PISALI SU O POEZIJI MIRJANE STEFANOVIĆ
- izbor odlomaka iz prikaza zbirki pesama Mirjane Stefanović-
izbor napravila Jelena Milinković
Voleti, Matica srpka, Novi Sad, 1960.
Miloš Bandić
Bezbrižni bog mladosti
Književne novine, br. 134, 1960.
„Kao da je upravo ova sveščica, ova pregršt pesama nedostajala da upotpuni naš savremeni poetski repertoar! Poezija je opevala, proslavljala poeziju; junaci i simboli naše nacionalne prošlosti hodočastili su, pohodili su nas opet u mutnim vizijama nekih pesnika; pseudomislene ili pak sasvim besmislene lirske konstrukcije pritiskaju sa svih strana; trapava avet staromodnog stihotvorstva podseća takođe na svoje prisustvo. Ta bi se poezija (ili nepoezija) mogla događati, mogla bi se pojaviti bilo kad i bilo gde: prostor i vreme su kategorije o kojima ona tobože samouvereno smatra da ne mora voditi računa. Mirjana Stefanović pak sa svojom zbirkom stihova „Voleti“ privolela se trenutku vremena u kome živi, osetila, nastojala da oseti doba u kome živi i da nas raspozna, da nas upozna sa ljudima, i to mladim, koji ga nastanjuju, sa ljudima koje je ona videla i zavolela.“
(...)
Ona je učestvovala u rastu i formiranju jedne generacije, i njena poezija u zbirci „Voleti“ je ilustracija, dokument, zbir poetizovanih detalja, portreta i anegdota o rastu i formiranju te generacije. Vedra indiferentnost, pripravnost na sve, psihologija „šta je – tu je“, smisao za akciju i humor jesu karakteristike te generacije. Na tim komponentama zasnovana je i poezija Mirjane Stefanović: vedra je, iskričava, laka, puna šarma i neposrednosti, katkad duhovita, inadžijska, diskretno emotivna.“
Milan Vlajčić
Ritmovi svakodnevice
Student, br 31, 1960.
„Zbirka Voleti u potpunosti odražava određenu liniju životnih egzaltarija vedrinu svakodnevnih i gimnazijalsko kapricioznih reakcija
pokažu nam prst –
pokidamo se od smeha (Mi)
U stvari to je serija lirsko nestašnih zapisa, pre će biti krokija, na prečac uhvaćenih i novinarski ishitreno i halapljivo prenetih na belinu hartije. Svežina jezičke materije, dosledno saobražene zahtevima jednog senzibiliteta, dosta duguje pojmovnim i smisaonim obogaćenjima melodioznog i lucidnog beogradskog „argoa“ upitomljenog prikrivenom ženskom razneženošću u povlačenju pred samom sobom. Taj „argo“ naravno nije opterećen davičovskim raskošnim implikacijama već je pre u ornamentalnom naznačivanju štimunga: stoga njegov površni šarm odaje upravo realnu meru njegove funkcionalnosti.“
Muharem Pervić
Primenjena poezija ili park poezije
NIN, br. 518, 11. decembar 1960.
„Možda bi bilo moguće izvesne stihove Mirjane Stefanović postaviti kao male pesničke transparente na kupalištima, košarkaškim i rukometnim igralištima, klizalištima, bioskopima i trolejbusima. Ova poezija bi, čini mi se, svoje pravo mesto našla tek u otvorenom prostoru, u gužvi i masi onih koji su je svojim negiranjem druge i klasičnije poezije inspirisali, među svim onim tričarijama i ljupkostima koje je ispunjavaju.“
Proleće na Terazijama, Prosveta, Beograd, 1967.
Miodrag Racković
Zablude o gradskoj poeziji
Savremenik, sv. 12, 1967
„Kada govorimo o najnovijoj zbirci pesama Mirjane Stefanović, onda smo primorani da zaključimo da je njeno pevanje određeno tim pomalo paradoksalnim položajem, tom neskrivenom težnjom da ostavlja utisak, da se njeno pesničko predstavljanje sveta dopada, i znatnim opsegom pesničkih domašaja, zavidnom dozom originalne stvaralačke inspiracije. Dok se u prvom slučaju naša pesnikinja trudi da sa njom svojstvenom koketnošću postigne što više može, dotle, kada se radi o korišćenju vlastitih snaga, značajnosti vlastitog pesničkog doživljaja, onda olako, skoro dečački nonšalantno „zloupotrebljava“, ako se tako može reći, retke i dragocene trenutke prave pesničke inspiracije“.
Indigo, Nolit, Beograd, 1973.
Čedomir Mirković
Grafikoni duševnih stanja
Književne novine, br. 442, 01. jul 1973.
„U najnovijoj zbirci je došao do pravog izraza jedan pesnički koncept koji je ranije samo u zamecima mogao kod Mirjane Stefanović da se zapazi. Osnovi toga koncepta su u potenciranom nastojanju da se ukine svaka granica između tzv. poetičkih i tzv. nepoetičkih tema i sadržaja. To je nastojanje toliko bitno za profil pesama i za odnos spisateljice prema pesničkoj materiji da su u potpunosti uništena stereotipna, klišetizirana osećanja pojedinih životnih situacija. Dok pesnikinja, na jednoj strani, uspeva da poetizuje neke forme i životne situacije koje po svojoj prirodi asociraju na naturalističke atmosfere i skoro morbidne doživljaje, sa druge se strane ono što je tradicionalni poetski i lirski dekor prevodi na jezik koji upućuje na prozaičnost, skoro na trivijalnost. Ima u tome mestimično od onih nadrealistički igrarija, ima, ponekad, i nadrealističke poze, ali i dosta stvaralački motivisanih autentičnih razbijanja površinskih uzročnosti i veza.
(...)
Iako bez direktnog prisustva pesničkog subjekta, pesme Mirjane Stefanović neprekidno podrazumevaju taj subjekt, sugeriraju prisustvo ličnosti moderne psihološke konstitucije, koja u snažnom osećanju sopstvenog udvajanja dolazi u stanje samoposmatranja hladne i racionalne psihoanalize. U našoj novijoj poeziji malo je tekstova sa ovakvom vrstom psihološke uzbudljivosti i sa ovako osobenim podređivanjem jezičkog medija osećanju života i najvažnijim značenjima. Projektovanje doživljaja i duševnih stanja na fizička stanja i fizičke zakonomernosti zahtevalo je naročitu fakturu pesme. Svedenost jezičkih elemenata na najmanju meru, u najvećem broju pesama, uspelo je podređena usmeravanju asocijacija ka intelektualnim sferama. Mnoge se pesme mogu, bez nasilja i previše slobodnih asocijacija, prevoditi na esejistički jezik. Njihova je uspelost, međutim, upravo u nađenoj granici između pesničkog, metaforičnog, slikovitog i višeznačnog govora i onog kazivanja koje, iako intelektualno, gubi pesničku složenost i umetničku organizovanost.“
Jovica Aćin
Mirjana Stefanović Indigo
Polja, br. 173-174, jul-avgust 1973.
„Cilj je objektivno prepisivanje, neutralno preslikavanje, i to, pošto drugo sredstvo pesniku nije dato, jezikom sa svim njegovim opasnostima i zamkama. Učiniti jezik sposobnim za takav cilj zahteva da mu se pridaju, iznađu, takve odlike na temelju kojih bi se on ponašao, u rukama pesnika, kao nekakav „indigo“. Jednostavno rečeno, Indigo Mirjane Stefanović obeležen je pokušajem da se pod niz pojedinih elementarnih osećaja i osećanja podmetne takav jezik / /“indigo“ koji bi verno preneo pevanu stvar (die Sache, nem.) na belinu papira. Verno ovde znači: učinivši sklop tragova rasprostrt na belini bivstveno jednako vrednim stvari. Osnovno pitanje koje se ovde ispostavlja, s obzirom na čin pesničke upotrebe jezika, odnosi se na prirodu pomenutog „prepisivanja“, preslikavanja, podražavanja. Čitanjem sveske Indigo, a kroz neospornu uspelost tekstova u njoj, očituje nam se određeno značenje koje sačinjava prirodu tog čina podražavanja jezikom uzetim isključivo kao pesnički čin jezika. Mimezis – ova nam grčka reč i njena upotreba kod Platona pruža onu semantičku razliku koja upućuje na odgovor postavljenom pitanju, pitanju o kakvom je jezičkom podražavanju u Indigu reč.
Platon govori o dva vida mimezisa. Jedan se odnosi na puko podražavanje privida, taj vid Platon pripisuje umetniku, a drugi je onaj o kojem govori u Timeju kao o onom kojim se služi demijurg. Prihvatajući Aristotelovu kritiku Platona u ovoj tački, pesnički čin jezika i podražavanja u Indigu iskrsava u značenju onog demijurškog, stvaralačkog mimezisa. I evo nas kod značenja koje ima ono preslikavanje elementarnih osećanja i osećaja i koje Mirjana Stefanović u sred jezika i njegovih „zamamnih zamki“ uspeva u velikoj meri da ustoliči u svojoj svesci. Dakle, reč je o jednom pristrasno-stvaralačkom služenju nepristrasnošću jezika koji sam radi, koji iznova uspeva da stvori pevanu stvar, da iz njene odsutnosti prevede u punu prisutnost stvaralačkog, pesničkog jezika.“
Božo Vukadinović
Fiziološka metafora
Delo, br. 8-9, avgust 1973, str. 1121-1123
„Indigo je knjiga maštovitog pisca koji je na svoj način omogućio život pesme usred jednog fantastičnog sveta ljudskog tela, gde fiziološko naprosto neprekidni proces jedne neprekidne civilizacije ljudskog tela koja se odvija blizu duha i blizu oka, ali nema povlastice da su joj čula i pesnički um okrenuti onoliko koliko su to spoljnoj sredini.“
Vuk Krnjević
Unutrašnji prevrat
Politika, br. 21256, 08. septembar 1973.
„ ... novi pjesnički prodori unutar pjesništva Mirjane Stefanović naslanjaju se, u izvjesnoj meri, na iskustva pjesničke reči koja izuzetnu poetsku svrsishodnost vidi u mikrodeskripciji predmeta i predmetnog (Ponž). Povjerenje u dosljedno i decidirano opisivanje jednog dijela svijeta, njegove pune relanosti, njegove prisutnosti u optici pjesnikova doživljaja svijeta, iniciralo je novo pjesništvo Mirjane Stefanović. Svijet nije ono što zaista jeste, već svijet zaista jeste onakav kakvim ga ja vidim. Na taj način je ova pjesnikinja iz temelja promijenila svoj doživljaj svijeta. Umjesto odveć velikog povjerenja u svijet, umjesto veselosti pjevanja uočenog ona sada pjeva svijet viđen iskosa, iznutra, sa mrzovoljom djeteta koje razara predstavu svijeta koju je samo stvorilo.
(...)
U najboljim pjesmama ove zbirke stihova mogućno je, s razlogom, uočiti izvjesnu neuobičajenu novu opredmećenost elementarnih čulnih iskustava, opredmećenost koja svjedoči i o žestini zaošijanog doživljaja svijeta i o spremnosti da se o toj opredmećenosti izvan svakodnevne pojavnosti govori sa istinskom potrebom dozivanja jasne i precizne slike.“
Bogdan A. Popović
Izazovi jezika
NIN, br 1187, 7. oktobar 1973.
„Svojom knjigom pesama u prozi (to je njena treća pesnička zbirka i šesta po redu objavljena knjiga) Mirjana Stefanović ostvaruje jednu,osobenostima pesničkog jezika određenu deskripciju imoglo bi se čak reći, mikrodeskripciju određenih delova fizičkog i duhovnog čovekovog bića. Njena knjiga, međutim, nije - i veoma bi pogrešno bilo tako je shvatiti – pokušaj poetizovanja na terenu koji za to nije osobito pogodan ili, tačnije ona nije samo to. Kada pesnikinja govori o plućima i srcu, kada secira snove i samoću kada pesnički kvalifikuje koncentraciju i prijateljstvo ona po svoj prilici ima na umu i nastojanje da se poništi veštačka granica između tzv. pesničkih i tema koje to nisu, ali, neuporedivo više, ona piše imajući u svesti jasnu predstavu o psihofizičkim osobenostima današnje humane jedinke, o osobenostima koje formiraju istorijski i politički, tehnički i kulturni i mnogi drugi faktori. Ovu knjigu, koja nam se možda može učiniti isuviše „analitičkom“, treba stoga shvatiti kao produženu metaforu, kao jedan pesnički portret čoveka i njegovog položaja u današnjem svetu.“
Radni dan 1961 – 1978, Matica srpska, Novi Sad, 1979.
Bogdan A. Popović
Nema ženskog pesništva
NIN, br. 1536, jun 1980.
„Klima duha i emocionalna temperatura našeg vremena i prostora (sa ponekom socijalno-psihološkom implikacijom), šarm i ironična duhovitost primereni mladosti (koja ne priznaje lažne veličine i patetične teme, hoće demistifikaciju tzv. posvećenih poslova i zalaže se za prave vrednosti, snažna osećanja i, uopšte, jake stvar) i pitak, čitak i razigrani jezik – to su svojstva ovih ciklusa koja bi trebalo da im obezbede masovnije čitalište.“
Pomračenje, Beogradski krug, Centar za antiratnu akciju, Beograd, 1996.
Drinka Gojković
Kako prepozanti Noja
Književne novine, br. 949, 01. april 1997.
„Kao i čitava knjiga, i pojedinačne pesme građene su po principu svojevrsnog kontrasta – motivskog, stilskog, situacionog. Gotovo sve imaju na kraju svoju ironičnu arzu – neku vrstu završnog zaokreta i konačnog naglaska. Pesnička slika, koja se drži konkretne sadržine, poznatih ratnih toposa (nacionalistička euforija, zločini, izbeglištvo, redukcija izvan-ratne zone) pribira smisaonu energiju pesme, koja se onda do kraja realizuje u ovoj završnoj arzi.
(...)
Čini mi se, međutim, da saopštavanje u pesmi Pomračenje ispunjava jednu važnu, takoreći metapoetsku funkciju. Time što pokazuje svoju nemoć da neposredovano uhvati strahotu i ljudski užas rata, poezija nam zapravo pokazuje prave, neljudske dimenzije te strahote. Ona nam indirektno govori da nema umetnosti koja bi uopšte bila kadra da pokaže užas u njegovom prirodnom obliku. Umetnost, u najboljem slučaju, kazuje da užas postoji, štiteći nas na svoj način od užasa samog.“
Saopštenje žirija za nagradu ProFemina obj. u ProFemina, br. 11, leto 1997.
O pomračenju Mirjane Stefanović
„U svojoj novoj knjizi Mirjana Stefanović, u naporu da neposredno, jasno, iskreno i strasno iskaže svoju istinu o udesu koji nas je snašao poslednjih godina, ne nadovezuje se na našu pesničku tradiciju, niti na savremena strujanja u srpskom pesništvu, već peva o doslovnoj realnosti fizičkog trenutka u kojem i mi živimo kao otpadnici od istorije i kulture. O užasnoj, ali impresivnoj neposrednosti prisustva naših života u ovom vremenu, pesnikinja je ovom zbirkom dodala nepomičnu neposrednost sadašnjosti, stvarajući, toliko nedostajuće osećanje identiteta, odnosno života.“
Iskisli čovek, Nolit, Beograd, 2003.
Vasa Pavković
Nešto kao lek od glave
Ekspres politika, od 02.10.2003.
„Voleo bih da budem loš prorok, ali evo odlične pesničke knjige, koju sasvim sigurno, neće primetiti nijedan „stručni“ žiri, koji u ime „viših“, najčešće „nacionalnih“ ciljeva, vedri i oblači našom književnom scenom poslednih sezona, a posebno meseci.
Autorka Mirjana Stefanović je odličan urbani pesnik, a uz to nije ni iz Hercegovine, ne kuka nad Kosovom, ne posipa se pepelom i ne obrađuje zavičajne teme, pa nema šanse da joj uvek ista tri ili četiri „naša“ čoveka, „dobro raspoređena“ dodele neko priznanje. Takođe, Mirjana Stefanović u ovoj knjizi izabranih pesama pokazuje da u devedesetim nije ćutala, već je stihovima intelektualno angažovano, kritički komentarisala i vreme i običaje i zablude upravo onih pisaca koji se ovde sada trostruko i četvorostruko nagrađuju, što joj pomenuta nomenklatura, nacionalnih „zaštitara“ svakako ne mogu oprostiti.“
