Radoslav Kobjerski

 

Pet dokaza za postojanje

 

Mirisi postojanja, posle otvaranja ormana

Mirisi postojanja, posle otvaranja ormana
(Gde vise sakoi, džemperi, pantalone),
Cela drogerija jutara, popodneva,

Krema Nivea, kolonjske vode. Veoma udaljene
Game duvana, i osoben miris
Onog, a ne drugog čoveka. Sedam decenija

Sadržanih u jednoj kapi essence absolue.
Otvaram fioke, izbledeli neseser,
Ormarić s cipelama, kožnu futrolu za naočare.

Kao pas koji je izgubio trag i ne može da nađe put,
Iako je sve po starom, isto:
Ulice, gradski trgovi, pristanište,

Stepenice na stepeništu. Bojim se da će jednoga dana
Odzvoniti poslednji akord ili ću izgubiti čulo mirisa,
I bilo ko da mi kaže da sam postojao, neću mu poverovati.


Villa dei Misteri

Noću obilazim sve sobe, verandu.
Zbog rascvetale koprivice zvone venecijanska zvona,
Škripi pod, čak su i kuckari zamrli

U praznim gredama. Šolja sa čajem,
Nekada, sada prazna. Cakli se jedino na dnu
Kocka šećera, opijeni slašću šume

Leševi pčela, leševi sedam pokolenja.
Noću obilazim sve sobe, otvaram
Fioke, nagorele knjige. Kakve teškoće,

I strpljenje, da bih pored svega postojao.
I, pokrivam tela svoje ćerke i žene,
Pre nego što ponovo, između njih legnem u prašinu.


Ilustracija Apokalipse. Gvaš, pastel.

Ovde je noć, a s one strane je dan,
Saobraćaj na ulicama, telefoni, razmena robe
Za novac. Treći deo noći,

Umivaonik pun rđave vode. (Slike
prilično doslovne). Površine voda su poput ogledala.
Kroz otvorena usta ulazi demon,

Vuče za sobom sedam sledećih.
I, evo litanija stvari, punih mreža kupovine,
Gatanja u dlan, poklona i talenata.

Moj jezik ne bogohuli i ne govorim tečno
Na aramejskom, i drugim mrtvim narečjima.
Na grudima nosim krstić i on me ne žari.

Isterujem bolesti, po tome me poznaju.
Dva sveta izraza: tolerancija i milosrđe.
U njihovu odbranu poručujem da sam spreman da ubijam.


Dokazi postojanja

Možda nije bilo, nije se dogodilo.
Očeva biografija ispostaviće se kao san.
Jer se dokazi njegovog postojanja tope

(Malo šta još može posvedočiti).
Postoje fotografije, da, ostale su i košulje.
Ali predmeti sami ništa ne mogu,

I moje znanje, sigurnost, koju mi niko
Nikada nije mogao oduzeti,
Postaje isti problem

Kao vera, postojiš ili te nema.
Pet dokaza za postojanje, poput kretanja,
uzroka, posledica. Šesti sam ja.


Anastasis¹

Bio je april, vraćali su se iz pomrčine, iz groba.
Iz pepela se ponovo budio Mesija,
Još jednom je s visina silazio na dno pakla

Ili na zemlju, na ulicu i u mračne
Suterene. U isparenja vrele sapunice i duvana,
Među konopce s vešom, maramice

Pune kašlja. Evropa je bila mračna
I njeni problemi bili su mračni. Do nedavno
Verovali su u monarhiju, molili su se portretima

Pre i posle posla. Fleming je otkrivao
Penicilin, Bulgakov je pisao poglavlje o majstoru.
Hitler je u Beču krao koplje.

Ono isto koje neprestano osećam u srcu.
Ali tada je stajao iznad njihovog kreveta
Dalekog od posta, isprepletanog šapatima.

Pružao je vodu i vino. I maslinovo ulje.
A ženi je ostavio pismo, utisnuvši na njega
Tri pečata, ime, sveta tri slova.


Više ništa neću napisati, jedino ću dovršiti ljubav

Više ništa neću napisati, jedino ću dovršiti ljubav,
Sedam poglavlja će biti o bludu,
Noću, ispod postelje, o vinu i maslinama,

I sirevima s travama. Sedam glavnih grehova.
Država u državi, s himenom u himni,
Zastavama veša i mokrim čaršavima.

„Da bi zaglušio lupu obućarskog čekića”.
Pero koje klizi po hartiji, očev kašalj,
Žilet koji u zoru skida sedu bradu.

Volećemo se u svim položajima,
Da bismo bili zaduvani kao večnost, pusta poput crkvi.
Stenjaćemo od naslade. U krevetu i u kadi,

U kuhinji na mrežama s kupovinom. I na kamenju,
Dva metra od staze. I, neka ne bude dece,
Njihove herojske vere, za koju će morati da plate

(Tom verom ili životom, svim bajkama).


Vanitas

Dopuštam plesni na hlebu, u šolji s kafom,
Da raste. I ona ima prava, kao trud,
Imela, buđ na zidu, paučine u ćoškovima,

Koje u mrežu sakupljaju prašinu ovog sveta.
Dopuštam muvama da piju iz mog tanjira,
Nakon ispijanja postojanja ježa u bašti.

S nežnošću se odnosim s odraslim kuckarom,
Premda će se uskoro predati smrti u drvetu.
Pozivam komarce, vije, pijavice u ribnjaku.

Ćopavog mačka koji dodatno i slepi.
Koji ne može da vidi, a još manje da pobegne
Pred točkovima automobila. Usisaće ga mulj

I glina, od dlake možda će nastati gnezdo.
Dozivam onog ko je bio u zemlji pre tebe.
I radujem se što si još uvek u dobrom stanju.


L’inassouvissement

Pesnik gradi kuću, ćutke, ne koristi
Jezik. Ne pamti metafore, gradi je
Od cigli i kreča. Radi u prašini razjedajućeg
Cementa, u piljevini od drveta. Okopava po svim
uredima za struju, gas i vodu, za telefon.
Ne oseća strah, ne prepoznaje samog sebe.

Postavlja pod, dasku po dasku, jelovu.
Dovodi ženu i dete i uređuje sobe.
Ovde je kuhinja, ovde garderoba, tamo predsoblje.

Spavaća soba je boje vresa, salon bele.
Tačno je određeno i vreme primirja.
Budi se ujutru, kao i obično oko pet.

Poput  mantre ponavlja: kafa, cigareta,budilnik.
I upravo sada, kada mu svi veruju,
zatvara kuhinju i odvrće slavinu za gas.


sa poljskog prevela Biserka Rajčić