Bojan Vasić
Tomato
и сам сам ту, возило, састављен од површина, заузет, узбуђен удубљењем, сталном несталношћу, незнатним девијацијама, избијањем неке средине и заосталим молекулима вулканизиране гуме на ободу, ситним искораком дубине у дубину, у ствари, тим тренутком, скромним, који преломи рекламу и настане, огласи се хармоником, њеним дуплим, умирућим гласом, само удах и издах. то је можда нешто утешно. пролазак који обнажује унакажeност зида, прикупљену маглу, отеклину графита, расцуреле псовке. који усмерава поглед, подиже правце ка црепу, утишава се, удаљава, завлачи унутра, под ћерпич, у ушну шкољку. под прстом су неравнине отврдлог измета, суве усеклине и нагао, и даље гладак чвор, мртво паперје, шупљи скелет дечијих, недовршених реченица, по која маслина напрслог мрака, поре дисања, случајни отвори учвршћени оним главним, уз димњак, намењеним антени. нигде чак ни правог смећа. могли бисмо бити чисти попут капи и само времену имамо да захвалимо на тој неравној фасади, избледелим лактовима, набреклој цигли, подригивању пукотина, спојном блату.
Д. Иванишевићу
Помажем деци и бескућницима. Пишем историју. Мастурбирам. Појаве промишљам
до краја. Бридим. Измењујем
сценографију. Не постојим. Догађај се одвија у подруму. Брезе
су засађене густо због честих сметова
прогањам сећања, гибања у чаши, мрље, пророчка оштећења вида; нејасност која увек указује на нешто.
Анус је тачка, зарез генерише свако даље пружање.
Органи као мој скромни резултат, човек, осека, окупљени љускари, плажа отровних бодљи, пијаца у подне, смет смећа, ситнобуржоазија.
Ово није писање у цртицама. Постајање цртицом. Цртица писања. Цртице у писању. Пулсација. Једарце. Око телесних процеса. Заразни поглед. Ширећа тачка. Гутајућа репродукција. Вагинално писање. Ово је неистина
сам одлучујем о почетку, о крају тезе, о линијама бекства, инсистирам на тим и тим темама, борим се са собом за превласт, изостављам или потенцирам наставке за лице, нулте сугласнике, обележја рода
одговор је; потреба за тачком је; у средини је; отворити пут метафори је:
истина
како истина?
Истина;
даље
...iako je odavno svanulo, svaki udisaj, svako treptanje, odbija značaj. sve se slilo. bistrina u palcima, sperma i pahulje piva. poliakril na podu. topao. spolja, neizvesnost, učmala nutrina, prostor, iskrivljena sijalica. pri korenu oka je tek nešto vidljivije, nesapeto, tu, među žilama. bliže se podne, izlaz, suprotna traka. puštaš se. hodnik je pregrejan. čuju se liftovi. trulež. neprekidno. istim načinom. primam poziv. to je nekako lako. u stanu. ta tipičnost. sjaktava utroba. napolju je drugačije pokretno. zatrese te prolazak voza. poniranje niz kristal. niz ponor tuđeg tela. opšteg, svakako. razdvajanja su ipak, nasilna. otežu se, u život. atomizuju. u preslice rečenica, bačeni jogurt. euridike su vraćene, na kratko, tonovima. na površinu. jasan je obris statue. nekad rjepinov lik. i tinejdžeri, poput: usuđivanja, žongliranja, prkosa. naravno, svi smo fabule. naše stope su sada dozvoljene svuda, čak su i potočići prisutni, ovde, pod carskim reklamama, u parku. nešto je ipak zakatančeno. dok miluješ oblake, moždinu, to plašljivo možda. ali ne i dan, ne i značenja. u njih ulaziš. zaključavaš se. ostaješ sam. postaješ prvi vodoskok, drugi vodoskok. nekoliko pecaroša. betonirani prilazi reci...
za blatom dolazi
gramzivost
gledanje u tuđ tanjir tuđi
razlomak svetla
oficirska sledovanja uvek imaju
celzijus više
obični vojnici
koriste nasilje kao ambalažu
uporedi to sa bilo čim i
shvatićeš
potkožni otkos
savesti zamiriše samo
ponekom i to tek u snovima
ukoliko su mu cipele suve
dno trbuha
odjek
bežanje
silueta
manja od pedlja
prag vida ništavan
potrošen dimni signal
nedogođenost
membrana crne vode oči
ubistva baltik
smiraj i ništa
metalni trbuh pritisak
vode ruka svetla
pronaći leš
u ko če no
zaista prijatno cigareta
uznemirena jesen politikanti
onomatopeja kore suza
teška i laka sklon
nasilju jako dobro veče
provod bez militanata
sladostrasni uglomer
put u srce svetlost gasim
odećom topli urin elvisova
sećanja već otkucava dvanaest
iz mene prorasta
nešto sasvim
jednostavno: trava
pod palcem kupus fjordovi
lišaja
na iskap ispijam
plankton sunčevih pega
miholjdan poslednji
kanister leta
dan je obešen omčom
vinove
loze
martin
se njiše
krivudam za njim
kao šuma
...za talir mogu reći da je ispao iz sećanja. To, što pritiska dlan, i miriše na srebro znači samo da je u vreme zaustavljen ranije, iako ne znam tačno kada. Datum na njemu je, očigledno, netačan. Da se više razumem u novac, da poznajem istoriju numizmatike toliko dobro, koliko sad Martin, na dlanu bi u ovom trenutku stajalo nešto za šta nemam imena. Kakvi bi mu bili težina i miris, kakav bi bio taj svet u kome bih znao kuda i šta, u kojem ćemo ponovo biti zajedno, u kome bih želeo da budemo spaseni; ne znam...
breze
tamo gde si na trenutak
očekivao samo sneg odsustvo
celzijusa ali na ivici
šume je leto blista nisko
poput tegle meda zamislivo čak i
pod nepcem u prstima i
avion preleće usijan celofan
korone prostor koji ti
se čini suviše bliskim suviše
nemogućim tamo sasvim
iznad podnevne svetlosti
dok su zraci zasigurno
tu oštri njihova glupost ne
vara čula zarivena u padini
kože na samim rečima
stvarajući opekotine stvarajući
reči-rane sparinu i
znoj koji obliva čak i
množinu spaja
trepavice
постоји тло. које се производи. тело. које је туђе. прилаз наслагама соли. прижељкујем метал. дубоко у себи. силиконске делове. секунде које ћу помоћу њих вратити. на јару свести. лишће се грби губећи влагу. рафлектор сам. соц. општински разглас. то не треба тумачити. просути по глави. хладну воду. песнице дана. готово да сам истина, тада. светлост која истрајава, дефинише мрак. макета авиона. дрвен, непостајан на ветру, вишеугаон, динамичан. станиште ротора. аморфност пре згрушавања. и згрушавање. процес. склон заносима. сумпору који се концентрише у ваздуху. заробљености. у тренутку који ме тресне о ледину. чеона кост сам. смрскан. свака реч боли. не осећам ивице. нешто удара о трбух брода. паралисан. бескрајан крик метала. дозивам, ходником, доњим палубама. соц. невидљив на дну. а сам не видим. шака обујмљује искуство. глатко. и пријатно топло. гробница. притварам очи. скривен иза капака. спреман на ударац.
тому
после сјаја рефлектора на нашминканим лицима
после топле буке на голим забавама
после зимовања у планинским центрима
ужурбаност и досада
мој стан је и затвор и палата јека
пуштене воде у претанким зидовима
мартин који је једном био жив сада је мртав
ми ако смо икада и живели сада тек постојимо
без имало стрпљења
(у преводу Јована Христића)
Bojan Vasić je rođen 1985. godine u Banatskom Novom Selu. Apsolvent je srpskog jezika i književnosti. Objavljivao je u časopisima Povelja, Zarez i Ulaznica. Dobitnik je nagrade Mladi Dis za 2009. godinu. Objavio je zbirku pesama Srča (Čačak, 2009) za koju je dobio nagradu Matićev šal. Druga zbirka pesama Tomato je u pripremi za štampu. Uređuje studentski književni časopis Znak.
Objavljivao u Agonu:
Agon br. 3, izbor iz poezije
Agon br.13, Preporod britanske poezije
