Aleksandra Pežinjska-Vićiškjevič

 

Cipele lupkaju po kaldrmi

 

Mi žene XX veka.
(Manifest)

Mi
Žene XX veka
Pišemo pesme
Naliv perima
koja se završavaju oštrim šiljcima
i jezicima
U ormanu svake od nas
Može se naći
Makar jedan šešir
I još uvek pamtimo svet
Bez telefona i televizije u boji
Na kojoj je nastupio jedan ćelavi general
A zatim je bio policijski čas
Imamo pozatvaranu utrobu
I srca
U strahu od stvarnosti
Naš san je
Kuvanje domaćih ručkova
Kao i da budemo srećne vlasnice
Dece pasa i muževa
A umesto toga
Zgovnavamo se u svakodnevici jutara
Polusvesne od umora
Nestabilne u cipelama
Na visokim štiklama
U kancelariji u firmi na poslu
Gde nužno treba
Praviti karijeru i novac
Kako pristaje ženi XXI veka
Vrtimo se u krug
I od toga nemamo
Apsolutno ništa
Osim sve dubljih bora
I depresije
Koja nije u modi


x x x

postoji žena
s moga sprata
ofarbane kose
i s koralnom šminkom
koja ništa ne zna o tome
da usta treba da imaju granice
kada prolazi
ostavlja za sobom
laki zadah votke
i težak jeftinih parfema
na rukama nosi psa kao dete
i razgovara s njim
u liftu
dok stojimo jedna pored druge
zabrinute zbog toga
što je njena ćerka kurva


čas anatomije

tako mislim
a misli su mi bujne
o palim madonama
o anđelima
koji se zabavljaju svojim trepavicama
i tušem koji curi poput osećanja
o njihovim čarapama pocepanim od snova
koje ispuštaju izazovne petlje
ukočene u teglama
s formalinom
na policama
u podrumima teškim od prašine
i instikata
gledaju te tako ledeno
da odlaziš
bez ruku
bez nogu
jer postoje samo te oči i čarape


(ne) sećanje na Silviju Plat

vozim se sve dublje
sa svojim ludilom
ne jedem ljude
ni životinje
iako hleb presecam
na pola
kao prase
mene i moja dva piva ostavite na miru
ostavite i moje stihove
i mokri seks
od suza
(mislite li zbog čega to?)
zatežem ti
džemper s koncima žila straha
prekratak
na velikom stomaku sveta
čiji si pupak
ti i tvoje prljave cipele
s kojima ovde ulaziš
na visokim potpeticama
da čuješ pesme o sebi


T. ili o sebi samoj

ako misliš
da postojim...
to nije istina
to je samo vetar
koji diže one prazne haljine
i cipele lupkaju po kaldrmi
to nisam ja
još uvek nisam ja
iako se senka svakodnevno
smešno izdužuje
mislim iako ne postojim
plačem i govorim
(prazne reči)
ta čaura – to sam ja
doći ću
sešću
ugasnuću
i dovi...


anima

to sam ja
u tamnici oka
mojih pustih noći
krišom posmatram mesečevu glavu
njegov vrat
s crvenom prugom
posle vešanja
juče uveče
to on
sustvara
moje biće
kada ovoliko patim
u tamnici odeće
da bi jednom u četiri nedelje
u meni pucala nada
i moje telo je
(ipak samo telo)
izbacivalo iz sebe
dok ja gradim kuću
prstom na prozorskom staklu
kada pada kiša
i u saksiji sadim drvce
usamljeno


orijentalni

ona
više ni u šta ne veruje
svakodnevno u šlafroku
od kineske svile
– privlači
njegovo crvenilo
ona sedi
raširenih kolena
na prozorskoj dasci
kao u izlogu
s cigaretom u zubima
uznemirujuće čokoladne boje
kao u bolesnice
mada tako belog tena
dok je rumenilo usana... tako orijentalno
kao uveli cvetovi višnje
višnje
samo sebi poznati
lampioni i parfemi
to je sve što dobija za uzvrat
za ništa


sa poljskog prevela Biserka Rajčić


Aleksandra Pežinjska-Vićiškjevič (Aleksandra Perzyńska-Wyciszkiewicz) je poljska pesnikinja rođena 1971. godine. Pored poezije, piše i prozu, bajke za decu, tekstove za rok pesme i filmske scenarije. Ilustruje knjige i bavi se performansom. Studirala je likovnu akademiju i bila član grupe pesnika Septembar. Objavila je zbirke pesama: Jedna od žena i  Anima.