Miklauž Komelj
Beskonačne situacije
I
„... upravo ono sam
po čemu me na ulici možeš zameniti
sa slučajnim prolaznikom
koji mi ne mora biti ni po čemu sličan.“
To je upravo ono
što ne može biti objekat
nikakve zamene.
„Izvan svake situacije.
U nečemu što ne može biti nijedna situacija.“
Izvan.
Izvan-izvan.
To „izvan“ –
to „izvan-izvan“ –
kao što bi brujala prozirna krila –
postavlja nas između ... nas.
(U situaciju.)
„Totalna determinisanost
ide ujedno s tim da sve
zavisi od jedne jedine reči.“
Od iskliznuća
jednog jedinog zrnca.
Od susreta bića
s imenom koje je upola čulo.
(Od prelamanja
toga imena.)
II
(Ahasverov monolog)
Bića koja su živela
milionima godina pre
svojih imena ...
Životi milionima godina razdvojeni
od života svojih imena ...
(Od života? Imena su
živa? ...)
Čijih svojih?
Njihovih svojih
imena? Da li to znači
da ih kao takva ipak stvarno dozivam –
dakle: dozivam ih
(nevezano za to
šta je pri tom moja
intencija), očekujući
da se odazovu?
I da li to znači
da je već moje ime kao takvo iluzija
da se od mene na isti način
očekuje
da se odazovem?
Otkud god. Isto
niotkud.
Iluzija da na isti način neko mene može dozivati
kroz milione godina,
nevezano za to što u trenutku dozivanja
nema ni mene ni njega,
i nevezano za to
šta je njegova intencija,
da li očekuje da se odazovem?
(Kao imenom dozvana životinja
koja ima ime
u svetu u kojem stvari
nemaju imena?)
Protiv moje volje.
Iz mog života u moju smrt?
Iz moje smrti u moj život?
Ne da bi to imalo
sa mnom nešto posebno.
Ne da bi to imalo
s njim nešto posebno.
(Kao čovek
koji nema ime
u svetu u kojem
svaka stvar
ima svoje ime?)
„Sie atmet und schaut und verbraucht
ein bißchen Lebenszeit dabei.”
(Elfriede Jelinek, Die Klavierspielerin)
Da li je moje
vreme
životno
vreme?
Naleteo sam na mehanizme
koji se kada ih razbijem,
ne raspadaju,
ali se rastrgne nešto
u meni.
U meni koji nemam
unutrašnjost.
U meni koji imam
samo ime.
Bezumno,
bezimeno
ime.
III
Von einem gewißen Punkt gibt es keine Rückkehr.
Dieser Punkt ist zu erreichen.
Franz Kafka
Otkud nema povratka,vri.
To je smeh.
To je jedini smeh.
Dolazi otud gde nije.
(I razneseni dnevnik astronauta
sa svemirskog broda eksplodiralog pri prizemljenju –
dugo su listovi tog dnevnika ležali na udaljenom travnjaku,
gusto proparani kišom i travama –
to što su slučajno bili pronađeni,
znači li da su pronađeni
ili da su nepovratno izgubljeni?)
Odakle
ne mogu se smejati,
ne mogu se ne smejati.
Odakle nema povratka, ne vraća se.
Odakle nema povratka, nadolazi
smeh.
(Listovi, i ljudskim i neljudskim pisanjem –
tim sitnim rupicama od kiše i trave –
ispisani ...)
Tačka odakle nema povratka.
To je jedina tačka
gde mogu da živim.
IV
Osvrnem se kad je uzviknuto
nečije ime.
Ko me zove?
Osvrnem se
kao onaj koji nisam.
Koji nije.
Ne reagujem. Osvrnem se kao onaj
kog to ime doziva
time što ga nijedno ime ne doziva.
Svako ime.
To mi se nameće
kao što se čoveku nameće
refren pesme koju je slučajno čuo.
... es una tortura ...
Setim se
Fernanda Pesoe – nešto,
već samo zbog njega,
ne mogu prećutati:
ukoliko nisam onaj koji govori/čini
ono što je sada nužno reći/učiniti,
to ne predstavlja nikakav izgovor.
Upravo stoga što nisam taj,
to ne može biti nikakav izgovor.
Glasovi drugih
prolaze kroz mene
samo zato
što nisam (ne mogu biti) neko od njih.
(Ne mogu biti i ne mogu ne biti.)
Zato što nisam, nemam izgovor
što nisam. Nema zavetrine koje bi bilo da nisam.
Ja.
(O starozavetni proroci što ričete!
Vi koji bežite
preplašeno se obazirući preko ramena,
kako prihvatiti nužnost
izricanja
onog što nikad ne izričete –
da ste oni koji jeste zato što niste ti.
/Vi možete izreći samo ono
što nikada ne možete – što ne biste mogli – izreći./)
... es una tortura ...
(Štaviše: da je ono što vam je diktirano,
upravo to da ne postoji nikakav diktat ...
Štaviše: da se ne prihvata ...
Da je pravi trenutak
to što nema pravog trenutka.
Sa svim konsekvencama.
Sa svim dijamantnim suzama.)
... es una tortura ...
Osvrnem se
kad je uzviknuto
neko ime.
Osvrnem se da bih video rastojanje:
čisto rastojanje u čistom imenu,
čisto rastojanje u čistom blistanju.
Neizmerno rastojanje unutar samog čina.
Seizmograf koji je postavljen
u vanzemaljski prostor.
Časovnik koji je postavljen van vremena.
Ko je viknuo
tamo gde nema glasa?
„Otvoriti usta usred pustinje“* –
koliko živih i mrtvih,
koliko neživih i nemrtvih
bića
mora doći iz njih
umesto glasa?
Koliko ljudi?
*(Marko Rop)
V
Predmeti s tragovima očajnih
ljudskih obuhvatanja.
Kraj njih sam nalik nečemu
u šta su potopljeni.
Teče.
Ničim prekinuta proizvodnja
dokumenata (ne oprosti banalnosti!)
„o svemirskom potopu“.
Plansko brisanje bilo kakvih tragova
nosi u sebi još više očajnu tuđu i ludu želju
da bi upravo te izbrisane tragove kao takve
neko, kad-tad... nanjušio.
(Neko s pseće izoštrenim čulima.)
Nije potreban neko.
Samo da bi bili
nanjušeni.
Nanjušeni baš u vodi.
U vodi koja je već otekla.
Predmeti odbačeni
da bi s lakoćom bili
pronađeni.
(Kao dokumenti
potopa.)
U slapovima izmišljene kose, mirisne i žive.
Uništeni
da bi bili
pronađeni.
Nanjušiti se ne mogu. Niti pronaći.
Nisu nanjušeni. Nisu pronađeni.
O ne... neka vas moj elegični ton
ne navede na pogrešne zaključke.
Upravo stoga što mi
od izmišljene starosti
podrhtava glas,
govorim
o tom trenutku
s radošću.
(I na krovovima vidim golubove.)
O tom trenutku mogu da govorim
samo s radošću
(onom koju još ne spoznah).
Kad pogledam ovaj trenutak
kroz vekove
(kroz milione godina) –
koliko je samo
revolucionarnog potencijala
u njemu!
Sa svim konsekvencama
na idući trenutak.
Koji?
Kad preokrenem teleskop
i pogledam ...
iz (pretpostavljenog) svemira ...
naovamo ...
vidim isto.
Isti pogled.
Ova hladnoća (ne oprosti banalnosti!)
jeste svemirska hladnoća.
O ne... Ova svemirska hladnoća
nije ništa drugo
do hladnoća ovog
jutra.
VI
Da li to što
možeš
biti odsečen
/a
(što nešto može biti
odsečeno)
od sveta
(još sad drhtim kada se setim
kako sam kao dete čuo
da je zbog snežne oluje neki grad
„odsečen od sveta“/„od
čega?“/),
generira
iluziju
o
nekoj celini
sveta?
(Molim,
napuštaju me čak i one iluzije
koje nikada nisam gajio.)
(I iluzija
o deziluziji.)
(A ni to ne umanjuje osećanje „težine
što svet jeste“ /Pesoa/.)
(I upravo ta težina
pada u prazninu.)
(Na mene pada sneg.
Na mene pada kiša.
Da li to generira
iluziju
da ja ne padam?)
(Za mene nema
izgovora da ne padam.
Čak i kad stojim na tlu,
prostor je kao takav
bez tla.)
Zatvoren je ulaz u svaku
potkupljenu samoću.
Svet nije ono
od čega je nešto odsečeno
kada je odsečeno
od sveta.
Svet je
odsečen
od sveta.
(Nema ulaza.
Kao u krimiću: ukoliko samo budem
dovoljno dugo išao
za običnim zgužvanim listom papira
koji na ulici kovitla vetar,
to će me dovesti do istine
o...)
(O...)
(Ući u to O...)
Moja istinska samoća
jeste kolektivno delo.
(Ne moja.
Samo samo-
ća.)
(To što
nema nikoga,
nikoga,
već jeste tačka
zbiranja.)
sa slovenačkog preveo Ivan Antić
Miklauž Komelj (Miklavž Komelj) je slovenački pesnik, esejista i istoričar umetnosti. Rođen je 1973. godine u Ljubljani. Objavio je šest pesničkih zbirki: Svetlo delfina (Luč delfina,1991) Ćilibar vremena (Jantar časa, 1995), Rosa (Rosa, 2002), Hipodrom (Hipodrom, 2006), Imena bez adresata (Nenaslovljiva imena, 2008) i Plava haljina (Modra obleka, 2011). Prevodi poeziju s raznih evropskih jezika (Pesoa, Pazolini, Valejo, Neruda, Nerval itd). Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Ljubljani s tezom Značenja prirode u toskanskom slikarstvu prve polovine 14. veka. Objavljene studije i knjige eseja: Kako misliti partizansku umetnost? (Kako misliti partizansko umetnost?, 2009), Ljubljana: gradovi u gradu (Ljubljana: Mesta v mestu, 2009), Pjero dela Frančeska: Diptih portreta Frederika da Montefeltroa i Batiste Sforca (Piero della Francesca: Diptih Federica da Montefeltro in Battiste Sforza, 2009) i Nužnost poezije (Nujnost poezije, 2010). Knjiga Nužnost poezije je nagrađena Rožančevom nagradom za najbolji esej 2011. godine. Dobitnik je Veronikine nagrade i nagrade Prešernovog fonda za poeziju.
