e. e. kamingz
izabrane pesme
IV
uvaži O
ženo ovo
moje telo.
jer je ono
ležalo
praznih ruku
na vrtoglavim brdima
i sanjalo te,
potvrdi ove
odlučne nezasite
oči
koje su spazile
nemi noćni karneval
sliku
tmine
s meteorima
strujanje igrivih
besmrtnih šaka
prasak
lebdećih zvezda
(u vremenu koje tek dolazi
setićeš se ovih noćnih divnih
zanosa polako,
u prepunjenom
srcu brze
cvetnoužasne
uspomene
će
se dići, polako
se vratiti na
crvene odabrane usne
nesamerljive vizije)
LA GUERRE
I
Čovečanstvo volim te
jer bi pre ocrnilo čizme
uspeha nego ispitivalo čija duša visi
sa lanca džepnog sata što bi bilo sramno za obe
strane i zato što
bez odstupanja aplaudiraš svim
pesmama koje sadrže reč otadžbina
i majka kada se pevaju kod starog hauarda
Čovečanstvo volim te jer
kad je teško podilaziš
inteligenciji da kupi piće a kada si
puno love ponos te drži
dalje od zalagaonica i
zato što neprestano izvršavaš
neugodne stvari a
posebno u sopstvenom domu
Čovečanstvo volim te jer
neprestano stavljaš tajnu
života u pantalone i zaboravljaš
da je tu i sedaš
na nju
i zato što
zauvek pišeš pesme u krilima
smrti Čovečanstvo
mrzim te
IMPRESIJE
I
Damo Tišine
iz ljupkog kaveza
tvog tela
uzletela je
kroz plahu
noć
jedna
brza ptica
(nežno nad
zadivljujućim likom noći
tvoj
glas
raspršivši namirisana
krila
odjednom ispraća
stopalima
okomitim od sunca
žestoku lepotu zore)
nebo srebrni
nesklad ispravnim
prstima aprila
pretvorilo se
u
neuređene proste dragulje
sada kao moljac uz spoticanje
zalepršaju i lupaju krilima po
travi koja se sudara s drvećem i
kućama i konačno,
ciljaju u reku
III
prljave boje njenog poljupca upravo su
prostrujale
mojom krvi koja vidi, njeno brbljivo srce
zakovalo je neboder koji plače
u meni
ujedam krhku koprenu oka
(osećam samo srećan drhtaj stomaka
Koji uvećava moju ogromnu strast kao posao
i Y njenih nogu koje nastaje kad se stisnu
nudeći svoj omlet mekane požude)
tačno u šest
alarm je napravio
dve dange na njenim obrazima. Pamet se ukazala u zoru.
ustala je
zevajući razjapljenim ustima
odteturala se do čaše udarajući o stvari.
umorno je nešto pokupila s poda
Kosa joj je bila raščupana, kašljala je dok je pertle vezivala
VI
pesma kojom je njen stomačić marširao kroz mene kao
vojska. Od njenih nozdrva do stopala
mirisala je na tišinu. Uzbuđena kuka
njene zadovoljne noge odvukla je u usamljenu masu
moju podvojenu požudu
njena kosa je bila kao gasni plamen
koji je opasno osetiti. Razoružano...
puls
njene žestoke lenjosti pokušao je da ponovi
trik sinkope koju ima Evropa
-. Jednog dana sam osetio kako me planina dodiruje tu
gde stojim (možda devet milja udaljen). Bilo je proleće
umućeno suncem. slatko u osakaćenom vazduhu
preobilja pupoljaka. dolina je prosula
svoju golicavu reku u moje oči,
usmrćen
svet uvijao se poput okinute žice.
VIII
njen pažljiv različit pol čije oštre usne češljaju
moj mumlajući stisaksnage (zaljuljan teretom
ljubavi)
iskreno otpozdravlja, uz tajanstveno sleganje ramena
pitajući se Kroz njenu Zaglušenost da li će polako lutati
moja zaglupelOst?
njene druge, vlažne, tople
usne gibaju se, preko mog izubijanog osmeha;
podjednako brzo iznad skakutavog standarda
agonije moje groktave oči zaustavljaju skrojen plamen
Njeno biće pri tom odjednom postaje
jedna neprobojna prozirnost.
surove rastuće grudi i sise koje govore
kažnjavaju moj zagrljaj
prebrzo!
svetla ljutnja
žovijalne kose jako uokviruje
lice u obruč namrgođenog zanosa
VII
volim svoje telo kada je s tvojim
telom. Ono je tad nešto posve novo.
Mišići su bolji i ima više žila.
volim tvoje telo. volim to što ono čini
volim njegove načine. volim kad osetim kičmu
tvog tela i njegove kosti, podrhtavajuću
-čvrsto-glatko ću koju ću
iznova i iznova i iznova
ljubiti, volim da ljubim ovo i ono tvoje,
volim, polako maženje, uzbuđenih dlačica
tvog naelektrisanog krzna, i to-šta-je-to preko
ploti koja se razdvaja....I oči velike ljubavne-mrve,
i verovatno volim ustreptalost
ispod mene tebe tako nove
XL
ti
prvotuješ ogromnost su-
mraka
bleda
iznad meko-
će od sna više jedi
(srećno & ko
će tiho pono-ne)
nstvena,
(stati Oh!Zvezda
Zaštobo
je
na
stidljiva obmana mala nepobe
diva klima glavom tajno
vi
to kaoključe
m obrtano disa
Nje
XVI
su-
je-Mrak ptica
pre
-pun ta-
me jede
rastojanje
(o)smeh
(i)vanje samo zvona (dodir)ivanje
?uma
(mesec počinje Tu
)
sada, su planine on sanjaju; novo
.uh ako
kada:
&
i
li O ne primet no
XLV
ti
u zi
mu sediš
umireš misliš
ušuškano iza u
mrljane čaše um ti je
pomućen i obgrljen snom (ili po
nekad isprazno posmatraš kroz ne
oprana prozorska okna u deliće radnje
ubistava neprijatnih lica koja prolaze brzi
nom svog disanja.) „ljudi su smrti koje hoda
ju u ovo doba“ misleći „konačnost se hrani od
njih još samo malo otvorenije od uobičajenog tamo
amo koji energično u žurbi nose zadivljujuću & sponta
nu & složenu ružnoću sebe samih sa oštrom jednostavnošću
i snažnijom brutalnijom uzaludnošću“ I sediš udobno se
namestivši tupo iza dva ili tri delimično providna okna
koja uz pomoć nekog trika bez ljubavi razdvajaju
jedan zaustavljen nepokretan um od sto
tine prokletih utrkujućih mozgova (u
paru ili po troje oni užasno brzo
prolaze i dišu) u zimu ti mi
sliš umireš polako
„tok tik“ kao što
videh drveće(u
čijim crnim
telima se
skriva
lišće
58
ljubav jeste mesto
& kroz ovo mesto
ljubavi kreću se
(sa sjajem mira)
sva mesta
da jeste svet
& u ovom svetu
da žive
(vešto uvijeni)
svi svetovi
DAN ZAHVALNOSTI (1956)
monstruozni užas guta
ovaj nesvet mene tobom
dok se bog očeva naših očeva klanja
svakom nečemu koje hoda kao da je neko
ali glas-sa-osmehom demokratije
najavljuje noć&dan
„svi siroti ljudi koji žele biti slobodni
samo treba da veruju u s a d“
iznenada se digla mađarska
pustila je jeziv krik
„nikakav ropski neživot neće me ubiti
ja ću umreti slobodna“
tako je jako zapomagala da je termopil
čuo i maraton je čuo
i sva predčovečanska istorija
a konačno i UN
„smiri se mala mađarska
i radi kako ti se kaže
veliki dobar medved je ljut
plašimo se za quo pro quid“
ujka sem sleže svojim lepim
ružičastim ramenima znaš već kako
i on trza svoju liberalnu sisicu
i tepajući kaže „trenutno sam zauzet“
ta-na-na-na-na demokratija
budimo svi zahvalni do groba
i spalimo kip slobode
(jer počinje da smrdi)
55
pri
mećuješ
niko ne želi
manje(da ne ka
žem najmanje)& ja pri
mećuje
m ni
ko ne želi najviše
(da ne
kažem još
blaže mnogo)
može
biti jer
sva
ko
želi više
(&više &
još više)šta smo do
đavola da nismo svi grobari1?
IX
ako voliš moje pesme pusti ih
da uveče hodaju, malo iza tebe
onda će ljudi reći
„Duž ovog puta video sam princezu
koja ide da se nađe sa ljubavnikom(to je bilo
kad je padao mrak) sa visokim neznalicama slugama.
XVIII
Damo, dodirnuću te umom.
Dodirnuti te i dodirnuti dodirnuti
dok mi iznenada
ne uputiš osmeh, stidljivo opsceni
(damo ja ću te
dodirnuti umom.) Dodirnuti
te, to je sve,
ovlaš i ti ćeš potpuno postati
s beskrajnom lakoćom
pesma koju neću napisati.
KIŠA JE ZGODNA ŽIVOTINJA
Odmah nakon toga hvatam voz i u Parizu sam dok ne padne noć, u maju.
Duž reke drveće otpušta tek poneke tihe pramičke, polovične
mirise, koji padaju plutajući kroz vidik ljudi koji se kreću i razgovaraju;
bojažljivo celivajući kape i ramena, zglobove i haljine; koji bez
govora svetle nad smehom ljudi i dece, devojčica i vojnika.
U sumrak ove se besmislene i izuzetne stvari snishodljivo kreću
među ljudima, polako i nepropadljivo. Ljudima nije žao što su živi.
Ljude nije sramota. Ljudi se smeju, kreću se radosno i nepovratno
kroz sumrak ka vašaru hleba od đumbira. Ja sam živ, prolazim tuda takođe
vidikom među kapama i vojnicima, među osmesima i
kravatama, poljupcima i starcima, zglobovima i smehom. Svi se mi zajedno
nepovratno krećemo, krećemo se sporo i veselo. Zamršeno ramena
naša i naše kape bojažljivo dodiruju milioni apsurdnih nagoveštenih
stvari; pramičcima, ženama, smehom, zauvek: dok se
našim umom, lepo vezuju i zatvaraju topli pipci večeri.
sa engleskog prevela Ivana Maksić
izvornik: E. E. Cummings: Complete Poems 1904 - 1962,
edited by George J. Firmage, Liveright: NY, 1991.
