Majkl Gotlib

GUGLAJUĆI FLARF

Kao pesnik koji je godinama bio duboko uključen u nasumično generisanu praksu pisanja, u okviru koje su se javljali isključivo prvi objavljeni radovi i prve knjige, postavljam neka pitanja u vezi sa sortiranjem različitih pljeskanja i lupanja kojima upravlja ova stvar nazvana Flarf, a koja je proizvedena preko nasumičnosti:

Ako utvrđujemo da li je korišćenje Gugla kao motora ili facilitatora u poeziji o kojoj pričamo zaista iskvarena, kapitalistička, iskonstruisana i subordinirana aktivnost, onda pravimo najmanje dve pretpostavke koje je same po sebi, u najmanju ruku, teško obuhvatiti. Prvu koja je egzistencijalna, i drugu koja je više literarno problematična:

 - Prva glasi da je prihvatljivo koristiti Gugl ili sličan srozani alat u određenim situacijama, ali ne i u proizvodnji poezije. Ili uopšte ne bi trebalo da koristimo ovu vrstu zaraženih proizvoda ili usluga? Koliko je to drugačije od sličnih, na prvi pogled podjednako totalitarnih argumenata: ako posedujete auto vi podržavate naftne kompanije i odumiranje planete. Gde nas to vodi? U voz za Čikago? I koje druge pretpostavke leže iza ovakve vrste argumenata? Na koji način to valorizuje našu praksu, naš rad koji je, s pravom ili ne, postavljen iznad drugih vrsta rada?

 - Druga, čiji argument ide ovako: postoji nešto u izborima koje Gugl nudi što je ograničavajuće. Pošto je Gugl komercijalno preduzeće, ima nešto unutrašnje u algoritmima koji nekako krivotvore jezik kao proizvođač; oni su umrljani, zaraženi i nagnuti ka nekim komercijalnim, ključnim rečima i dodatnim rečima, oštećenim impulsima.

Na prvi pogled, ovo je ubedljiviji argument. On tvrdi ili ukazuje na to da postoje i druge veze, drugi tekstovi, koji bi mogli biti servirani od strane mehanizma koji nije imao u svom srcu profitom vođen impuls. Ovaj argument ukazuje da postoji ceo svet drugih ... drugi sajtovi, drugi jezik, čiji autori ili vlasnici nemaju potrebna sredstva ili sklonost da: a) optimizuju svoje HTML-ove kako bi se osiguralo da pauci pretraživači dopru do njih, shvate da su zanimljivi, i nastave da im se vraćaju, odnosno da procene da su dovoljno kul, ažurirani itd i da ih postave na vrh svoje liste, ili b) da plate takse koje Gugl i drugi sistemi zahtevaju za poziciju plaćenih linkova koji se nalaze u blizini rezultata pretrage, onih koji se pojavljuju pored redovnih ili prirodnih listinga (postoji li neko ko ne razume da su to plaćeni oglasi, a ne rezultati generisanja samih sistema). Međutim, postoje dva osnovna problema sa ovim argumentom:

Živimo u svetu, barem ja mislim da je tako, u kome su bar neki umetnici odavno shvatili načine kako da žive sa/ ulaze u interakciju/ drže se uz/ prevazilaze/ kritikuju iste te korumpirane, komercijalne impulse, one političko-ekonomske snage od strane kojih nam je Gugl predstavljen kao samo najnoviji, još više haj-tek, a samim tim i najviše podmukao sistem. Moglo bi se reći: dok je značajan deo umetnosti koji je proizvođen, recimo, u poslednjih sto godina, pokušavao da izbegne ili ignoriše te impulse i snage, jednako je značajan i opus koji je prigrlio taj svet - ovaj svet - ako je to primeren izraz, i koji je kroz ispitivanje i disekciju njegovih komercijalnih izraza oblikovao umetnosti koje su se pokazale najviše devastirajuće, kompletne i beskompromisne ne samo u svom, već u bilo kom vremenu. Pop art, i kubizam takođe, prvi padaju na pamet. Šta je, u krajnjem smislu, kvalitativna razlika između, sa jedne strane uključivanja naslovne stranice kopije Le Mond-a u nečiju sliku ili nekoliko vinjeta stripa ili etiketa sa konzerve supe i sa druge strane korišćenja jednako komercijalnog ,,proizvoda" kao što je na profitu zasnovan pretraživač? Da li je jedna od ovih upotreba više kritična, više učena, više sarkastična od druge? Ako je to slučaj, želeli bismo čvršće argumente koji će podržati nalaz da je, na primer, pesma Dru Gardnera Chicks Dig War manje svesna svog porekla i kompromitovanog statusa od Vorholove slike Dupli Elvis.

Jedna lična napomena: kada sam se u sećanju vratio nazad na alate koje sam koristio praveći rad koji je umnogome zavisio od toliko neizbežne, neopozive, velikodušne, zemljotresne i fantastično oslobađajuće misterije slučajnosti, u vremenu kada sam još uvek znao da pronađem svoju kopiju Ji Ćinga¹ (nekoliko meseci ranije, ta knjiga je bila jedina za koju sam ikada čuo od izdavača Bollingen Presa), upotrebio sam dva posebna alata. Prvi su bile kockice (ili, tačnije, kockica – čini se da nikad nisam imao potrebu za aritmetikom koja bi me obavezivala da raščlanjujem, pravim sekvence ili randomizujem više od šest jedinica ili delova ili reči ili postavki u bilo kom trenutku), a drugi, za ovu priču važniji alat, bili su novčići.

Koristio sam novčiće sve vreme, mesecima, godinama. I u to vreme mi nikada nije palo na pamet da sam ušao u korumpirani pakt sa bilo kojom društveno-političko-ekonomskom nadgradnjom. Pa ma koliko da sam bio zabrinut, pokušavao sam da se priključim i da pokažem vernost određenoj grupi svetaca, Kaningemu i Kejdžu, Barouzu i neopisivom MekLou, koji je jasno provalio jedan od velikih kodova stvaranja (i kreiranja i stvaranja). Svi oni su smislili način da nam vrate ovaj svet na nov način, način koji je bio zastrašujuće nov i sasvim poznat u isto vreme. I sve je bilo u skladu sa ostatkom umetnosti koja se u to vreme već proizvodila svuda oko njih: Lihtenštajnom, Džonom, Raušenbergom i Vorholom, na primer, sa umetnošću koja se pojavljivala na istim binama kao i plesovi za koje je Kaningem pravio koreografiju na muziku Džona Kejdža.

I nikad mi ni na trenutak nije palo na pamet  - a pitam se da li je ikada palo na pamet njima - Džeksonu, na primer, tom posvećenom socijalisti i pacifisti koji je ostajao veran svojim uverenjima decenijama nakon decenije, sve do smrti - da bi taj akt korišćenja novčića, novca, kapitala u njegovom najmračnijem obliku, same prljave dobiti - taj akt bi mogao da nas kompromituje. Na kraju krajeva, šta bi moglo biti srozanije od valute same? Šta je još opresivnije, korumpiranije od novca? Mislio sam da sam samo koristio pogodan, binarni sistem za generisanje slučaja. Malo sam znao. To je bio novac. I novac je koren svog zla. Zar ne?

Ima li poezija neki zadatak? Da li postoji nešto što bi ona trebalo da uradi? Za nas? Nama? Predložio bih da ono što mi danas nazivamo Flarf dobije ulogu u našem životu, zajedničku ili pojedinačnu, ili recimo individualnu ulogu u našem književnom životu. Njegova uloga nije, niti može biti značajno drugačija od onoga što su prethodne metodologije ili škole, ili pokreti uzeli na sebe. Njegov posao je – a ja, čini mi se, verujem da poezija zaista ima posao -  da otvori ovaj strašni svet i da nam ga vrati na način da ga možemo odjednom videti – u celini, sasvim iznova i, istovremeno, sasvim na poznat način. Njegov posao je da nam omogući da vidimo stvari na način na koji nikada nismo mogli ranije, i na koji nismo mogli sve do sada - bez pomoći ove nove delatnosti. Ako možemo da izvedemo da je ovo umetnost, posao poezije ili bolje njena odgovornost u svakom dobu, a možemo i moramo predvideti da u svakom dobu poezija mora praviti nova sredstva, je da stvori sebe iznova, da se prevaziđe, nanovo, kako je neko mrtav jednom rekao. Stari alati ne funkcionišu više, oni su umorni, bar za sada. Strašni vidici koje su svojevremeno otkrili sada izgledaju prilično jednostavno. To je opšte mesto: praktično je nemoguće gledati Van Goga i Matisa ili čitati Eliota ili Vilijamsa i shvatiti kako su beskompromisni, kako ružni, brutalni i iskreni oni nekada izgledali. To je naše prokletstvo, nije li umetnicima dato da odslikavaju? Mi treba da živimo jako dugo. Zato su nam potrebni ovi ljudi, i svaki alat kojeg se mogu dočepati.

sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

Majkl Gotlib (Michael Gottlieb) je američki pesnik i esejista, rođen u Njujorku, gde i danas živi. Autor je petnaest knjiga, od kojih je poslednja Memoir and Essay (2010) posvećena ranim danima jezičke poezije u Njujorku. Sedamdesetih godina je bio redovni saradnik uticajnog časopisa posvećenog jezičkoj poeziji, Roof.