Dž. H. Prin
Ući u korak kretanja
Bogato vitaminom C
Ispod njenog čela snežna pokrilca
donesu zaista iznenađenje
dana koji skliznu pod svetlost sunca
mimo klimavog stakla u vratima
u odraz časti prostrte
nedovršenim, poverljivim. Tako
mračno mrlja izmiče kao odora
tvoje pauze poput koštice jabuke,
baltička voljena koja spava.
Ili kao sirup u oblaku, dole ispod
u šolji, opravdavaš svaki savijeni
krik zebine domišljatosti, ovo jato
razbacano preko naše kosine
dana zaljuljanog u vodi, govoriš
samo toliko. Treptaj pažnje na
površini, dočarava svod tamo i
svrhu koju smo zaista izostavili;
jedna unca dole pored vode, koju
u unakrsnoj vatri iz nepravde preveliku
da bi je držao on pušta da mu isklizne
iz ozvezdanih prstiju
ništa biljni udar bezdimnog baruta
i njegov eho: je li ovo naš ekran, u nekoj
ulici koju smo jedva pogodili mogli bismo označiti
jednu ideju uzgojenu do slaboumnosti po jasnim
pravcima pogleda pravo ispred. Ulaziš na
ista vrata, nosiš
ono što se ne može ostaviti zbog njegovog sopstvenog
slatkog podrhtavanja razuma, njegove lažne krvi;
istu boju koju začujem sa svakim otkucajem koji dodirne
i neće da se istopi. Takva nijansa
ruže u svoj kalem izruči grom
iz neba, uzdižući u sopstveni utisak moto
kakav nazivamo mirovnim pregovorima. I da
tvoje tiho okretanje stranice je dan
koji se naginje tako, izbledeo u svetlosti.
Glatko sletanje
Postoji skrovište besmrtnog
koje čekamo ovde gore
gore na ploči jer pri dremanju
isparenja iskuljaju i nestanu.
A na duge staze okriviti
dodaje novi duh vodenim bojama
u čuvenom iskrenom epitafu
koji ukrašava ubicu.
Da li ti je dosta? Samo reci
pravedno da talac optužuje
sebe, dok kuva jaje,
brojeći do onda kada gubi
nadu za smekšanim budućim životom,
prihvatajući grubost sa smeškom
kao što mrena, ne manje,
časno beli do mira.
Balada petka
Okrutno dete je uzvišeno ovog jutra
pregledom pažljivih uspomena. Kako se
on toplo premešta u hlad, kako bi želeo
da ispruži svoju levu reku. Mudro je
ponovo pogledati u letnju baštu, ptice
su tako domišljate sa zelenom mahovinom.
Okrutno dete se pokorava zastarelom i
oseća treći ubod negde skriven. Sokovi
teku kao ključala voda u kuhinji, on sada
savija nogu preko pločnika. Postoji
savršeni red u njegovom umu, Titusov slavoluk,
knjiga koja se drži na lepljivoj traci.
Zašto se opire povratku. Ko će
duboko uzdahnuti u popravnom domu,
gost kamernog orkestra, isteran
sa parcela poljskog božjeg drvceta. Duboki
mir inficira njegove grudi, pa opet je njegov humor
daleko izvan nagrada i normalne izdržljivosti.
Moljac boje cinobera započinje svoju pesmu – jednu
sentimentalnu pesmicu bez zlobe. Okrutno
dete čuje pesmu i otkucava vreme na
svojoj mršavoj podlaktici. Njegove oči gore, ali
ne od zavisti: nema tako velike šanse
da ne može da zakorači tiho u središte.
Oblaci se otvaraju i okrutno dete je
uzeto pod zaštitu. Vreme ga kvari, ima
previše sunca. Cena cinka
ostaje nepromenjena. Mi na obroncima
Orvelovog vidikovca nezbunjenih
lica, mi nemamo ništa što nije naše.
Na dnevnom redu
Konačno, iščetkaj
zvuk iz svojih
očiju: on počiva
u dolini
kao da gleda u
radnje u oba odraza,
u staklo
kako
se pokrenuti i sunce
klizi preko
ulica: zaklonjeno
pijacom
u javnom
domenu, kao
ući u korak
kretanja
u dolini
opskrbljenoj tim
mirnim sjajem,
porozno srce
Iz knjige Word Order
*******************************
Bili smo podmićeni i zauzdani
svime što smo imali, u
oblicima braka
blizu mete, veoma blizu
istrajali smo sjajno
to, postoje vrata zatvorena
u prošaptanom nemiru protoka
vazduha, eho inverzije virusa
u srčanoj senci da vidi preko
svetla običnog dana.
*******************************
U bašti čekali su
da nađu razlog skrivali su se
krišom okolišali su
da li bi rizikovao zbog toga
ili primio udarac, u duplji
ukori je da zgrne: ništa
nalik tome imati razlog
wer soll das bezahlen
pričekaj malo, uzmi kaput
prišao mu je na ulici
sa engleskog preveo Bojan Vasić
Džeremi Holvard Prin (Jeremy Halvard Prynne) rođen je 1936. godine i najčešće se vezuje za kembrički krug pesnika, čiji je bio inicijator. Kao dugogodišnji predavač i bibliotekar na nekoliko koledža Univerziteta u Kembridžu, Prin je ostvario znatan uticaj na čitav niz mlađih pesnika. Njegovu poeziju karakteriše taman, složen, gotovo neproziran jezik, sa mnoštvom retkih reči i specijalističkih izraza iz raznih oblasti. Stihovi često čine polu-autonomne celine, koje nisu uvek do kraja povezane i jasno kontekstualizovane. Prinovi uticaji su raznorodni i uključuju poeziju i teorijske koncepcije Čarlsa Olsona, staru kinesku liriku i Hajdegerovu filozofiju. Njegova poezija, kroz svoj višedecenijski razvoj, pokazuje tendenciju ka stalnom usložnjavanju. Posle racionalističkih meditacija u knjizi Force of Circumstance and Other Poems (1962), koju nije kasnije preštampavao isključivši je iz sopstvenog kanona, Prin u zbirkama Kitchen Poems (1968), Day Light Songs (1968) i The White Stones (1969) prelazi na fluidniji diskurs koji tematizuje istorijsku i geografsku složenost engleskog pejzaža. Pisane sa jasnom svešću o vordsvortovskoj tradiciji tematizovanja pejzaža i prirode, tradiciji izuzetno jakoj i nakon romantičara, i formirajućoj za mnoge pesnike u kasnijoj engleskoj poeziji, ove zbirke se radikalno udaljavaju od intimističkog opštenja klasičnog pesničkog subjekta sa prirodom. Prin tokom 70-ih, u zbirkama Wound Response (1974), High Pink on Chrome (1975), News of Warring Clans (1977) i Down Where Changed (1979), sabranim u knjizi Poems (1982), piše jezikom namerno nerazumljivim za običnog čitaoca, tematizujući ruralni svet pomoću izraza pozajmljenih iz botanike, speleologije, agro-hemije ili, tematizujući istoričnost sveta prirode, koristeći se staroengleskim jezikom i lokalnim arhaizmima. Eksperimenti sa sopstvom, sa načinima percepcije i reprezentacije sveta u jeziku i svesti, najintenzivnije su sprovedeni u njegovoj knjizi Word Order (1989). Prin je tokom devedesetih i dvehiljaditih izdao preko deset novih zbirki pesama.
