Marko Stojkić

 

NELI ZAKS ILI MOGUĆNOST POEZIJE NAKON GENOCIDA

 

Sa koje strane prići poeziji Neli Zaks? Posmatrana iz estetsko-diskurzivnog ugla, ova poezija teško da bi se mogla nazvati savremenom. Neli Zaks je – za razliku, recimo, od Paula Celana – sve samo ne artista. Njena metaforika je naoko konvencionalna, jezik sveden, lišen ukrasa i ritma, sintaksa pojednostavljena i sa repetitivnim matricama, granice stihova prate granice rečeničnih jedinica, osnovni akord je helderlinovski povišen, patos elegičan, neposredan, sa učestalim apostrofama. Sa druge strane, ako Neli Zaks posmatramo kao nekoga ko je na sebe preuzeo nezahvalan i divljenja dostojan zadatak da bude glas žrtava Holokausta, glas ubijenih i prognanih Jevreja, možemo se naći u drugoj vrsti opasnosti. Obaveza da volimo i čitamo Neli Zaks kao žrtvu i kao zastupnika žrtava mogla bi, naime, da nam skrene pažnju sa onoga što njena poezija nastoji da osmisli i problematizuje.

Uprkos promeni društveno-političkih okolnosti i dominantne kulturne matrice nakon Drugog svetskog rata, književna javnost na nemačkom govornom području gotovo duže od decenije nije bila spremna da prihvati poeziju neposredno okupiranu Holokaustom. Tako nam ilustrativan primer početne recepcije poezije Neli Zaks u Zapadnoj Nemačkoj (njene prve posleratne knjige prethodno su bile objavljene u istočnom Berlinu) može pružiti Hilda Domin, kasniji proučavalac i priređivač njene poezije: „Stupiti u ovu prenapregnutu kosmogoniju, stalno prožetu smrću, bilo je isprva teško. Želim da istaknem da sam lično reagovala negativno kada mi je, 1957. ili `58. godine u biblioteci izdavača S. Fišera, došla do ruku zbirka pesama Pomračenje zvezda, o kojoj tada ništa nisam znala. Reči su bile nekako prevelike, previše krute, celina previše masivna – ničeg, rečju, što sam od poezije tražila.“ Za još ilustrativniji primer tadašnje književne recepcije možemo se vratiti u 1952. godinu, naime, na Celanov jedini nastup pred čuvenom bečkom Grupom 47, koja – prema svedočenjima – nije imala sluha za patos njegove Fuge smrti. Bilo bi neodgovorno tvrditi da je početni nedostatak interesovanja za poeziju o Holokaustu bio odraz intelektualne indiferentnosti čitalaca. Skloniji smo mišljenju da tadašnji književni kanon još nije bio sazreo, da nije bio dovoljno fleksibilan da uhvati korak sa ubrzanom društveno-političkom svakodnevnicom. Neku vrstu preokreta krajem pedesetih godina doneće iz američkog egzila Teodor Adorno. Ovaj angažovani levičarski filozof  lapidarno je osporio mogućnost svake umetničke kreacije i estetskog osmišljavanja nakon Holokausta – izjavom, naime, da bi pisanje poezije nakon Aušvica bilo varvarstvo. Iako je kasnije pokušavao da relativizuje ovu tvrdnju, Adorno je njome pokrenuo čitavu lavinu reakcija književnika sa nemačkog govornog područja. Interesovanje za poeziju okupiranu Holokaustom i za njene pre svega etičke konsekvence otvorilo je prostor za nove književne figure, između ostalih i za Neli Zaks. Ova tada već skoro šezdesetogodišnja pesnikinja pisala je u švedskom egzilu pesme čije su dominantne okupacije bile smrt, žrtva i čežnja. Ono što je, pak, bilo začuđujuće u toj poeziji bilo je potpuno odsustvo cinizma i bilo koje vrste destruktivnih impulsa, njena neutoljiva žeđ za osmišljavanjem nečega što po svojoj besmislenosti u istoriji nije imalo presedan.

Holokaust je u svojoj neumoljivoj faktičnosti, surovim ukidanjem svih humanističkih načela, na polju etike označio potpuni slom nade i smisla. Pokušaj da se sistematska degradacija, demonizacija, progon i ubijanje miliona, da se hladnokrvno i plansko ubijanje nevinih obuhvati jezikom, i to jezikom koji ne bi bio mimeza, ispovest ili faktografsko arhiviranje – pokušaj, dakle, poetskog jezika o Holokaustu – bio je to nemoguć zadatak. Jezik kao pokretačka, kao osmišljavajuća i time osvajačka sila bio je u svojoj biti osujećen. Jezik je postao nemoguć kako kao nadređeni, transcendentalno-spekulativni sistem, kao logos, tako i kao iskustveno-istorijski zasnovan. Logos kao onostrano postao je, kao nikada do tad, nepojmljiv i neiskaziv, odgovor na pitanje Zašto nije se mogao čuti ni naslutiti. A logos kao racio, kao logički i istorijski zasnovan, izgubio je pred Holokaustom uporište u bilo kojoj opštoj, humanističkoj vrednosti, čime je bio potpuno poražen. Svaki pokušaj racionalnog objašnjavanja genocida, naime njegovo uzročno-posledično uzglobljavanje u lanac istorijske nužnosti, bio bi pre ili kasnije osuđen na pogubnu fatalizaciju istorijskog toka, što bi za posledicu imalo oslobađanje odgovornosti pojedinačnih učesnika i time, indirektno, opravdavanje nedela. Sudaren sa sopstvenim granicama jezik se, svestan svoje nemoći, suočava sa neobjašnjivim i neiskazivim, jezik je primoran ili da zaćuti, da samog sebe ukine, što je nemoguće, ili da položi oružje i stavi se potpuno u službu nečega što je veće od njega, u službu tajne. Modernističke osvajačke jezičke prakse tu više nisu mogle da pomognu. Istorija se neopozivo odigrala i na njenim ruševinama trebalo je pronaći novi jezik.

Neli Zaks u švedskom egzilu četrdesetih godina korenito raskida sa svojim dotadašnjim književnim radom. Pređašnja slikovitost njenog poetskog izraza oslanjala se, uslovno rečeno, na kasno-romantičarsku i simbolističku tradiciju (na liniju, recimo, od Novalisa preko Anete fon Droste-Hilshof i Merikea do Rilkea i Hofmanštala), sa asocijativnošću koja je rado posezala za korpusom folklora i bajki. Naravno da je sa ovakvim književnim okupacijama Zaksova dvadesetih godina XX veka bila izuzeta iz tokova tadašnjih avangardnih praksi. Tridesetih godina, paralelno sa rastućom getoizacijom nemačkih Jevreja, Zaksova sve intenzivnije izučava Bibliju, Kabalu i Zohar. Religijski motivi i jevrejska mistika poslužiće joj kao pribežište i osnov za sva kasnija poetska osmišljavanja. Neoprezno bi bilo, međutim, poeziju Neli Zaks olako stavljati u klaster religijske, pa ni mističarske, iako njen osnovni tonalitet jeste molitveni. Rečnik ove poezije krajnje je redukovan, sveden na egzistencijalno ključne motive čijom se molitvenom repeticijom i apostrofiranjem postiže izdizanje poetskog jezika iznad potrošljive svakodnevne raspričanosti, iznad trivije. Ton, dakle, ove poezije može podsećati na molitve, što nikako ne treba posmatrati kao podražavanje molitvi ili pisanje novih, već kao izbor najpogodnijeg jezičkog registra. Sa druge strane, identifikacija patnje stradalih u Holokaustu sa patnjom starozavetnih mučenika može izgledati podrazumljivo; takva identifikacija je ljudima kroz vekove značila sudbonosno prepoznavanje u religijskoj matrici, značila je utehu i utočište i davala veru u viši smisao patnje. Problem sa žrtvama Holokausta bio je upravo u tome što njihova patnja po surovosti nije imala nijedan uporediv religijski pandan. Zbog toga je Neli Zaks pominjući u svojim pesmama Jova, Jeremiju, Isusa i Kaina, već samim njihovim stavljanjem u kontekst genocida, do krajnosti problematizovala njihov paradigmatični značaj. To je tačka u kojoj, uprkos tradicionalnoj frazeologiji i rečniku ili upravo zbog njih, poezija Neli Zaks počinje da bude angažovana.

Angažovanost ili, blaže rečeno, etički aspekt ove poezije ne ogleda se u bilo kakvom lapidarnijem izražavanju pobune, već u suptilnom i uverljivom postavljanju tradicionalnih simbola u neočekivane kontekste. Tako je biblijski Jov u istoimenoj pesmi lišen svake nade – time i vere – i do neprepoznatljivosti izobličen bezrazložnom patnjom, podsećajući u svom pojavnom obliku na Prometeja, s tom razlikom što u ovoj pesmi nema ni najmanjeg nagoveštaja krivice. Prometej je bogovima ukrao vatru i bio zbog toga kažnjen, biblijski Jov je patio jer je njegova vera bila iskušavana, a njegova krivica može se u biblijskoj matrici pratiti do praroditeljskog greha. Jov u pesmi Neli Zaks nije kriv. To se, naravno, ne iskazuje eksplicitno, već snažnim potezima kojima se oživljava njegova poetska slika. Upalih očiju, na vetrometini patnje, osuđen na usamljenost, bez i najmanjeg nagoveštaja nekog višeg, svevidećeg prisustva, bez glasa zato što je previše puta pitao Zašto, ovaj i ovakav Jov predstavlja apoteozu i apsolutizaciju patnje. Čak ni finale ove kratke pesme ne donosi očekivano – ili željeno – utapanje patnje u neki viši smisaoni poredak. Jovova patnja je veličanstvena u svojoj besmislenosti, u svom ništavilu, i ona se neće ni povinovati ni pobuniti, ona će se uzneti i zaseniti sva druga sunca. Patnja se slavi i apsolutizuje upravo ovim pokretom naviše i ovim snažnim, zasenjujućim isijavanjem. Patnja se fizički izdiže i preobražava u svetlo. Ovde se ne radi o teološki ili fenomenološki shvaćenoj metafizici, o bilo kom obliku iskliznuća ili transgresije u onostrano. Patnja je i duhovna i telesna i ona čak i u svom konačnom preobražaju ostaje i duhovna i telesna, ostaje neuhvatljiva u bilo koji logički ili meta-logički sistem, ali ostaje uhvatljiva u sliku. To, avaj, nije ni slika utehe ni slika pomirenja. To je slika Ništavila, i to onakva koja izražava ono što je, Zaksovoj bliska filozofkinja, Simona Vajl jezgrovito formulisala kao „voleti Ništa“ ili onakva kakvu ju je, obraćaju se Ništavilu, Paul Celan oslikao stihovima: „slava ti, Niko,/ tebi za ljubav ćemo cvetati,/ tebi/ u susret.“ Ovo svojevrsno plemstvo u patnji, Neli Zaks će zaoštriti u jednoj drugoj pesmi, kopernikantskim obrtom i antropocentričnošću poetske formulacije: „Bez kože/ bez očiju/ Jov je stvorio Boga.“ Bog time postaje proizvod, projekcija, dok je Jov u ništavilu svoje apsolutne patnje kreator.

Ništavilo materijalnog i prolaznost telesnog, dualistički suprotstavljeno neprolaznosti duhovnog, u biblijskoj simbolici izražava se motivom praha. Ovaj motiv je u poeziji Neli Zaks ponavljan i variran sa uvek novim simboličkim potencijalom. Ono što je u njenoj poetici, međutim, veoma uočljivo jeste potpuno odsustvo bilo kakve kartezijanske podvojenosti na materijalno-telesno i duhovno. Centralno mesto u ovoj poeziji predstavlja preobražaj (Na mesto domovine/ stavljam preobražaje sveta), pri čemu se telesno i duhovno neprestano prepliću i susreću u svojim preobražajima. Tako pepeo krematorijuma (tih kuća smrti) ne ostaje prah u smislu ništavila umrlog tela koje je duša napustila. Pepeo se, izjednačen sa prahom Jeremije i Jova, uzdiže u dimu, kroz vazduh nad dimnjake krematorijuma. Opet, dakle, taj pokret naviše, uhvaćenost u pokretu tačnije, u slici uznošenja. Ili, na drugom mestu, u pesmi Vi posmatrači, gde prah postaje svetlo, preobražava se u svojoj materijalnosti dakle, ne sakralizujući onostrani svet duha već bivajući oslobođen u slici, u isijavanju koje mu je podareno. Tako smo, neprimetno, pošavši od biblijskih simbola došli u područje simboličkog preplitanja iz jevrejske mistike, u simbolički korpus, pre svega, knjige Zohar. Nismo skloni da sve interpretativne potencijale poezije Neli Zaks podredimo kosmogoniji Zohara, po kojoj je celokupna stvarnost simbolički odraz unutrašnjeg života Boga, dok su ljudski postupci i rituali time u mističnoj i organskoj vezi sa tvorcem. Ono, pak, bez čega nema misterije jeste alhemija preobražaja, a preobražaj praha u svetlo postavljen je u poeziji Zaksove na najviše mesto. Pepeo spaljenih u kućama smrti, dakle, ovim pokretom uvis opire se biblijskoj prah-prahu gravitaciji i sakralizuje u snazi slike, u nedokučivosti i neuhvatljivosti materijalnog preobražaja, u svetlu.

Usudićemo se da na ovom mestu postavimo pitanje koje smatramo važnim, a čiji odgovor ne može biti jednoznačan. Da li je poezija Neli Zaks referentna ili simbolistično-hermetična? I jedno i drugo. Izvan konteksta Holokausta ovu poeziju je nemoguće čitati. U njoj se nijednog trenutka doslovno ne pominju krematorijumi, gasne komore, Gestapo, SS, kapoi, prinudni rad, ali je iskustvo Holokausta neprestano prisutno. Tako se kuće smrti (die Wohnungnen des Todes) jednostavno ne mogu posmatrati kao apstraktna genitivna metafora, a kada njima pridodamo još i dimnjake i telo Izraela u dimu uz upečatljivo ustoličenje smrti kao gospodara koji nekad beše gost, simbolika je već toliko referentna da bi svaka bliža vremensko-prostorna odrednica mogla samo da naruši njen poetski potencijal. Dozvolićemo zato sebi tvrdnju da je poeziju Neli Zaks nemoguće čitati nezavisno od svesti o Holokaustu kao istorijskoj činjenici i da je na taj način ova poezija apsolutno referentna. Jezik, međutim, kojim ova poezija pokušava da ovlada da bi iskustvo traume estetski osmislila i uzdigla do petskog, taj jezik mora da se uznese iznad dnevno-političke trivije i da, sa druge strane, izbegne osvetnički prizvuk resantimana i fatalističku apatiju. Neli Zaks insistira na čistoti jezika, na njegovoj iskonskoj bistrini (vratite reči njihovom izvoru), ona organski doživljava jezik. Reči ne označavaju stvari, one otelotvoruju stvari i ne postoji podvojenost između svari i reči. Reči su stvari u svom najtelesnijem vidu. Prisvajajući reči pesnikinja im se ujedno svojevoljno i potpuno pokorava izgovarajući: vi ste udari moga srca/ merite moje vreme/ ovu imenom označenu prazninu. Ovo pokoravanje ujedno je i pročišćenje, sticanje prava da se ovako čistim i ranjivim jezikom progovori, ostajući pritom svestan kako sopstvenih, tako i granica jezika kojim se progovara. Biti jedno sa jezikom, biti telo jezika, biti jezik. Posle Holokausta, avaj, jezik više ne može biti isti. Zločin nad milionima nevinih bio je zločin nad celokupnim dotadašnjim vrednosnim i smisaonim poretkom, a time i zločin nad jezikom kao nadređenim kodom i matricom toga poretka. Ubijanje nevinih, dakle, značilo je i ubijanje jezika. Osetiti jezik u njegovoj ranjenosti, u onome što je od njega preostalo, značilo je i misiju ponovnog prizivanja stvari i skoro magijskog sjedinjavanja sa njima, time i ponovnog prisvajanja stvari jezikom, iscelenja kroz jezik. Tako postavljen, jezik polazi od onoga što mu je dato, što se doživljava kao svoje, zatim pruža ruke u prošlost ka izgubljenom i u budućnost ka nadi da će mu izgubljeno biti ako ne vraćeno, ono bar ukazano u svom čistom, preobraženom vidu, bez praha (staublos). Ovaj pokret jezika od datog ka željenom, ka neprestano čeznutom, od tela i slike ka neiskazivom, ka tajni, može se pratiti i na nivou kompozicije pojedinačnih pesama. Od početka ka kraju pesme motivi sve više gube referentna uporišta da bi se u završnici osamostalili u svojoj semantičkoj polivalenciji i bili kadri da u izvornom obliku – očišćeni, bez praha, iluminirajući i u punoj snazi – oslikaju tajnu. Na taj način poezija Neli Zaks, opet neprimetno, uvodi čitaoca u smisaoni i interpretativni lavirint.

Motiv čežnje jedan je od najčešće korišćenih motiva u poeziji Neli Zaks i prirodno se nadovezuje na svest o nedovoljnosti preživelog i nedovoljnosti jezika u svetu osakaćenom genocidom. Nakon genocida više nije moguća vera, celokupna dotadašnja ontološka postavka srušena je, ali je još uvek ostalo prostora za jednu nežniju, suptilniju, a time i istrajniju pokretačku silu. Čežnja, taj relikt romantizma kako ju je označio Peter Zager, proširuje značenjsko polje, prevazilazi individualni emocionalni okvir i uspostavlja se kao „kosmičko-univerzalni princip“ (Konterno). Kao trajna, sveprožimajuća želja za nedostižnim, za umrlim i otetim, za ponovnim uspostavljanjem narušene celine, čežnja je medijum uz pomoć kojeg se – sve dok živi i održava se – može nadvladati osujećenost. Čežnja je tako sinestetički glas koji zrači preko polja rastanka/ i zove na susret ili iskonska dalekih dana stvaranja/ kuljajuća čežnja, ona je jezik onih koji kleče na pesku (Anđele onih koji mole/ blagoslovi pesak/ da razume jezik čežnje), gradi mostove (brückenbauende) između prisutnih i odbeglih, živih i mrtvih, ona je zastava onih koji dolaze i grade bolji svet (Ali mladi su razvili zastavu čežnje/ jer jedna njiva hoće da je oni vole/ i jedna pustinja da je oni napoje// i na sunčanoj Bože strani/ treba graditi kuće) i, konačno, u svojoj krajnjoj rezultanti, čežnja je ta koja otvara put prema nebu (krilata čežnja/ okrenula je svoj ključ prema nebu). U čežnji je, kako to formuliše Kjara Konterno, „želja za izbijanjem iz vremena, prostora i forme kao kategorija u kojima je sadržana sva egzistencija“. Čežnja je, dakle, transcendentalni pokret u smislu samoprevazilaženja, spiritus movens, neuhvatljiva upravo zato što je sveprisutna, nesvodiva na bilo kakvu jedinstvenu smisaonu formulu, nesvodiva na logiku, nepokoriva zakonima. Samo u čežnji i kroz čežnju može se – u svetu nakon genocida – uspostaviti čista veza sa svetom mrtvih. Čak i kada se u vaskrsenje ne može verovati, za njim i za ponovnim susretom sa voljenima može se – mora se – čeznuti. Isto tako, biti neko ko je preživeo genocid, biti spasen, znači modus vivendi u progonstvu, u bekstvu, stalno u senci krivice preživelog, modus koji je moguć samo uz stalnu misao o mrtvim voljenima, uz svest o besciljnosti svakog lutanja koje kao krajnje odredište nema ponovni susret sa njima. Jer – opet Konterno – „biti u bekstvu znači biti u stanju čežnje, biti nadvladan čežnjom“. Biti nadvladan znači prihvatiti sopstvenu nedovoljnost, živeti u osujećenosti i upravo iz osujećenosti crpeti snagu.

Čežnja za ponovnim susretom sa mrtvim voljenima i odbijanje da se njihova smrt doživi u svojoj konačnosti, samim tim i pretpostavka sveta mrtvih kao paralelnog sveta, sve se to može učiniti kao inkonsekventnost ove poezije. U svetu razorenom bestijalnošću, među kostima, lobanjama i pepelom voljenih, čak i pred televizijskim snimcima – bodrijarovski nepojmljivim i dehumanizovanim stalnim ponavljanjima – kahektičnih ljudskih tela na samrti kako u kreču sahranjuju ista takva i do juče živa tela, čitajući u arhivima, muzejima i slušajući svedočenja o propagandi i demonizaciji cele jedne populacije, a sve to u svetu zahuktalom u posleratnom industrijskom razvoju, u sve bržoj proizvodnji i još bržoj potrošnji svega, pa i istorije – u svetu nakon genocida dakle – bilo je nemoguće od bilo čega, pa i od poezije zahtevati da bude dosledna. Ono što je ipak kod preživelih bila konstanta jeste stalna svest o gorkoj privilegiji da i dalje žive. Kada se junak Kertesovog romana Besudbinstvo vraća iz Aušvica, porodica mu savetuje da zaboravi prošlost i da započne novi život, na šta im on odgovara da je nemoguće započeti novi život, da je moguće samo nastaviti stari. U sveopštem relativizmu, u relativizmu kako istorijskih tako i ontoloških postulata, kod preživelih dakle postoji nešto što je trajno prisutno, a to je stalna misao o mrtvim voljenima. Ubijanje nevinih u svojoj bestijalnosti zato nije smelo da bude nastavljeno ubijanjem sećanja na njih. Točak istorije nije smeo da se pretvori ni u točak faktografske mumifikacije ni u točak zaborava. Jer zaborav je zločin. Zato je uspostavljanje sveta mrtvih u poeziji Neli Zaks neophodno – ne da bi se poduprla neka sveopšta teološka postavka, neki iskonski i večiti metafizički sistem –  već da bi se patnji udahnuo smisao. Misao o smrti moguća je samo ako joj se oduzme konačnost, samo ako se shvati kao vetrovit prolaz prema mrtvim voljenima, ako se doživi ne kao ulazak u rajske vrtove sveopšteg blagostanja, već kao tačka najjačeg napona čežnje, kao prag na kojem će se desiti ne suđenje i uspostavljanje nebeske pravde, već dugo čeznuti zagrljaj. Upravo na tom mestu, u stalnoj misli o ponovnom susretu sa voljenima, poezija Neli Zaks postaje potresna i duboko ljudska. A u sledstvenoj ljubavi prema smrti i željnom iščekivanju smrti kao ishodištu čežnje, ova poezija je istovremeno i beskompromisna i zastrašujuća.

Nemoguće je razdvojiti etičku i estetsku komponentu poezije Neli Zaks, što je i čini velikom poezijom. Njena političnost ogleda se upravo u duboko ličnoj proživljenosti i odabiru neposrednog jezičkog registra, u hrabrosti da se jezik ogoli do egzistencijalno važnih motiva, da se zajedno sa takvim jezikom naspram surove istorijske mašinerije stane u svoj svojoj ranjivosti. Estetičnost, pak, ove poezije proizilazi iz presudne važnosti njenih okupacija, iz odgovornosti da se poetskim objektima podari trajnost, da se pronađu jezik i forma dovoljno prikladni i ekspresivni da lični doživljaj iznad ravni faktografije, svedočanstva i ispovesti uzdignu do poetskog. Poezija posle genocida bila je nemoguća. Pesnici kao što je Neli Zaks bili su neophodni upravo da bi nemoguće učinili mogućim.

Korišćena literatura:

Marko Stojkić je rođen 1981. godine u  Smederevu. Od 1997. do 2011. živeo u Beogradu. Trenutno živi u Nemačkoj (Kincelzau), gde radi kao lekar. Poeziju je objavljivao u časopisima Polja, Letopis Matice srpske Koraci, kao i na internetu. Objavio zbirku pesama Laki bolovi (Mostart, Zemun, 2011). Prevodi sa nemačkog jezika, uglavnom savremenu poeziju.

Objavljivao u Agonu:

Agon br. 9 – izbor iz poezije
Agon br. 11 – Identitet kao kretanje
Agon br. 14 – Stvaralački tabu