Uroš Zupan
Vistan je pažljivo slušao pesmu
Uvek ostaje ono drugo
Dobro je, ako možeš da se seliš iz života
u život. Vazduh postane zagušljiv, gužva
nepodnošljiva. Stari govore, da se sa njima
sve završava, mladi, da sa njima sve počinje.
Otvoriš vrata i odeš; nikome ništa.
Jesi li ostavio trag, ili nisi, otisak prsta, ili ne,
možda miris minulih leta (jer ljubav
ne gubi miris), ili nisi, nije važno. Hoće li te
citirati, govoriti o tebi s poštovanjem i
strahom, predstavljati te kao otelotvorenje
gluposti i lošeg ukusa, nije važno.
Svaka jednosmerna ulica se negde završava.
Stvari su loše ako te ne dovedu do sebe,
kao to kasnopopodnevno sunce, kao izgubljena
toplota, kao vetar istrgnut iz vazduha, koji boji lišće
sa obe strane. Reči ti dosade i završiš ih.
Tišina, koja ih deli, i ona ima svoj kraj.
Ostaju dve ose koje se ljube na staklu
i neodređena predstava o kutijama Džozefa Kornela.
Živo vreme pokupljeno na ulici i vreme dato na upotrebu
mašti. Ostaje ono drugo. Raj, koji nije
obavezno tih. Pakao, koji nije obavezno statičan
i opasan. Ostaje ono drugo. Biti pisac
je krajnje dosadno; ruke upotrebljavaš samo za kucanje.
Tuge će uvek biti
Po G. Benu
U onom drvenom krevetu, premalom za njega, a dovoljno
velikom za narod, umro je Prešeren
(nema ga ni u jednom muzeju, možemo ga samo zamisliti),
u nekom drugom, rasklimatanom, Murn, u Šećerani, kraj lenje
reke, koja se polako vuče ka Zalogu,
Kocbek u apartmanu za onemoćale starce na Bokavcima,
Zajc, Strniša u bolničkim posteljama, u sanatorijumu
za bolesti pluća, na Studencu, tada najusamljeniji
sa svojim mitološkim avetima i vasionom,
u Gregorčičevoj ulici dah Jureta Detele je nemoćno
lutao po sobi do poslednjeg, tihog izdaha –
sve je otišlo, koraci, reči, prijanjanje
odeće, leta, nepoznate žene, slabi pokušaji osmeha
i nesigurne kretnje. Sve bitke i kratkotrajne
pobede, meko i pomirljivo su
prepušteni retkim čitaocima i nečujnom zaboravu.
Nikada nećemo do kraja saznati
šta nosimo u sebi; snove i slepila,
ponekad izdaleka slućenu jednakost sa bogovima,
nemoćno prikrivanje poslednjeg opraštanja
i vrtoglavo ushićenje uz rađanje, strmi
put sunca, koje nas do nekuda prati i raste
zajedno sa našim telima, sve izmešano i podareno
u neodređenom i tajnom poretku,
koji vodi do časova, sve kraćih
u kasnoj letnjoj svetlosti što se gasi,
našem jedinom stvarnom domu.
Tuge će uvek biti. Uvek blizu. Uvek
oslonjene na vazduh. Uvek, poput vode
zahvaćene dlanom. Istrajne poput nečujnog klizanja
senki po belim zidovima i vreloj avgustovskoj
zemlji. Suze su spremne. Širine
pune uzbuđenja i zvezda.
Izgovarajući reči, postajemo vlasnici
sna koji volimo, a nadzemaljski šapat
će nas sustići i javiti se samo na javi,
otvori oči i njima meko dodirni svet.
Skoro japanska pesma
Cvetaju trešnje i jabuke, šljive
i kajsije. Rubovi šuma
duž reke pažljivo otkrivaju
prve osvojene zelene površine. Reka nije
pažljiva, mirno teče dalje,
ogrnuta staromodnom garderobom,
koja joj je ostala od prethodne zime. Trava
je svakog minuta sve viša. Pogled
kroz bolničke i druge
prozore sve je jasniji i sve čistiji.
Manje spavamo i više bdijemo
iznenađeni kako velikodušno
i bezbolno se razmiče
vazduh pred nama dok hodamo.
Dolaze jutra i večeri
i oluje, da nas
učvrste u uverenju da drveće
sasvim polako može da klizi nad zemljom
i da se tokom kiše nečujno
približava našim domovima.
Knjiga snova II
Danas sam sanjao da me je posetio
V. H. Odn. Seo je na klupu gde sam
nekada držao igračke.
Koža njegovog lica je bila sam
veličanstveni mir i kretnje
bora, kosa seda, začešljana unazad, ka
detinjstvu. U blizini je moja mama
s preciznošću Čestera Kalmana
seckala crni luk. Radio u uglu je svirao
psihodelične melodije iz sedamdesetih.
Bio sam u svojoj sadašnjosti i svojoj
prošlosti u isto vreme. Bio sam u dva
tela i u jednom duhu u isto vreme. Bio sam
u Odnovoj starosti, koja je sezala preko
njegove smrti, i u sadašnjosti moje mame
koja je u onoj kuhinji bila mojih godina.
Vistan je pažljivo slušao pesmu,
čekao na ručak i čekajući
počeo da recituje pesme na sporom,
besprekornom engleskom, kao da to čini
iz sopstvenog zadovoljstva, kao da želi da
u nenametljivu muzičku pratnju isplovi
davne reči. Hitao sam da otvorim
ormane i u njima potražim njegove knjige
koje su se neprestano smanjivale i menjale
i pretvarale da su mravi i fikusi.
Hitao sam da preturam po policama,
ne bih li našao njegove knjige i zatražio
mu autogram. Želeo sam da čujem
tiho utapanje mastila u popodne i papir.
Želeo sam da vidim kako slova sa naslovnica
sijaju kroz prozirnu kožu i dlan
ruke, koja ih je napisala. Odn
je polako ustao od stola, izašao
na balkon i počeo da se pretvara u Čarlija
Čaplina. Starinski tregeri
su se ukrštali na njegovim leđima. Naša čula
su skupljala sa tla životinjske glasove
i ručno iz prerađivala u šnicle i metafiziku.
Moja mama je rekla: „Ptice se razlikuju od
večeri koja dolazi samo po stopama
i visini glasa.“ Ja nisam rekao ništa i
i Vistan je samo ćutao, dok su ga lizale
velike, vlažne oči novoizabranog pape,
koji se odvojio od svoje družine
i u isfriziranom papamobilu nam se
velikom brzinom nezaustavljivo približavao.
Putovanje iz vrtića
Trinaest belih golubova
kruži među poravnatim
brazdama vazduha
i preleće
napuštene pruge,
oduvane od vrućine i sunca.
Aerodinamični klepet krila
kreće se po
bestežinskoj zemlji.
Dokona saobraćajna
signalizacija miruje
pod treperavim
dalekovodima. Prašina na lišću
i drvenim pragovima.
Polen na koži.
Prozirni talog
pada iz plitkih,
popodnevnih snova
na bleštavu
letnju monotoniju.
Trinaest belih golubova
drži se blagog vetra.
Pocepani redovi vožnje
leže pored dnevnih
misli i potoka,
u koji
moj sin uvek
baca glatko,
okruglo kamenje.
Naši koraci
se ravnomerno
drobe u modrini.
Trava nečujno raste.
Večernji voz
U vazduhu pisak večernjeg voza.
Leto se drobi na sitna ogledala.
Zelenu reku polako raznosi vetar.
Železnički pragovi su zavejani prašinom.
Među drvećem nabrano snoplje sunca.
U pravcu pogleda: kanjon. Za leđima: Trbovlje.
U ponovljenim snovima napuštam Trbovlje,
uvek istim, crvenim, poljskim vozom.
Zagrnem zavese, jer mi u oči bije sunce.
Za vratima toaleta miruju ogledala.
Njihove rubove prekriva zlatna prašina.
Kroz uske pukotine donosi je vetar.
Moje misli meša izmišljen vetar.
Mirovao je, kada sam bio u Trbovlju,
ali sa ulice se ipak dizala letnja prašina.
Glas spikera je najavio dolazak voza.
U čekaonici su žene zalud tražile ogledala.
Zvuk nad šinama je bio sličan jeziku sunca.
Zavijamo, nestaje i tamni sunce,
ne doseže ga više blag vetar,
iako uporan, dok raste s površine ogledala.
Nemoguće je izbaciti iz života Trbovlje,
koliko god ga napuštao starodavnim vozom,
očišćenom, a pokrivenom bakarnom prašinom.
Pred očima mi plešu iglice prašine.
Vidljive su, jer se vratilo sunce
i pravac je promenio klopotavi voz.
U tome ga nije sprečavao vetar,
ni usne koje neprestano ponavljaju: Trbovlje,
kao da se javljaju iz džepnih ogledala.
Kada jednom odeš, isprazne se ogledala.
Umesto tebe u njih gleda prašina.
Prašina u tvom koferu postaje Trbovlje.
I dalje ga dodiruje kasno sunce
i drveće nad njim šeta večernji vetar,
koji je već zaboravio večernji voz.
Voz nema voznog reda. U njemu je na hiljade ogledala.
Vetar duva kroz njih i rasteruje prašinu.
Ponoćno sunce sija na Trbovlje.
sa slovenačkog prevela Ana Ristović
Uroš Zupan je rođen 1963. godine u Trbovlju. Diplomirao je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Do sada je objavio deset knjiga poezije: Sutre (1991), Reka (1993), Odpiranje delte (Otvaranje delte, 1995), Nasledstvo (1998), Drevo in vrabec (Drvo i vrabac, 1999), Nafta (2002), Lokomotive (2004), Jesensko listje (Jesenje lišće, 2006), Copati za hojo po Kitajski (Papuče za hodanje po Kini, 2008) i Oblika raja (Oblik raja, 2011). Autor je knjiga eseja: Svetloba znotraj pomaranče (Svetlost u pomorandži, 1996), Pesem ostaja ista (Življenje v glasbi) (Pesma ostaje ista – Život u muzici, 2000), Pešec (Pešak, 2003), Čitanka Panini (2007), Rilke proti Novim fosilom (Rilke protiv Novih fosila, 2009) i Visoko poletje na provincialnih bazenih (Kasno leto na provincijalnim bazenima, 2011). Preveo je knjigu izabranih pesama Jehude Amihaja Ura milosti (Čas milosti, 1999), knjigu pesama američkog pesnika Bilija Kolinsa Kidanje snega z Budo (2010) i delimično knjigu američkog pesnika Džona Ešberija Avtoportret v konveksnem ogledalu (2004) kao i knjigu crnogorskog pesnika Pavla Goranovića Knjiga prividov (2006). Dobitnik je nagrade Slovenačkog sajma knjiga, nagrade Zlata ptica, nagrade Prešernovog sklada, plakete Tončke Čeč, Jenkove nagrade i Zupančičeve nagrade, kao i inostranih nagrada: Majska rukovanja (Titograd 1990, Jugoslavija), Herman Lenz – Preis (Langenburg 1999, Nemačka) i Premio della VI Edizione del Festival Internazionale di Poesia (Đenova 2000, Italija). Živi kao slobodni književnik u Ljubljani.
