Neli Zaks
Kada započne vreme bez slika
***
Vrhovi brda
poljubiće se
kada ljudi napuste
svoje smrtne kolibe
i dugama se
sedmobojnom se nasladom
iskrvarene zamlje
ovenčaju –
***
Ali ko je ispraznio pesak iz vaših cipela
kada ste morali da ustanete da umrete?
Pesak kojeg je Izrael vratio kući,
njegov lutalački pesak?
Gorući pesak Sinaja
sa grlima slavuja izmešan,
sa krilima leptirova izmešan,
sa svime što je otpalo od mudrosti Solomonove
izmešan,
sa gorčinom iz tajne pelena
izmešan –
O prsti
koji praznite pesak iz cipela mrtvih,
sutra već bićete prah
u cipelama dolazećih!
Vi posmatrači
Ispred čijih očiju se ubijalo.
Onako kako se osete oči uprte u leđa,
tako i vi na svojim telima osećate
poglede mrtvih.
Koliko će vas iznenadnih očiju primetiti
dok krišom berete ljubičicu?
Koliko u molitvi podignutih ruku
u žrtvenim petljama krošnji
starih hrastova?
Koliko sećanja buja u krvi
večernjeg sunca?
O neotpevane uspavanke
u noćnom zovu grlice -
neko od njih je mogao da poskida zvezde,
sada umesto njega to stari bunar mora!
Vi posmatrači,
vi koji niste podigli ruku ubice,
ali koji prah sa svoje čežnje
niste stresli,
vi koji i dalje stojite, tamo gde prah
postaje svetlo
***
Ko ovde
poslednji umre
nosiće semenku sunca
među usnama
zgromiće noć u oluju
u propast borbe smrti.
Svi snovi
od krvi u plamenu
uzleteće u cik-cak bljesku
sa njegovih ramena
zapečatiće nebesku kožu
tajnom patnje.
Zato što je Nojeva barka
plovila napred
zvezdanim ulicama
ko ovde poslednji umre
nosiće cipelu
punu vode
i u njoj ribu sa perajem
kao bolnim jedrom ka domovini
koje crno iscurelo vreme
odvlači u božje njive.
***
Kada se isprazni dan
u sumrak,
kada započne vreme bez slika,
i usamljeni se glasovi stope –
životinje ništa su drugo do grabljivice
ili plen –
cvetovi još samo miris –
kada sve bude bezimeno kao na početku –
silaziš niz katakombe vremena,
otvorene onima koji se približe kraju –
gde klijaju iz srca klice –
dole u mračnu nutrinu
potoneš –
već i pored smrti koja
samo vetrovit je prolaz –
i pred izlazom smrznuto
otvoriš oči
u kojima već jedne nove
zvezde sija se odsjaj –
***
O dimnjaci
Na mudro osmišljenim kućama smrti
Kada se telo Izraela oslobodi u dimu
Kroz vezduh –
Kada ga dimničar primi kao zvezdu
Pocrnelu
Ili to beše sunčev zrak?
O dimnjaci!
Putevi slobode za Jeremije i Jova prah –
Ko vas osmisli i sazda kamen na kamen
Taj put za odbegle od dima?
O kuće smrti
Gostoljubivo uspravljene
Za gospodara koji nekad beše gost –
O vi prsti,
Koji na ulaz polažete prag
Kao nož između života i smrti –
O vi dimnjaci, o vi prsti,
I telo Izraela u dimu kroz vazduh!
***
Da li su grobovi predah za čežnju?
Tiho njihanje na zvezdanim prstenovima?
Agonija u noćnoj senci
pre nego što trube oglase
vaznesenje za sve,
život semenju koje truli?
Tiho, tiho,
dok crvi izjedaju
planete očnih jabučica?
***
U bekstvu
usput
kakav veliki prijem –
Umotana
u maramu vetra
stopala u molitvi peska
koji ne može da kaže Amin
jer mora
sa peraja na krila
i dalje –
Bolesni leptir
uskoro opet znaće za more –
Ovaj kamen
sa potpisom mušice
došao mi je do ruke –
Na mesto domovine
stavljam preobražaje sveta –
Hor spasenih
Mi, spaseni,
Od čijih šupljih kostiju smrt već svoje flaute
iseca,
Na čijim tetivama smrt već svoj zateže luk –
Naša tela još tuguju
Svojom raščerečenom muzikom.
Mi, spaseni,
Još uvek klate se omče za naše vratove
spremne
Pred nama u plavom vazduhu –
Još uvek pune se satovi našom
krvlju što kaplje.
Mi, spaseni,
Još uvek nas izjeda crv straha.
Naša je zvezda sahranjena u prahu.
Mi, spaseni,
Molimo vas:
Pokažite nam polako vaše sunce.
Vodite nas peške od zvezde do zvezde.
Dajte da tiho iznova učimo život.
Inače bi pesma jedne ptice mogla,
Punjenje vrča na izvoru moglo bi
Da pusti naš loše zapečaćeni bol
da izbije
I da nas preplavi –
Molimo vas:
Još nam ne pretite krvoločnim psom –
Može biti, može biti
Da se raspadamo u prah –
Pred vašim očima raspadamo u prah.
Šta je to onda što čuva naše tkanje?
Mi koji više ne dišemo,
Čija duša iz ponoći uteče Njemu
Mnogo pre nego što nam telo bi spaseno
U barku vidljivog.
Mi, spaseni,
Stežemo vam šaku,
Oči vam prepoznajemo –
Ali nas na okupu drži samo rastanak
Rastanak u prahu
Drži nas uz vas.
Hor lutalica
Mi, lutalice,
Kao prtljag naše puteve vučemo za sobom –
Odeveni u dronjak zemlje u kojoj
Našli smo odmor –
Iz lonca jezika koji smo u suzama učili
Hranili smo se.
Mi, lutalice,
Na svakoj nas raskrsnici iščekuju vrata,
Iza njih jelen, Izrael životinja sa očima siročeta,
Iščezava u svojim šumnim šumama
I nad zlatnim njivama jauče ševa.
More usamljenosti sa nama miruje
Gde god da pokucamo.
O vi šeširi, plamenim mačevima naoružani,
Zrna prašine pod našim stopalima
Gone već krv u naše gležnjeve –
O mi lutalice pred vratima sveta,
Naše smo šešire u daljini
Otpozdravljajući već posuli zvezdama.
Kao colštok naša tela kako leže na zemlji
I premeravaju horizont –
O mi lutalice,
Crvi što gmižu za cipele koje dolaze,
Naša će smrt biti kao prag
Pred vašim zatvorenim vratima!
***
Narodi sveta,
vi koji se umotavate snagom nepoznatih
nebeskih tela kao u klupko
koje vas zašiva i iznova rašiva,
vi koji se izdižete u jezičku pometnju
kao u košnicu,
u slasti da bodete
i da vas bodu –
Narodi sveta,
ne uništavajte prostor reči,
ne rasecajte nožem mržnje glas
rođen u isto vreme kad ste prodisali.
Narodi sveta,
o da samo niko ne misli na smrt kad kaže život –
o samo niko na krv kada spomene kolevku –
Narodi sveta,
ostavite reči na njihovom izvoru
jer one su te koje mogu da vrate
horizonte na pravo nebo
i da svojim naličjem
kao maskom na licu dremljive noći
pomognu zvezdama da se rode –
***
Plesačice
kao nevesta
iz slepog prostora
osećaš
dalekih dana stvaranja
čežnju kako kulja –
Svojim telom ulicama
muzike hraniš vazduh
tamo
gde zemljina lopta
traži novi izlaz
da se rodi –
Kroz
noćnu lavu kako se
samo tiho rastvaraš
očni kapci
trepću prvi plač
vulkana stvaranja –
U krošnji tvojih zglobova
slutnje grade
cvrkutava gnezda.
Kao seljanka
u sumrak
muzeš vrhovima prstiju
na skrovitim izvorima
svetla
sve dok te ne probode
večernja patnja
i svoje oči mesecu
ne pokloniš na bdenje.
Plesačice
kao majka na porođaju
samo ti
na skrivenoj pupčanoj vrpci
svojim telom nosiš
bogom dani blizanački nakit
smrti i rođenja.
***
Dete
dete
u orkanu rastanka
dok nožnim prstima belom plamenom penom
udaraš u gorući prsten horizonta
dok tražiš tajni izlaz smrti.
Već bez glasa – izdišući dim –
Dok ležiš kao more
samo sa dubinom dole ispod
dok kidišeš na sidrišta
talasima čežnje –
Dete
dete
sahranjivanje tvoje glave
te kore na semenci snova
otežale
u konačnom predavanju
spremne da drugu zaseje zemlju.
Sa očima
okrenutim majci zemlji –
ti
ljuljano u zarezu stoleća
gde se vreme nakostrešenih krila
preneraženo utapa
u poplavi tvoje
neizmerne propasti.
***
Kada bih samo znala
Na čemu se odmorio tvoj poslednji pogled.
Da li je to bio možda kamen koji je popio već mnogo
Poslednjih pogleda pre nego što su u slepilu
Pali preko slepog?
Ili je to bila zemlja,
Zemlje dovoljno tek da se napuni cipela
I već pocrnela
Od toliko rastanka,
Toliku spremajući smrt?
Ili je to bio tvoj poslednji put
Koji ti je doneo blagostanje sa svih puteva
Po kojima si išao?
Neka bara, parče sjajnog metala,
Šnala možda na kaišu tvog neprijatelja
Ili već neki drugi, mali
Nebeski prorok?
Ili te je ova zemlja,
Koja nikog ne pušta da nevoljen ode,
Kao peskom kroz vazduh posula ptičjim letom
Podsećajući tvoju dušu da je drhtala
U telu sprženom patnjom.
sa nemačkog preveo Marko Stojkić
Neli Zaks (Nelly Sachs, rođ. Leonie Sachs) rođena je 1891. u Berlinu, kao jedino dete u imućnoj i dobro asimilovanoj jevrejskoj trgovačkoj porodici. Za sobom je ostavila malo biografskih podataka. Sa 15 godina čita roman Gösta Berling Selme Lagerlef, pod čijim utiskom piše autorki i ostaje sa njom duže od 35 godina u prepisci. 1921. objavljuje knjigu Legende i priče (Legenden und Erzählungen), napisanu u romantičarskom maniru, dvadesetih godina sporadično objavljuje pesme u časopisima. Otac joj umire 1930. godine, što se poklapa sa jačanjem nacionalsocijalizma u Nemačkoj. Tridesetih godina živi sa majkom u atmosferi rastuće diskriminacije i getoizacije jevrejske populacije. Trudi se da obezbedi sebi i svojoj majci vizu za odlazak iz Nemačke. To joj polazi za rukom 1940. godine, dan pre nego što je trebalo da bude isporučena u koncentracioni logor. Spasonosnu vizu za Švedsku obezbedila joj je pomenuta prijateljica Selma Lagerlef. Andreas Kilher piše o tome kako je Zaksova sa vizom u jednoj i nalogom za isporučenje u drugoj ruci otišla u Gestapo, gde joj je jedan službenik savetovao da nalog pocepa i smesta otputuje. Ostatak života Zaksova provodi u malom izbegličkom stanu u Štokholmu, izdržava se kao pralja i prevodeći savremenu švedsku poeziju na nemački. Saznavši za Holokaust odriče se svega što je ranije pisala.
Iz švedskog egzila objavljuje devet knjiga pesama, od kojih su najvažnije Mojoj mrtvoj braći i sestrama, u kućama smrti (Meinen toten Brüdern und Schwestern gewidmet, in den Wohnungen des Todes, 1947), Pomračenje zvezda (Sternverdunklung, 1947), I niko ne zna kako dalje (Und niemand weiß weiter, 1957), Bekstvo i preobražaj (Flucht und Verwandlung, 1959) i Smrt još slavi život (Noch feiert Tod das Leben, 1960), kao i drame Eli i Avram u soli.
Slavu u Nemačkoj stiče krajem pedesetih godina 20. veka, 1960. dobija nagradu Droste i 1965. Nagradu za mir nemačkih izdavača, a međunarodnu slavu stiče 1966. dobivši zajedno sa Jozefom Agnonom Nobelovu nagradu za književnost. Ova priznanja samo su poremetila krhki unutrašnji mir ove povučene pesnikinje. Tako šezdesetih godina veliki deo vremena provodi u psihijatrijskim ustanovama zbog učestalih paranoidnih psihoza koje je tadašnja psihijatrija lečila elektrošokovima. Novac od Nobelove nagrade poklonila je u humanitarne svrhe i prijateljici Gudruni Harlan. Umrla je od raka 1970. godine u Štokholmu.
