Jan Bženkovski

 

Izdužene linije šina

 

Rađanje

Na ravnodnevnicu
u krv moju si tiho i tajanstveno ušla
ponornim tokom tečeš u meni
u krvi mojoj ploviš
– kao obrva koja na ivici mraka gori,
da li čaroban okean pred bezdanom pogleda rađaš
kakav patos Armouno veče u tvojih pet prstiju pali –
ležeći u mramornoj tišini čuješ šum odmicanja sati
ćutnjom naga vičeš na podignuti glas
kosom žege kao lancima vezana.

Osećam te – postojiš – kružiš u meni plamena –
poželela si me – ispunila si mi žile raširene u bolu
rađaš se u meni, kidaš mi utrobu i rušiš tminu

plamena i slana
iz ustiju mi izranjaš.


pariz posle raspusta

nad presijavajućim asfaltom  – svetiljke u vati od magle
nad blistavim svetiljkama   –  mrka vekna neba
sanjive oči zatvorile su se kao drum
nezaboravni pejzaž s borovima.

posle svežeg runolista raspusta
koji je milovao crvenilo mojih ustiju   –
koje je po ustima preko ustiju promaklo
zelenilo autobusa AI-bis
vreli krici reklama
i cvetovi Fijata
i
kao krin bleda
Lilijan Giš.

po sivim brazdama grada šumi klasje reči
u tihom selu na Jelisejskim poljima cveta novi avgust
svaki prolaznik u očima nosi buketiće patnje
u ustima kao u rupici od kaputa nezaboravak, reč:
ponovo.


elefantijazis

žene krupnih nogu kao kod Braka
trčale su oko pejzaža od šuma i palmi
žene pingvinskih lica
žene mrke od alpa i apenina
jedrih grudiju poput limunova Kineskinja
žbunastih pazuha ptica
začešljane kose kao u Grčkoj
i ustiju koja mirišu na otadžbinu
i mentu
podizale su natekle prepone
probodene mislima kao uživanjima
i
s pejzažima od pupaka u očima
kao ptica
kao aeroplan
kao usklik koji pokazuje pravac
gimnastički raširenih stopala
čiji tup ugao
iznad osmeha od karmina
i ispod delte
rastrzane
muslinom
na anatomskoj karti pokazuje
more
a možda ne ono?

već ovo


Prikazivan film

Kada uveče stižem na železničku stanicu
i posmatram izdužene linije šina,
u njima vidim splet boja koje se menjaju kao more,
i osećam prikazivan film sveta.

Nije ništa što ekspres ne ide iz Njujorka,
što sam nisam na železničkoj stanici u Čikagu,
isti nosač kao u Njujorku nosi džakove,
isti u Malagi napija se malagom.

Voz kao traka na železničku stanicu stiže,
u njemu podrhtava bol dalekih zemalja,
zvižduk lokomotive tutnji čežnjom,
koja u pomrčini raste poput simbola.

I osećam zajedno s njim oštri krik Zapada,
Ekspres dovozi čula, dodir Istoka
– Podne – Ponoć – prolazi večno mlada
Egzotika.


sa poljskog prevela Biserka Rajčić


Jan Bženkovski (Jan Brzękowski, 1903-1983) je pesnik, prozni pisac, kritičar, prevodilac, član grupe Krakovska avangarda i saradnik njenih časopisa Skretnica i Linija. Uređivao je časopis L’Art Contemporain, koji je izlazio u Parizu. Bio je tesno povezan s konstruktivističkom grupom a.r. (revolucionarna umetnost), a od 1928. živeo je u Francuskoj i pisao na francuskom jeziku, sarađujući sa nadrealistima i kubistima. Svoju impozantnu kolekciju umetničkih dela najznačajnijih umetnika 20. veka zaveštao je Narodnom muzeju u Krakovu. U periodu od 1925. do 1977. objavio brojne zbirke među kojima su najvažnije: Bilo, Na katodi, Ljubavne pesme, U drugom licu, Stegnuto oko ustiju, Ražani ep, Odiseje, Nova Kosmogonija, Susret krajnjih stvari, Izabrane pesme i dr.