Robert Fiterman i Vanesa Plejs

 

iz BELEŠKI O KONCEPTUALIZMU¹

1. Konceptualno pisanje je alegorično pisanje.

1a. Standardne karakteristike alegorije uključuju produženu metaforu, personifikaciju, paralelna značenja, i naraciju. Jednostavne alegorije koriste jednostavne paralelizme, a one složenije koriste dublje. Druga značenja postoje u alegorijskom „pre teksta“, u kulturalnim uslovima u kojima se stvara alegorija. Alegorično pisanje je pisanje svog vremena, uvijeno govorenje onoga što se ne može direktno reći, najčešće zbog otvoreno represivnih političkih režima ili zbog svete prirode poruke. U tom smislu, kompletiranje alegorije zavisi od čitaoca (mada ona obično ima providnu ili bukvalnu površinu). Alegorija obično u velikoj meri zavisi od figurativnog ili slikovitog jezika; knjiga Angusa Flečera, Alegorija: Teorija simboličkog obrasca tvrdi da ovaj pojačan osećaj vizuelnog rezultira u zastoju.

Valter Benjamin, Pol de Man, i Stiven Barni identifikovali su alegoriju kao „postvarenje“ reči i pojmova, reči koje nisu dobile dodatni ontološki teret kao stvari.

U alegoriji, autor-umetnik koristi pun spektar mogućnosti (pronađenih i stvorenih) kolažiranja sveta koji ide paralelo uz novu proizvodnju (kolektivnosti) objekata kao robe.
Reči su objekti.

Primetite da se alegorija razlikuje od simbolizma po tome što simbolizam proizilazi iz ideje, dok se alegorija gradi ka ideji. Slike se zgušnjavaju oko ideje/simbola; slike su odbačene od alegorijskog pojma. Rad rada je stvoriti narativno posredovanje između slike ili „figure“ i značenja. Gete je osećao da to znači da je alegorijsko pisanje fundamentalno utilitarno (i zato više prozno, dok je simbolizam više „poezija u svojoj pravoj prirodi“).

Uporedi:

   
Primetiti potencijal za neumerenost u alegoriji. Primetiti premisu neuspeha, neizgovorljivosti, iscrpljenosti pre početka.

Alegorijsko pisanje je nužno nedosledno, sadrži elaborate, ponavljanja, pod-metafore, fiktivne končete, projekcije, i pojavnosti koje se kombinuju i rekombinuju kako bi stvorile alegorijsku celovitost, i kako bi diskurzivno ugrožavale tu celovitost. U tom smislu, alegorija podrazumeva Gedelovu² Prvu teoremu nepotpunosti: ako je nešto dosledno, nepotpuno je, a ako je potpuno, nedosledno je.

Svako konceptualno pisanje je alegorično pisanje.

2. Primetiti da pre-tekstualne asocijacije podrazumevaju post-tekstualna shvatanja. Primetiti da narativno može značiti priču koju priča samo alegorijsko pisanje, ili priču ispričanu pre ili post-tekstualno, priču o samom pisanju ili samo pisanje.


2a. Konceptualno pisanje posreduje između pisanog objekta (koji može, ali ne mora biti tekst) i značenja objekta, uokvirujući pisanje kao figuralni objekat koji će biti ispričan.

Narativnost je, kao i zadovoljstvo, subjektivna u iskazu, a objektivna u izvršenju (tj,u „temi“).

Na taj način, konceptualno pisanje stvara predmet koji stvara sopstveno obespredmećivanje.


2b. U alegorijskom pisanju (uključujući i konceptualno pisanje i aproprijaciju), prozodija varira između mikro pažnje usmerene na jezik i makro strategije jezika, na primer, korišćenje izvornih materijala u re-kadriranju  ili miksovanju. Primarni fokus se pomera sa produkcije na post-produkciju. Ovo može obuhvatiti i prelazak sa materijala proizvodnje na modele proizvodnje, ili proizvodnju modela.

Ako je barok jedan kraj konceptualnog spektra, a čista aproprijacija drugi, sa nečistom, ili hibridnom formom u sredini, to se tabelom može ovako prikazati:

2c. Napomena: alegorijska priroda konceptualnog pisanja je dodatno zakomplikovana (i specifične je pojavnosti) s obzirom da u mnogim alegorijskim pisanim formama, pisana reč teži ka vizuelnim slikama, stvarajući pisane slike ili predmete, dok  je u nekim veoma mimetičkim (tj. znatno replicirajućim) konceptualnim spisima, pisana reč izjednačena sa vizuelnom slikom.
Napomena: ne postoji estetska ili etička razlika između reči i slike.


2d. Sofokle je želeo istinski jezik u kome bi stvari bile ontološki nominalne. To bi moglo postojati u fikciji i istoriji.

Fikcija u smislu poezije.

Poezija u smislu istorije.

Istorija u smislu budućeg stanja.

Ovo je posao knjige Gertrude Stajn, Pravljenje Amerikanaca.


2e. U svom eseju „Subverzivni znaci“, Hal Foster primećuje da je (vizuelni) umetnik  aproprijacije „manipulator znakova više nego što je proizvođač umetničkih predmeta, i posmatrač, aktivni čitač poruka, pre nego pasivni kontemplator estetskog ili konzument spektakularnog.“

Imajte na umu da „više nego“ i „pre nego“ izneveravaju veru u razdvajanje ili moguće razdvajanje ovih koncepata; konceptualizam razume da su oni uzglobljeni.

Imajte na umu da u post-konceptualnom radu ne postoji razlika između manipulacije i proizvodnje predmeta i znaka, kontemplacije i potrošnje. Interaktivnost je dokazana kao potencijalno banalna, kao Diznijevo krstarenje, aktivna kao Pavlovljevo zvono za večeru.


2f. Alegorijski aspekt konceptualizma služi da zalemi i sabije jaz između objekta i koncepta, držeći ga otvorenog i zatvorenog.


2g. U tom smislu, konceptualizam donosi Gedelovu teoremu: stepen stalnosti/potpunosti „subjekta“ i „stvari“ je moduliran stepenom do kojega je jezički predmet slika ograničena/neograničena u prirodi.
Ovo legitimiše definisanje skupa. Ovo priziva pozicije Alena Badjua o jednom-koji-je-ništa i biti-koje-je-multiplikovano.

Metafizički koncepti = mogući režimi estetskih razumevanja, pre nego stvarna etička zapažanja. Drugim rečima, baš kao što je Lajbnic koristan za procenu kvaliteta bilo  kojih fiktivnih univerzuma, pravila pomenuta ovde su zgodna za razmišljanje o drugim stihovima: poli-, multi-, i re- (iznova).

Napomena vezana za Lakanovu knjigu Četiri osnovna koncepta psihoanalize: sopstvo je imaginarni konstrukt, napravljen od delova jednog kao drugog, i to tako da bude priznat kao jedan od strane drugog, te je stoga uslovan. Mimikrija / mimezis kao sredstvo kojim subjekat pravi oslikano sopstvo. Neizvesnosti/mnoštva su stoga jedina prava priroda univerzalnosti.

Smatrajte da je nasumično prekucavanje jednog izdanja Njujork Tajmsa čin radikalnog mimezisa, čin stroge vernosti reči kao mesu. Smatrajte prekucavanje izdanja od 11. septembra 2001. (dan koji ne bi bio), kao čin radikalne mimikrije, čin stroge vernosti Reči kao Mesu. Ako su ovi gestovi ujedno i kritike nivelisanja i učitavanja medija kao posrednika, njihova zajednička kritika je neodvojiva od ponavljanja greške pod kritikom. Ponavljanje je znak želje.

Radikalni mimezis je originalni greh.

Alegorijsko pisanje (naročito u obliku aproprisanog konceptualnog pisanja) nema za cilj da kritikuje industriju kulture iz daleka, već da je ogleda direktno. Da bi to postigla, ona direktno koristi materijale industrije kulture. Ovo je slično načinu na koji readymade umetnička dela kritikuju visoku kulturu i uništavaju muzejski uspostavljenu granicu između umetnosti i života. Kritika je u re-kadriranju. Kritika kritike je u odjeku.

Primetiti želju da se ponovo počne.


3. Referat Vistana Kurnova, prezentovan na konferenciji o Konceptualnom pisanju koja se održala u Poetskom centru Univerziteta u Arizoni (2008), ne identifikujući konceptualno pisanje kao alegorijsko po sebi, sugerira da bi se konceptualno pisanje moglo klasifikovati kao pre- ili post-tekstualno (ili hibridno). Pred-tekstualno pisanje podrazumeva "pre-tekst", proširenu ideju ograničenja/postupka, „stratešku opštost“ tehnike, kao što su aproprijacija ili dokumentacija. „Post-tekst“ je dokument nužno stvoren od strane pre-teksta, mada se post-tekst može odnositi i na primarni tekst koji se koristi u hibridnim formama kao sekundarni tekst. Bez obzira na njegovu tekstualnu kompoziciju, Kurnov primećuje da konceptualno pisanje priziva svoju performativnost, performativnost koja često prelazi granice žanrova i medija, i koja je pokušaj da se potkopa značenje „u kontingentima i kontekstualnom.“


3a. Razlika je ovde između post-tekstova koji su ilustracija njihovih pre-tekstova (u slučaju tekstova koji su otvoreni, a ideja je glavna/paradigma), i post-tekstova koji su dokazi (u slučaju tekstova koji su zatvoreni, a ideja se iscrpljuje u njihovoj izvedbi).

Postoje krajnje tačke bilo kog spektra i beskrajne tačke između njih. Način na koji se  definišu krajnje tačke i tačke između nalaže kako se definiše konceptualno pisanje.
U hibridnom ili „nečistom“, konceptualizmu ili post-konceptualističkom pisanju, tačke u sredini mogu napraviti mesta za pobunu protiv strožijih krajnjih tačaka, ili njihovu kritiku. Ovo je artikulisano u post-konceptualističkoj vizuelnoj umetnosti.

Šta je „nečist“ konceptualizam ili post-konceptualizam u pisanoj formi? Post- konceptualizam može prizvati više intervencionističkog uređivanja preuzetih izvornih materijala i više direktnih tretmana sopstva u odnosu prema „objektu“, kao što u post-konceptualnoj vizuelnoj umetnosti u kojoj se sopstvo iznova javlja, mada otuđeno ili iskrivljeno (vidi Pola Mekartija).

Dodavanje i/ili uređivanje izvornog materijala je više strategija post-konceptualizma; to je i odricanje od vernog izvršenja početnog koncepta. Najnečistiji konceptualizam može se manifestovati u simptomatičnom tekstualnom ekscesu/ekstravaganciji, kao što je slučaj sa barokom. Da li ova prekršena obećanja ukazuju na neuspeh u konceptualnom pisanom tekstu?

Neuspeh je cilj konceptualnog pisanja.

U knjizi Rečenice o konceptualnoj umetnosti, Sol LeVit piše: „Ako umetnik promeni svoj um na pola puta tokom izvršenja dela, on kompromituje rezultat i ponavlja prošle rezultate.“

Nisam uspeo, paćenički - iznova i iznova.


4. Ako alegorija prisvaja kontekst, konceptualno pisanje prisvaja sav mogući kontekst (To može biti u obliku otvorenog poziva, kao što je u Dvorkinovom Raščlanjivanju, ili u obliku zatvorenog indeksa, kao što je u Goldsmitovom Danu, ili u formi barokne artikulacije, kao kod Plejsove u Diesu). Dakle, za razliku od tradicionalnog alegorijskog pisanja, konceptualno pisanje mora biti u stanju da uključi nenamerne pre- ili post-tekstualne asocijacije. Ovo stavlja van snage (lažnu) simulaciju majstorstva alegorije, i pritom ostaje verno alegorijskom (dubokom) prekidu korespondencije. Alegorija slama mimezis preko svojih nasumičnih karakeristika – kakva je to samo neselektivnost. Mimezis konceptualizma apsorbuje ono što je Benjamin nazvao „neodoljivi detalj.“


4a. Stepen neodoljivog detalja u konceptualnom pisanju može se podešavati prema alegorijskim statusima neskrivenih pisanja.

5. Bedžamin Buhloh ističe u tekstu „Alegorijske procedure: aproprijacija i montaža u savremenoj umetnosti“, kako su montaže iz 1920-ih godina inherentno alegorijske u „metodu konfiskacije, nizanja i fragmentacije.“

Više: „Alegorijski um stoji pored predmeta i protestuje protiv njegove devalvacije na status robe, devalvirajući ga po drugi put u alegorijskoj praksi.“

Buhloh ovde, preko Benjamina, iznova širi alegorijske strategije kroz marksistički objektiv: u kulturi, gde su objekti već devalvirani njihovom komodifikacijom, alegorični odnos prema objektu umetnosti (ili tekstu) dalje naglašava proces devalvacije.

Moglo bi se tvrditi da je devalvacija danas tradicionalni/kanonski cilj savremene umetnosti. Stoga sada postoji velika vrednost u devalvaciji.

Adorno i Horkhajmer: "Kultura je paradoksalna roba. Toliko je podvrgnuta zakonu razmene, da se više ne razmenjuje, toliko se naslepo konzumira u upotrebi, da se više ne može koristiti." (Kultura industrija: prosvetiteljstvo kao masovna obmana).

Konceptualno pisanje predlaže dva krajnja odgovora na ovaj paradoks, i to putem radikalnog mimezisa: čist konceptualizam i barok. Čist konceptualizam negira potrebu za čitanjem u tradicionalnom tekstualnom smislu: ne mora se „čitati“ rad koliko se mora misliti o ideji rada. U tom smislu, readymade svojstva čistog konceptualizma kapituliraju i ogledaju se u lakoj potrošnji/generisanju teksta i devalvaciji čitanja u većoj kulturi. Nečisti konceptualizam, barokom manifestovan u ekstremnom, preteruje sa čitanjem u tradicionalnom, tekstualnom smislu. U tom smislu, njegova prekomerna tekstualna svojstva odbijaju, i bivaju poražena od lake potrošnje/generisanja teksta i odbacivanja čitanja u većoj kulturi.

Napomena: ovo su strategije neuspeha.

Napomena: neuspeh u ovom smislu deluje kao pogubljenje nadmoći.

Napomena: neuspeh u tom smislu služi da prodre u rad, kršeći ga iznutra.

Napomena: ovo poziva čitaoca da ispravi neuspeh, halucinira popravku.

Robert Fiterman (Robert Fitterman) je američki pesnik i esejista rođen 1959. godine u  Misuriju. Autor je deset knjiga poezije, uključujući i četiri instalacije svoje poeme u nastajanju pod nazivom Metropolis. Objavio je knjigu eseja o konceptualnom pisanju i drugim vrstama pisanja zasnovanim na plagijatorstvu i aproprijaciji teksta, Rob the plagiarist (2009). Objavio je i nekoliko knjiga u kolaboraciji sa vizuelnim umetnicima. Predaje pisanje i poeziju na Njujorškom univerzitetu i na Bard koledžu. Živi u Njujorku.

Vanesa Plejs (Vanessa Place) je američka spisateljica i advokatica, i ko-urednica izdavačke kuće Les Figues Press. Rođena je 1968. godine. Autorka je poeme koja se sastoji iz jedne rečenice duge 50.000 reči, pod nazivom Dies: A Sentence (2005), kao i post-konceptualnog epa La Medusa (2008). Objavila je ne-fikcionalnu knjigu The Guilt Project: Rape and Morality. Stalna je saradnica časopisa X-TRA Contemporary Art Quarterly. Zajedno sa vizuelnom umetnicom Stefani Tejlor, autorka je filma Murderous Squaredance at the Spiral Jetty.