Žak Rubo

Nešto, crno

– izbor –

          

Meditacija od 12/5/85

 

        Našao sam se pred tom tišinom   nerazgovetnom           pomalo nalik šumi                  neki su                u takvim trenucima        mislili da tumače duh u nekom preostatku   njima je to bila uteha                ili udvajanje straha     meni nije.

        Gusta krv ti se skupila pod kožom                      u ruci               popadala ti po vrhovima
prstiju         nije mi izgledala kao ljudska.

        Ta slika se prikazuje hiljaditi put               iznova             istom silovitošću         ne može da se ne ponavlja beskonačno nova generacija mojih ćelija   ako bude vremena                              ustanoviće da je to udvajanje rasipno            taj unutrašnji fotografski otisak         ja nemam izbora  sada.

        Ništa na mene ne utiče u crnilu.

        Ne iskušavam se ni u kakvom poređenju       ne iznosim nikakvu pretpostavku      zarivam se noktima.

        S vremena             na vreme         oćoravim         ne može mi se reći      gledaj tu travu                        tamo                deset godina unapred             kreni joj u susret.

        Ljudski pogled ima moć da prida vrednost bićima         to ih čini skupljim.

        Ne može mi se reći           govori i očekuj samo jedno od žive reči        ona neće biti pomišljena.

Evo kraja        kraja na kom nema nikakve istine      sem jedne palme sa listovima u prostoru               sa svojim zakrčenjima.

 

Meditacija o ubeđenosti

        Vrata su odbijala svetlost.

        Znao sam da je tu bila jedna ruka. ko će mi ubuduće udeliti ostatak?

        Videvši je, prepoznavši smrt, ne samo da je izgledalo da je tako, nego je sigurno tako i bilo, nego nije bilo nikakvog razloga u to sumnjati.

        Videvši je, prepoznavši smrt.

        Neko bi mi rekao: „ne znam da li je to ruka“. ne bih na to mogao da odgovorim. „pogledaj izbliza.“ nikakva igra rečima nije mogla da ublaži tu ubeđenost. tvoja ruka je visila s ivice kreveta.

        Mlaka. tek mlaka. još mlaka.

        Krv se ugrušala na vrhovima tvojih prstiju. kao talog ginisa u čaši.

        Nije mi izgledala kao ljudska.      „u ljudskoj ruci ima krvi“. bio mi je sasvim jasan smisao ove tvrdnje. zato što sam posmatrao njenu negativnu afirmaciju.

        Nije bilo neophodno da kažem:   „krv teče živom rukom“. to ipak niko nikad nije video. ta krv po svemu sudeći nije tekla. u to sam mogao posumnjati. za sumnju mi je nedostajalo razloga.

 

U meni je vladala pustoš

        Gde je tvoje nepostojanje bilo tako snažno. postalo je oblik života.

        U meni je vladala pustoš. kao da je govorila u pola glasa.

        Ali reči nisu imale snagu da prekorače.

        Samo da prekorače. jer nije bilo šta da se prekorači.

        Osvrćemo se ka svetu. osvrćemo se ka sebi.

        Hteli bismo nikako se ne nastaniti.

        To je uobičajeno jezgro nesreće.

        Jedno drugom smo se obraćali sa „vi“. bili obraćali.

        Mrtvoj sam mogao samo da ti kažem „ti“.

 

Gde si ti?

        Gde si ti:
                                ko?

        Pod lampu, okruženu crnim, odlažem te:

        U dve dimenzije

        Crnilo zapada

        Pod nokte. kao prašina:

        Slika bez gustine                    glas bez gustine

        Zemlja
                        koja te trlja

        Svet
                        od kog te ništa više ne razdvaja

        Pod lampu. u noći. okružen crnim. uz vrata.

 

Nestalna tačka

        Osvrćući   se         lišena ikakve mase      bez ikakve teškoće spora                   ka nestalnoj                        tački                sumnje u sve.

        Nisam te spasao od tegobne noći.

        Ne spavaš             odvojena od mene                  uska                i odvojena od mene.

        Potpuno si            neozleđena                  duhovno i potpuno.

        Neozleđena           ali obilno.

        A tegobna    ljupkost     oblaka     prodire u tebe     kroz zaliv  krovova     između dva prozora.

        A sad sam ja         taj        koji se okreće.

        U ćoravoj noći                  pod kiklopskom masom nestalnog meseca.

        Ka prisnoj tački sumnje u sve.

 

Meditacija od 21/7/85

        Pogledao sam to lice. koje je bilo moje. na najprisniji način.

        Neki su. u takvim trenucima. rado zazivali počinak. ili more spokojstva. to im je možda bilo od neke pomoći. meni nije.

        Desna noga ti se izdigla. i blago sklonila u stranu. kao na tvojoj fotografiji poslednja soba.

        Ali ovoga puta tvoj stomak nije bio u senci. živa tačka u najgušćem mraku. ne lutka. već mrtva.

        Ta slika mi se prikazuje po hiljaditi put. s istom nametljivošću. ona ne može da se ne ponavlja beskrajno. sa istom nezasitošću u detaljima. nikako da se ublaže.

        Svet će me ugušiti pre nego što ona iščili.

        Ne vežbam se ni u kakvom prisećanju. ne dopuštam sebi nijednu uspomenu. nema tog mesta koje joj odoleva.

        Ne može mi se reći: „njena smrt je istovremeno trenutak koji prethodi tvom pogledu i trenutak koji ga sledi. nikad ga nećeš videti“.

        Ne može mi se reći: „treba ga oćutati“.

Smisao prošlosti

        Smisao prošlosti nastaje
                                                iz već-objekata.

        U svim očiglednim trenucima
                                                tragao sam za tobom

        Pa i u sićušnim
                        međucarstvima.

        Tragao za kim?
                        gde
                        si ti?

        ko?

        ko, više nema smisla

        ni šta               (bez imena, ni na jednom jeziku)

        Vratio bih se, nekoliko koraka unazad, obreo se
                u drukčijem
                prostoru, u prolaznom smislu.

        Kao da ton, prolazeći kroz vodu,
                opadne za jednu kvartu.

 

Dok ne padne noć

        Telefon ne zvoni. Ako zazvoni, podignem slušalicu. Kasnije ga priključim u slučaju da zazvoni, u slučaju da poželim da se javim. ali javljam se retko.

        Ono drvo sasvim levo, u prozoru, ima listove koji su toliko zeleni da su žuti, po njima se krupni vrapci komešaju. jedva ih primećujem.

        Crkva, ulica, zaliv krovova s leve strane crkve čine pozadinu slike: dva prozora, mlitavo drveće, katalpa? rogač?

        Navikao sam da se u njemu rasprostrem pogledom, sa stolice. Na stolu ostavim papire, knjige, pisma koja pristižu, na koja ne stižem da odgovorim.

        Uveče, kad se svetlost usredsredi, kad navre, ukoso, noseći ponekad sa sobom sunce, ponekad i ne, sve do mojih stopala, sednem na tu istu stolicu, nasuprot slici.

        Tu ostanem dok ne padne noć.

        Ne da bih gledao, već sam video, ne da bih čekao, kad ništa neće doći, prosto, zbog samog gesta, zbog kontinuiteta. 

        U visini mojih očiju, otprilike, nalazi se tačka sa koje je načinjena slika, fotografija, na kojoj se vidi ono što vidim i ono što sam upravo, lenjo, opisao, ono što takoreći više i ne gledam. ta slika je na zidu preko puta.

        Mogao bih da vidim, na zidu, upravo tu sliku, mogao bih da je vidim, savršeno, i kad padne noć, ali je ne gledam.   tu sliku koja sadrži tebe.

 

Jedna logika

        Nekakva logika za koji bi ti stvorila smisao        a ja sintaksu, model, proračune

        Svet za jednoga, ali koji bi bio dvoje: ne solipsizam, biipsizam

        Broj jedan, ali kao premešten u ogledalo, u dva sučeljena ogledala

        Poredak u svetu, ali sa dva različita

        Neodvojiva početka

        Prva distanca, ali koju ne bi mogao rasparčati pogled spolja, mera te distance, ali koja ne bi mogla biti uzeta bez narušavanja sistema dvojnika: aksiom nesigurnosti

        U tom svetu, da se mogao zamisliti, misao drugog, uvek, bila bi misao „drugog od dvoje“

        Misao o spoljnjem, u tom svetu, tada našem, bila bi misao o stvarima koje se javljaju jednoj svesti naizmeničnoj, od kojih bi jedino stvarno postojale percepcije, utopijski sjedinjenje, tvoje i moje, unutar tog ostrva dvoje:

        Frižider, pećnica, svetla koja slabe, krikovi i zvukovi, deca, bez neprijateljstva, žamor, između nas sto,        misao,             o kuhinji.

 

Ubeđenje i boja

        Nadomak smrti piše:                    ubeđenje, boja.

        Može li se posumnjati u crveno?

        Bakarna bačva i vino                   venoviti vetar terase u zelenom središtu.      a ti?

        Ti nisi bila crno-bela                     pljosnata.                    bila si?

        Ti nisi bila pravougaono isečena u ovom svetu.

        Ova slika: nikad nisi odgovorila na svoj pogled                        kakvu to naknadnost učvršćuješ?                  gde me smeštaš                 samog.

        Mene?                   nešto sasvim novo?

        Tvoje oči   u testamentarnoj jasnoći.

 

Mrtva

        Poistovetila se.

        Kazati o tebi: kazati sve ništa.

        Postojeći u najmanje dve kopije, vidljivost jednog stanja-stvari, u svakom trenu konačno imenovana, preimenovana, lepa takva:      ali ne više.

        Više te ne imenujem drukčije do kao bezbojnu.

        Bez udvajanja realnosti na koju se oslovljavanje oslanjalo.

        Beskraj tvoje čisto imenovanje, ljubav izdaleka, ni prava ni lažna.

        iščezla iz spoljašnjosti, iz drveća praznih formi, iz vazduhâ, iz kiša.

        Iščezla iz unutrašnjosti, iz poljupca,        prazna istina.

        Iščezla.

 

Meditativni portret, V

        Ti to ne pipaj, ne menjaj ni reč

        Nema neosvojivog pogleda na prošlost.

        Ženski, zgužvani snovi.

        Šta to umire kada se umire?

        Stisnuta između dve strane zatočene između tvog i mog sna

        ’Ne-dodir’ moralizovane odeće.

        Ima li ikakve razlike, nema, između najpretencioznije umetnosti i zalazaka sunca? ’poezija’ zalaska sunca: od toga mi se povraća.

        Vrednovali su se samo obrisi.

        (sve ostalo je bilo i ostalo belo)

Izuzetna smrt

        Čemu slika?

        Čemu, neosetljiva i na afirmaciju i na negaciju, u svetu, nastrljiva, postojana, neuništiva, prosta repeticija, čak i ničega, slika?

        Čemu baš ova slika?

        Svet je nastanjen bezbojnim predmetima, bezdomnim, tvrdo jezgro na kom se negacija očitala tek pri drugom obrtu, čim je ispražnjena boja, pokreti, itd...

        Ali da li si imala definiciju sebe-kao-takve?

        Ne neku dovršenu definiciju, ne neki konformistički završetak tvoje definicije, ne neko presečeno imenovanje, presečeno ime. ne.

        Okružen slikama tebe, izabranim tvojim pogledom. izabranim i obasjanim tvojom mišlju. mišlju srebra u mraku. rasut u slikama tebe.

        Neću da kažem da se tvoje slike otimaju. niti da su brojne, niti da lažu, bez razloga. već da o njima nikad neću moći više da saznam.

        Govorila si: „sve što je izuzetno idiotsko je“.

 

Teologija nepostojanja

        Na naličju negacije tebe, ovo, tvoje poharano sećanje.

        Ali ako utonem u tu via negativa, figura koju otkrijem neće biti visoka, i ne nadam se nikakvom otkrovenju

        Ne prizivam tvoje biće neumrle u zagrobni život

        Nemam intuiciju da te prepoznam kako čekaš u nekakvom međusvetu

        Postoji tvoje ime. mogu sebi da ga kažem. mogu da precrtam crtu koja ga precrtava, slovima, teškim slovima mesta

        Ostavila si mi jednu sliku otisnutu tobom, u pravougaoniku stvarnosti koju predstavlja, i tu se pojavljuješ na mestu sa kog si jedino odsutna. tako

        Od iščezlog stvaram istinu

        Da ne ostanem prihvatajući da tebe nema, tišina

        Ali ne znajući, ne znajući šta bi to bilo suprotno od tvog ničeg

 

Ta fotografija, tvoja poslednja

        Ta fotografija, tvoja poslednja, ostavio sam je na zidu, gde si je smestila, između dva prozora,

        S večeri, primajući svetlost, sednem, na tu stolicu, uvek istu, da je gledam, tamo gde si je postavila, između dva prozora,

        A ono što se vidi, tu, primajući svetlost, koja slabi, u zalivu krovova, levo od crkve, ono što se vidi,             večerima, sedeći na toj stolici, jeste, upravo,

        Ono što prikazuje slika ostavljena na zidu, na tamnosmeđem papiru zida, između dva prozora, svetlost,

        Nadire, na dva kosa jezika, teče, u sliku, prema tački na kojoj pogled koji ju je zamislio, tvoj,                   zamislio, prosipajući neodređeno svetlost prema onome, meni, koji je gledam,

        Postavljenu, u srcu, onoga što prikazuje,

        zatošto u tom srcu, srcu onoga što prikazuje, koje vidim, tako postoji, još                   slika sama, sadržana u njemu,             i svetlost, dopire, oduvek, iz zaliva krovova levo od crkve,             ali pre svega tu je, ono što sad nedostaje

        Ti. zato što tvoje oči u slici, koje me gledaju, na ovoj tački, ovoj stolici, u koju sedam, da te vidim, tvoje oči,

        Već vide, tren, u kom ćeš biti odsutna, predviđaju ga, i zbog toga, nisam mogao da se pomaknem s tog mesta.

 

Ta fotografija, tvoja poslednja

        Ta fotografija, tvoja poslednja, ostavio sam je na zidu, između dva prozora, iznad,

        Pokvarenog televizora, a s večeri, u zalivu krovova s leve strane crkve, kad se svetlost,

        Usredsredi, kad u isto vreme, otekne, u dva kosa estuara, nepromenljiva, u sliku,

        Sednem, na tu stolicu, odakle se vide, istovremeno, unutrašnja slika fotografije, a oko nje, ono što ona prikazuje,

        Što se samo, s večeri, podudara, po smeru svetlosti, sa njom, sem po tome, što s leve strane, u slici, ti gledaš,

        Ka tački u kojoj sedim, da te vidim, sad nevidljivu, u svetlosti,

        S večeri, koja pritiska, zaliv krovova između dva prozora, i mene,

        Odsutnog iz tvog pogleda, koji u slici, fiksira, misao te slike, posvećenu tome, večerima sadašnjice, bez tebe, na nestalnoj,

        Tački sumnje u sve.

 

Istorija nema uspomena

        Istorija nema uspomena.

        Svaka slika tebe – mislim na one koje su mi u rukama, pred očima, na papirima – svaka slika dodiruje trag jednog priznanja, obasjava ga,

        Ali ona je pak nestala, one su nestale, svaka do poslednje, u svojim uobličenjima ne stvaraju nikakav život, nikakav smisao, nikakav nauk, nikakav cilj.

        Tvoj glas koji se kreće šumeći na magnetofonu, čujem napore tvog daha, u noći, pred magnetofonom na tvom krevetu.

        Čujem ga nakon stotinu noći nepromenjenog pa ipak u njemu nema ničeg od sadašnjosti, ničeg što mehanička magija nije mogla, pomoću mimeze u opiljcima, preneti iz nijednog od tvojih trenutaka, punih, razdvojenih, teških trenutak daha, iščezlih, možda tu u tvom imenu, kao pribežištu.

        A možda si zato, ti u njima, u pogledu, i glasu, najneizlečivije, mrtva.

        A možda je zato i život koji ti preostaje, ako ti preostaje, utisnut u mene, pokrov, isprepletan u meni, odbijajući da se razmrsi.

        I da popusti kao tvoja put nezamislivom snishodljivom raspadanju, i da se zgrči kao slika i reč u dokumentarnim zagradama. Taj život koji je ovo:

        Tvoj miris, tvoj ukus, dodir tebe.

Univerzum

        „Ona je živa“, zamišljam da je ova rečenica, pogrešna u mom univerzumu, istinita u tom drugom, (fiktivnom) univerzumu njegove istine.

        Radi toga, potrebno je da ne postoji samo jedan univerzum. jer ako bi postojao samo jedan univerzum, ne bi bilo pogrešnih rečenica. budući da je svaka postojeća rečenica istinita ili pogrešna, a pošto bi svaka istinita rečenica bila u univerzumu svoje istine, kad bi jedan univerzum bio jedini univerzum, ona ne bi bila pogrešna. ali da li bi tad uopšte bilo i najmanje istinite rečenice?

        Da li bi tad uopšte bilo rečenica?

        Ipak meni je potrebna (u ovom trenutku dok govorim) barem jedna rečenica, „ona je živa“, koja će poslužiti mojoj opsesiji. Ležim na krevetu, kapci zatvoreni (napolju je jutro, sunce), gledam slike, na kojima je ona, aktove autoportrete, naročito žive, naročito prisne nagosti, sačinjene za moje oči, u doba lagodnosti, gladî.

        Univerzum ostaje neosetljiv na moju ponuđenu rečenicu.

        U univerzumu te reči, ne postoji „ona bi bila živa“, još manje „moglo bi se desiti da ona bude živa“. samo mi potvrđivanje bez izuzetka može na tren, poput smole, oživeti miris tvoje nagosti.

        Rečenica „ti si mrtva“, pak, nema potrebu ni za kakvim univerzumom govora.

        Ona ne oživljava nikakav smisao: niti pogled, niti ostalo.

        Ovoga jutra, nezamislivo je izaći na sunce.

fotografije: Aliks-Kleo Rubo (Alix-Cléo Roubaud)

Žak Rubo (Jacques Roubaud), „kompozitor matematike i poezije“, rođen je 1932. Postaje član OuLiPo-a od 1966. Prvu knjigu pesama objavljuje već sa dvanaest godina (Poésies juvéniles, 1944), da bi se šezdesetih posvetio isključivo eksperimentalnom stvaranju, baziranom na matematičkim zakonima i strogim pesničkim formama. Objavio je nekoliko knjiga posvećenih srednjovekovnoj poeziji (trubadurima), sonetu, staroj japanskoj poeziji i prozi, igri go, Luisu Kerolu. Iako je prvenstveno pesnik, zapažen je i kao romanopisac: po uzoru na Kenoov roman Moj prijatelj Pjero, napisao je ciklus romana posvećenih Lepoj Hortenziji (La Belle Hortense). Paralelno sa radom na Velikom projektu, u kom se na originalan način iskušava u autobiografskom pismu, autor je brojnih eseja posvećenih sećanju (Quel avenir pour la mémoire [Ima li budućnosti za sećanje]), knjiga za decu i putopisa.
Iz njegove obimne bibliografije donosimo kraći izbor:
∈, poezija (Gallimard,  1967); La Vieillesse d'Alexandre, esej (Aleksandrova starost, F. Maspero, 1978); La Belle Hortense (Lepa Hortenzija, Ramsay, 1985); Quelque chose noir (Nešto, crno, Gallimard, 1986); Le Grand Incendie de Londres, autobiografska povest „sa umecima i bifurkacijama“ (Veliki londonski požar, Seuil, 1989); La boucle, povest (Petlja, Seuil, 1993), La forme d'une ville change plus vite, hélas, que le cœur des humains, poezija (Oblik grada se, avaj, brže menja od ljudskih naravi, Gallimard, 1999), Traduire, dnevnik (Prevoditi, Nous, 2000); Ciel et terre et ciel et terre, et ciel, poezija (Nebo i zemlja i nebo i zemlja, i nebo, Éditions Argol,  2009).
Prevodi tekstova Žaka Ruboa na srpski objavljivani su u periodici. Prevodili su ga Kolja Mićević (esej o trubadurima „Obrnuti cvet“, Izraz, 1990), Olivera Milićević („Belo“, Letopis Matice srpske, 6/1990) i Mirjana Vukmirović (izbor iz „Nešto, crno“, Letopis Matice srpske, 5/2009).