reverdija, Marsela Dišana i Robera Desnosa. Knjigu je ovako predstavio u Atlasu potencijalne književnosti:„Od svih tih pesama, nastalih tokom osamnaest godina koje su prethodile mom rođenju (1914–1932), napravio sam ovu knjigu, deseto poglavlje autobiografije: život je jedinstven, ali o njemu će se govoriti o rečima koje su starije od nas“ (podvukao BSO). Slični projekti kojima je autor iskušavao impersonalni pristup personalnom, objavljeni od sedamdesetih godina do danas, svedoče o njegovom dubokom i kompleksnom preosmišljavanju ove književne forme, koje će biti krunisano velikim Projektom, Le grand incendie de Londres (Veliki londonski požar, 1989). Centralni motiv ovog magistralnog Projekta, dosad objavljenog u šest „ogranaka“, jeste sećanje: ono se grana u svim pravcima autorovog života, ali uz konstantno prisustvo fiktivnog elementa, čija funkcija nije samo da depatetizuje sećanja. Prožimanjem fikcije i sećanja, sudarom emocije i tehne, ova Ruboova „autobiografija“ ubraja se u korpus „imaginarnih“ (ili „imaginarizovanih“) biografija kojima bi mogle da pripadaju knjige W ili sećanje na detinjstvo Žorža Pereka, Majušni životi Pjera Mišona, Imaginarni životi Marsela Švoba. Ipak, Ruboova knjiga u kojoj je sećanje najsnažnije formalno udruženo sa fikcijom i matematičkim načelima jeste knjiga pesama Quelque chose noir, odnosno Nešto, crno, objavljena 1986.
          Knjiga Nešto, crno posvećena je uspomeni na pesnikovu suprugu, fotografsku umetnicu Aliks-Kleo Rubo, koja je umrla 1983. Međutim, to nije obična knjiga žalosti. Rubo, kao i svaki dobar ulipista, nalazi za shodno da pisanje takve knjige uokviri nizom strukturnih ograničenja i obrazaca. Pri tom, kompleksnost koju je pridao strukturi knjige nije u toj meri uočljiva u samom tekstu, za razliku, na primer, od zbirke ∈, te i sa te strane ova knjiga zadovoljava ulipističko načelo: ograničenje je pametno iskorišćeno samo ako je neupadljivo.
          Počnimo tako što ćemo se zaustaviti na naslovu. (Quelque chose noir je u francuskom agramatična struktura: quelque chose je uvek praćeno partikulom de. Razmišljajući kako tu namernu grešku da dočaram u srpskom, po uzoru na englesko rešenje, Some Thing Black, rešio sam da umetnem jedan zarez između dve ključne reči: Nešto, crno.) Aliks-Kleo Blanšet i Žak Rubo su se venčali 1980. (Tim povodom je Žorž Perek napisao jedan epitalamij, svadbenu pesmu, sačinjenu samo od slova imena mladenaca). Tek dve godine nakon Aliksine smrti, Rubo je mogao da nastavi s pisanjem – a ono je bilo potpuno obeleženo njenom smrću. Radeći na onome što će postati Nešto, crno, Rubo je paralelno pisao prvi „ogranak“ Projekta, Veliki londonski požar i pripremao Aliksin Dnevnik za objavljivanje. Sledstveno tome, neki tekstovi koji se javljaju u Nečemu, crnom nalaze se u proznom obliku u Požaru, a s druge strane, oba Ruboova teksta su puna navoda iz Aliksinog Dnevnika, specifičnog po krajnje personalnoj leksici i neuobičajenoj interpunkciji, koja je najzad i uticala na moj prevod naslova. Tekst takođe obiluje aluzijama na njene fotografije.
          Sama formula quelque chose noir je krnji „citat“ jednog ciklusa Aliksinih fotografija Si quelque chose noir („Ako nešto, crno“). U ovom ciklusu autoportreta, umetnica pokušava da destabilizuje čvrstu strukturu fotografije, u nameri da sebe prikaže kao „asocijativnu sliku“, kao sećanje. Ruboova knjiga polazi upravo od realizacije te hipoteze, zadržavajući namerno grešku u formulaciji. Istovremeno, autor možda tim agramatizmom aludira na sopstveni period poetske neaktivnosti, afazije (aphasie) koja je usledila nakon Aliksine smrti, često prisutnog motiva u knjizi.
          Pismo knjige Nešto, crno na strukturnom planu obeležava Ruboova originalna pesnička struktura, „neuvine“. Na jezičkom planu, zastupljen je jednostavan demonstrativan rečnik i opsesivan govor o fotografiji.
          Rubo osmišljava svoju „neuvine“ po uzoru na sekstinu, pesničku formu sastavljenu od šest strofa i jednog terceta, kontere ili tornade (na fr. envoi). Svaka strofa sekstine se sastoji od šest nerimovanih stihova. Poslednje reči stihova su iste u svim strofama, ali stalno menjaju redosled. Od tih poslednjih reči sačinjava se završni tercet.¹ Ovu zahtevnu formu osmislio je trubadur Arno Danijel (Arnaut Daniel) u XII veku, a prve modifikacije joj je doneo Remon Keno, tako ustanovivši „quenine“, odnosno „n-ine“ – formu u kojoj se broj 6 može zameniti bilo kojim brojem. Rubo, dakle, u ovoj knjizi koristi jednu razuđenu i blagu „neuvine“: knjiga se sastoji od devet numerisanih ciklusa, od kojih svaki ima devet pesama, od kojih opet svaka ima devet strofa (ili „alinea“) u slobodnom stihu. Poslednji segment knjige, osamdeset i druga pesma, „Rien“ („Ništa“) strukturno odgovara mestu završnog terceta sekstine.
          Subjekat pesama prikazan je u stalnoj meditaciji (većina pesama nosi naslov Meditacija, Meditativni portret)pred fotografijama preminule supruge, na kojima je, u čemu se ogleda još jedna igra ogledala, uglavnom ona prikazana. Naime, Aliks-Kleo Rubo je, zajedno s pesnikom, radila na zajedničkom, biipsističkom projektu, koji je trebalo da spaja poeziju i fotografiju. Čitav fotografski opus Aliks-Kleo Rubo usmeren je ka pokušaju tehničkog prevazilaženja problema statičnosti, predmetnosti slike: kako fotografiju prikazati kao da je sećanje? Pod uticajem teorija Valtera Benjamina i Ludviga Vitgenštajna, umetnica je nizovima dugačkih ekspozicija pokušavala da konačnoj fotografiji udahne iluziju pokreta, da od nje načini neku vrstu tableau vivant. 
          Sve je to duboko povezano sa koncepcijom slike u knjizi Nešto, crno. Rubo oštro razlikuje spoljašnju sliku (fotografiju) i „unutrašnju“ sliku (sećanje). Ali zajednički rad na dočaravanju slika-sećanja remeti tu distinkciju. Slika pokojnice se u stihovima ove knjige poima kao poseban oblik bivstvovanja, jedno moguće bivstvovanje u jednom od mogućih svetova (u svetu slike), koje bi bilo ravnopravno životu, a koje je nastalo upravo njegovim poništenjem. „Gde je tvoje nepostojanje bilo tako snažno, postalo je oblik života“, veli pesnik u pesmi „U meni je vladala pustoš“. Za sobom, pokojnica je ostavila samo niz konačnih reprodukcija sebe: snimke, fotografije, dnevnik. Ali u mreži reprodukcija pokojnice nalazi se i njeno telo, beživotno, koje se predstavlja kao slika umrle. To telo je u takvom sistemu vrednosti isto što i fotografija: ono ukida svaku vezu sa pokojnicom, mogućnost obraćanja. Ukida „biipsističku logiku“ zajedničkog Projekta. „To svakako nije bio običan dar. prepustiti se, u pet sati ujutru, jednog petka, slici tvoje smrti.// Ne fotografiji.// Već samoj smrti po sebi. istovetnoj sa samom sobom po sebi“ („Hteo sam zauvek da skrenem njen pogled“).
          Dodatni mise en abyme je u tome što mrtvo telo reprodukuje jedan Aliksin autoportret, la dernière chambre (poslednja soba). Sada fotografija može da posluži kao arhetip na koju se oslanja stvarnost: „Desna noga ti se izdigla. i blago sklonila u stranu. kao na tvojoj fotografiji poslednja soba“ („Meditacija od 21/7/85“). Uspostavljena je izvrnuta hijerarhija: realnost se uređuje po uzoru na fotografsku sliku; prostor se piktorijalizuje, a svako sećanje na mrtvu dragu biva potisnuto sećanjem na fotografiju, odnosno jednim stabilizovanim, fiksiranim pseudo-sećanjem. Njene fotografije, „veštačke uspomene“ dolaze na mesto sećanja, uzurpiraju ga; Rubo na jednom mestu govori o fotografskoj uspomeni: „Mogu da joj pristupim kad god poželim (...) Tu je, postoji, i mrtva je.“
          O obrnutoj hijerarhiji slika–realnost svedoče i postupci svojevrsnog insceniranja Aliksinih fotografija, koji se mogu uočiti u pesmi-diptihu „Ta fotografija, tvoja poslednja“. Ova pesma istovremeno pokušava da inscenira Aliksin fotografski diptih i da je reprodukuje, udvajajući se.

(...) u tom srcu, srcu onoga što prikazuje, koje vidim, tako postoji, još                     slika sama, sadržana u njemu,       i svetlost, dopire, oduvek, iz zaliva krovova levo od crkve, ali pre svega tu je, ono što sad nedostaje

Ti.       zato što tvoje oči u slici, koje me gledaju, na ovoj tački, ovoj stolici, u koju sedam, da te vidim, tvoje oči,

Već vide, tren, u kom ćeš biti odsutna, predviđaju ga, i zbog toga, nisam mogao da se pomaknem s tog mesta.

          Bart je u Svetloj komori veoma sličnim formulacijama isticao smrt kao osnovni fenomen fotografije. Čini se da je fotografska umetnost Aliks-Kleo Rubo, iako potpuno pod ličnim pečatom, otišla još dalje u naglašavanju uske veze foto-grafije, pisanja i smrti. Sudimo li prema simptomatičnoj rečenici iz Dnevnika, Aliks je sebe uvek fotografisala kao „après morte“ („posle smrti“, uz još jednu svesnu gramatičku grešku, karakterističnu za Aliksin stil), a time je istovremeno pokušavala da fotografiji udahne život. Neizbežno je, dakle, da Nešto, crno razmatramo i kao meditaciju nad Fotografijom, razmatranje njenih veza i nepodudaranja sa autorovim opsesivnim motivom, motivom sećanja. O toj višestrukoj vezi nadahnuto i argumentovano piše Žan-Fransoa Pif u svom tekstu „Fotografsko pismo u knjizi Quelque chose noir“.
          Strukturnoj čvrstini pesama odgovara gotovo pozitivistički iščišćen i sveden jezik, po uzoru na demonstrativni stil Vitgenštajnovog Tractatus logico-philosophicus (u jednoj pesmi se evocira Vitgenštajnov grob u Kembridžu). Taj suv i precizan izraz tipičan je za ruboovsko autobiografsko pismo. A dalje će se razvijati u ograncima Projekta započetog Velikim londonskim požarom: La Boucle (Petlja, 1993), Mathématique (Matematika, 1997), Poésie : récit (Poezija: povest, 2000), La Bibliothèque de Warburg (Biblioteka u Varburgu, 2002)i u završnom, Dissolution (Rastavljanje, 2008).

          Agon u ovom broju donosi izbor od osamnaest pesama iz knjige Nešto, crno: nismo hteli da napustimo primat broja devet. U pripremi je integralni prevod knjige koji bi trebalo da se pojavi početkom iduće godine u izdanju Trećeg trga. Ekskluzivno, uz saglasnost Žaka Ruboa, Agon uz pesme donosi i tri fotografije Aliks-Kleo Rubo.