Tadeuš Pajper

Himna od svile

 

Noga

Ta himna od svile nad okrutnošću cirkusa;
ta traka koja se rascvetava iz mekog lišća cipele
i napojnicu svetlosti pruža bučnoj bori kaldrme,
topi ulicu u molitvi kad usred nje svetlošću zasija;
koja večeri na stopala belo podne stavlja,
a ako nije sunce, to je samo zbog toga
što sunce samo sija, ali ne ume da bude cvet
koji mirišljavom toplom kredom na molitvu poziva,
nestaje u plisiranom šatoru od krepdešina
      – a vetar zaranja u tu haljinu kao usta u pehar –
nestaje ili dalje živi? laže li? moje i vaše slike ruži li?
niz koje udove se sliva? rascvetalo srebro prenosi li
za vaze vajane poput italijanskog dana, poput bedara?
lepezom sjaja miluje li par golubova, šireći
oblak košulje? i kakvo je njeno pristanište? te noge.


Frtalj radosti

Uklopite brilijant u miris žene i dobićete

onaj dan.
             Dan koji zaglušuje brilijant koji na prstu nosiš.

Tvoj brilijant je kao kap toga dana,
                                     kada ga na usne prislanjaš.

Taj dan bio bi brilijant, ali nakon gubitka

svojih mirisa.
           Kap toga dana = plug na brilijantskom kamenju.

A brilijant gleda u taj dan kao u starijeg brata.


Poziv

Na mirisima koji sa Gospe dopiru, ja, zagrejani plivač,
pozivam Gospu na moje reči.
Gospa mirisom govori kao što ja rečima govorim.
Govorim li? Njišem li. Reč; još jedna; reč.
Današnji dan je noć, noć je noć,
koju je svetlošću belina Gospinog prsta pogubila.
Pa ipak Gospina usta, izbliza višnje u molitvi, izneveravaju;
i s bolom na zemlju padaju. Postoje noći
koje ubijaju, koje ubijaju, koje ubijaju
senkom, kao gusenica koja puzi po voćkama.
Ali spretna ruka okupiće bataljon
suza i staviti ga u kasicu za prikupljanje milostinje: ruka = moja reč.
Dan je već sklopio oči, nozdrvama udiše tamu
a slatki otrov iznad kreveta i sofe izdiše.
Mirisima koji od tebe dopiru plivač se zagreva –


Pad

Glad, glad opni, opni otvorenih poput ustiju,
glad opni otvorenih poput ustiju čaše,
poput ustiju čaše od krika i poput note
iz čijeg srca crna zvezda nestaje,
skinuo me je, metalni slogan, s halebarde,
skinuo me je s halebarde,  na kojoj sam užaren cvetao,
glad opni kao nota u otvorenoj čaši
gurnula me je s mog stabla na: kosu od pene.

sa poljskog prevela Biserka Rajčić


Tadeuš Pajper (Tadeusz Peiper, 1891-1969) je pesnik, prozni i dramski pisac, teoretičar moderne umetnosti, književni, pozorišni i filmski kritičar. Rođen je u Krakovu, a školovao se u Krakovu, Berlinu i Parizu. Posle izbijanja Drugog svetskog rata otišao je u Lavov, a 1940. godine ga je NKVD uhapsio. Oslobođen je 1943. godine. Bio je član Saveza poljskih patriota (polj. Związek Patriotów Polskich) — političke organizacije koju su činili poljski komunisti u SSSR–u. Autor je glavnih manifesta Krakovske avangarde, osnivač i urednik njenog glasila Skretnica. Sarađivao je i sa Zenitom Ljubomira Micića. Zbirke: A, Žive linije, Jednom. Poezija, Na primer. Aktuelna poema, Poeme.