BRETONOVI PREDGOVORI »PISMIMA IZ RATA« ŽAKA VAŠEA

 

Uvod. 1919.

 
Naslovna strana prvog izdanja Pisama iz rata

            Vekovi poput grudve snega, kotrljajući se, ne sakupljaju ništa do sitnih ljudskih koraka. Uspevamo da sebi napravimo mesto pod suncem samo da bismo se ugušili pod kožom životinje. Vatra u polju okovanom zimom privlači u najboljem slučaju vukove. Ne možemo biti sigurni u vrednost predosećaja ako ti berzanski potresi na nebu, oluje o kojima govori Bodler, tu i tamo prikažu anđela kroz špijunku.
            Eto tako je 1916. taj nesrećni stražar dozvolio jednom noćnom leptiru da boravi pod lampom u njegovoj kancelariji. Uprkos njegovom lepom štitniku za kapu – na Zapadu smo – činilo se da mu je u glavi samo Morzeova azbuka. Vreme je provodio prisećajući se litica Etretaa i igara preskakanja oblaka. Isto je tako sa oduševljenjem primio oficira avijatičara. Istini za volju, nikada se nije saznalo u kojoj četi je Žak služio. Video sam ga prekrivenog oklopom, prekriven nije prava reč, bilo je to čisto nebo. Sijao je sa tom rekom oko vrata, Amazonom čini mi se, koji još uvek zaliva Peru. Spalio je velike površine prašume, videlo se to po njegovoj kosi, i po svim onim lepim životinjama koje su u njemu našle sklonište. Nije me zvečarka nikada sprečila da mu pružim ruku. Više od svega plašio se određenih iskustava sa rastezanjem tela. Kad bi to, govorio je, izazivalo samo zastranjenje! Šipci koja se zagreva do usijanja u Mihailu Strogovu nije dakle bilo dato da ga oslepi. Često sam ga viđao kako se obrušava na Glavnog kovača1 kojeg nije ni pročitao.
            ,,Vatra sa britve prenosi se do dva ili tri sobička raspoređena poput jaja u gnezdu. Bilo bi dobro da navratite. Potkovica je dobar izum koji koriste ljudi sedeoci i objašnjava se stihovima Alfreda de Misea.  –– Iz vremena Grka, Soasonska vaza“ (pokazuje svoju glavu, ukrase na kaminu); i tako redom.
            Muška gracioznost izlazi iz okvira uobičajenog. Korice za Ogledalo mode2 boje su vode koja kupa neboder u kojem se štampa. A ljudski stomaci, sagrađeni na stubovima, odlični su pak padobrani. Dim koji pokulja iz njihovih visokih šešira crnim obavija počasnu diplomu koju smo želeli da pokažemo prijateljima i poznanicima. Jednog dana ordenje će se uz nas uzverati poput mačkica.
            Ako još ponekad i kleknemo pred ženom, to je zato da bismo joj vezali pertle.
            Prilikom vraćanja u sebe, bolje je ići kolskim putevima. Gospođin auto je ubrzao jer konji padaju u more. Voleti i biti voljen se jure iznad provalije, to je opasno. Budite uvereni da u kazinima stavljamo na kocku više od svog bogatstva. Naročito ne treba varati. Poznat ti je, Žak, onaj lepi pokret hostesa na ekranu kada najzad sve izgubimo? Pokaži te svoje ruke pod kojima je vazduh veliki muzički instrument: previše sreće, imaš previše sreće. Zašto voliš da navodiš plavu krv u obraze te male? Znao sam jedan stan koji je bio čudesna paukova mreža.
            Na sredini sobe bilo je poveliko zvono koje je ispuštalo nesnosan zvuk na svakih godinu dana ili četvrt sata. Ako bi mu se verovalo, rata još uvek nije bilo, po tom vremenu nikada se ne bi znalo šta može da se desi, itd. To je, svakako, bilo smešno. Ni tadašnji istovarivač nije propuštao da se tome nasmeje, a njegova prijateljica pravila mu je male dugove kao da veze čipku. Bivši učenik gospodina Lika Olivijea Mersona bez sumnje je znao da se u Francuskoj širenje lažnog novca strogo kažnjava. Šta biste vi da mi uradimo? Lep plakat: Vraćaju se Ko?Vampiri3, i u zamračenoj sali crvenim slovima Te večeri. Znaš, ne moram više da se pridržavam za ogradu da bih sišao, a pod đonovima od pliša, stepenište više nije harmonika.
            Mi smo bili ti veseli teroristi, sentimentalni tek malo više nego što je trebalo da budemo, obešenjaci koji obećavaju. Svašta ili ništa nam se osmehuje. Budućnost je jedan lep žiličast list koji upija boje i pokazuje zadivljujuće lakune. Samo je na nama da raširenih ruku zagrabimo u pale repatice. Naredni obrok poslužen je na stolnjaku od nafte. Fabrički inženjer i ubirač poreza su ostarili. ,,Naši topli predeli, to su zapravo srca. Živeli smo u živahnom ritmu. – Dragi moj Andre, crteži Vas ostavljaju hladnim. Nabavio sam ovaj rum sa Jamajke. Vidite, uzgoj stoke očvrsne livadsku travu; s druge strane, računam na san da ostrižem svoja stada. Jutarnja pesma ševe, to je još jedna od Vaših parabola.“
            Ravnoteže su retke. Zemlja koja se oko sebe okreće za dvadeset četiri časa, nije jedini pol privlačenja. U blistavom Koloradu devojke jašu konje i izvanredno pustoše našu želju. Zvezdama posute košulje vodonoša, to su naši približni proračuni. Krstaši su se zaustavljali i pored zatrovanih bunara da bi pili.
            Čuveno vatreno krštenje vraća u noć slatka sujeverja gde za mene postoje te dve ribe spojene kanapom. Njima te ostavljam. Voće truli na drveću u crnoj krošnji. Ne znam da li neko mlati žito ili košnicu treba tražiti u blizini. Razmišljam o jevrejskom venčanju. Holandska unutrašnjost je ono što je najudaljenije. Vidim te, Žak, kao pastira u Landima: nosiš ogromne štule od krede. Merica osećanja nije skupa ove godine. Svakako treba nešto raditi da bi se živelo, a lepa straža u prljavom šinjelu, mlekarica je u magli. Zaslužio si bolje, robijašnicu na primer. Mislio sam da se tu nađemo gledajući  prvu epizodu Nove zore4, – dragi moj Palase. Izvini. Ah! mrtvi smo obojica.
            Istina je da svet uspeva da zaustavi sve paklene mašine. Nema izgubljenog vremena? Vremena, misli se na čizme od sedam milja. Kutije akvarela propadaju. Šesnaest proleća Vilijama R. G. Edija... neka to ostane među nama.
            Upoznao sam čoveka lepšeg od mirlitona. Pisao je pisma ozbiljna kao Gali. Mi smo u 20. veku (hrišćanske ere) i detonatori okidaju pod potpeticama dece. Ima cvetova koji se u mastionicama rascvetavaju posebno za nekrološke članke. Taj čovek je bio moj prijatelj.

Andre Breton

 

Trideset godina kasnije


Crtež Žaka Vašea koji se nalazi na naslovnoj strani Pisama iz rata iz 1949.


            Vrh, neosporno najviši i najblistaviji koji sam osvajao u snu – avaj, u sve dužim razmacima – izvire iz iznenadnog otkrića da Žak Vaše nije mrtav, iako sve upućuje na to. On se iznenada javlja ili se ne znam kako stvara pored mene, pokazuje se u otvoru za vrata, koristi ne znam koju svemoćnu lozinku koja u sekundi raspršuje svaku sumnju u njegov identitet. A izvore one mračne radosti koju sam u njemu očarano upoznao i kojom me je obeležio, odmah smo u obilju podelili između sebe: on saseca moja pitanja pre nego i stignem da ih postavim: a ja sam primoran da ih povučem kao naivna. Ja sam, naravno, jedini uzbuđen (ili ne uspevam da sakrijem da jesam). Nije me ni pitao, a ja sam se složio sa njim da je njegov odlazak bio odveć jednostavan da bi bio istinit (konačan), da su sve verovatnoće bile, svakako, na strani njegovog povratka. Od samog početka sam u dosluhu sa njim: na prvi sporazumni pogled ulazim u njegov svet obmana. Uostalom, podrazumeva se da će ponovo otići: ,,Pod sadašnjim okolnostima, priznaćete, dragiprijatelju-dragiprijatelju“. Mislim da nosi ručni prtljag, sasvim mali. Kroj i boja njegove odeće takvi su da preporučuju neku vrstu saučesničkog ,,pst“. Samouvereno se igra svojim kombinezonom, presavijenim preko ruke.  Dugujem mu beskrajnu zahvalnost što je samo za mene skinuo svoju masku (podrazumeva se da ništa neću reći!). Ono što se desilo sa njim, sa mnom, od 1919. do današnjeg dana, skoro da je bez važnosti – imamo sve vreme ovog sveta da o tome pričamo. Najvažnije je da je kontakt ponovo uspostavljen, da je taj smešni nesporazum izglađen: gotovo prećutno se dogovaramo o budućim susretima. Nije još ni okrenuo leđa, a obuzeo me je strah: nemam čak ni adresu na kojoj bih ga potražio, prepušten sam njegovoj volji – ostavio me je u neizvesnosti.
            Čudno prisustvo, sa čestim pomračenjima, a ipak postojano, kakvo kod mene nije uživalo nijedno drugo biće koje me je napustilo, bez obzira na to koliko mi je značilo. Ni ne spominjući Nant, od kojeg me dele neke namagnetisane maršrute, ni magnet otada jedini lišen polova, gomilice peska koje sigurno i dalje prate kanal Urka i u čijoj se senci lice Žaka Vašea u nekim časovima raspada poput Sfinginog, to mi se prisustvo, dakle, nametnulo, u bleskovima, ovog puta na javi, na mnogim međusobno udaljenim mestima, koja su bila nešto sasvim drugo od onoga što je ono zahtevalo od mene.
            Tako i usred pustinje Nevada (gde sam bio sa ženom i prijateljima), bar otvoren među ruševinama, gde su, na neobičnoj skalameriji od flaša i u čitavoj igri obnaženih na fotografijama, primali gazdu, čoveka golih grudi, krupne građe kakva se može videti na liku De Kirikovog platna Dečji mozak, i koji je tvrdio da ima više od osamdeset godina (kao dokaz je imao krštenicu) iako je izgledao kao da ima trideset manje, tačno onih trideset koje je proveo u toj samoći. Sa plafona je visila mreža u kojoj je imao običaj da spava. Uverevao nas je da je, došavši tu bolestan, ozdravio i ,,očuvao se“ u tom obliku gutajući ogromne količine živih mrava, kojih je bila puna čaša koja je svetlucala na susednom stolu. To stvorenje, donekle blaženo, ipak je bilo jako uznemirujuće. Nije važno: uzalud je govorio da je u tom trenutku, kao i u svim drugim trenucima, bio sam, sve je izgledalo spremno, činilo se da su bili ispunjeni svi uslovi da Žak Vaše uđe, dolazeći pre iz unutrašnjosti, iz zadnjih prostorija, nego spolja. Bio je isti kao 1918.
            Sasvim je uzaludno što povodom ponovnog objavljivanja ovih Pisama, na primer, pokušavam da u osećanju koje me za njih vezuje odvojim subjektivno od objektivnog. Dovoljno sam se pravdao zbog te dvosmislenosti kada sam ranije napisao da je ,,Žak Vaše nadrealista u meni“5. Koliko je samo snage potrebno da se ne opterete boja određenih glasova i krajnja crta određenih stavova, kako bi se priznalo da one bez ikakvih teškoća mogu da pređu  liniju koja razdvaja lično svedočanstvo – potpisnik ovih pisama, pišući ih, nije ni predvideo neko drugo – od javnog! I šta će biti ako, u međuvremenu, preokret, nešto drugačijih osobina, u događajima koji su ih motivisali, upotrebi nove dirke ljudskih reakcija! Da bi se takve prepreke savladale, najverovatnije je potrebno da uzorna brzina refleksa, povezana sa izvanrednom oštrinom izraza, sve do samog potpunog ispovedanja, proizvede strmoglavljenje kakvo je ,,'umor“ prema shvatanju Žaka Vašea, što izgleda dovodi do savršenog spoja paroksističnog i lapidarnog. To je, zaista, pitanje tona koji jedini može objasniti neizbrisivi trag koji su na odabrane duhove ostavili upečatljivi odlomci ovih pisama, zaštićeni od svih zaraza i kojima nedostaju gotovo svi biografski podaci o njihovom autoru.
            Marsel Žan i Arpad Mezej, u svom delu Maldoror, bili su prvi koji su postavili jedno od velikih pitanja o 'umoru: ,,Žak Vaše se i sam pitao: ʻDakle, zašto budilnik ima toliko 'umora?ʼ Mogli bismo odgovoriti da je to zato što taj mehanizam remeti istovremeno dva sistema, svesni i nesvesni, naglo prekidajući spavanje i san, gurajući pojedinca u budno stanje, dok se nastavlja napadni muzički zvuk; tada, kod nesrećne žrtve, više nema ni konvergencije ni divergencije, već samo jednog potpuno pomućenog fizičkog stanja, bliskog ništavilu, stanja kojem je potrebno mnogo više vremena da nestane nego što to obično misle oni koji imaju tu nesreću da se služe ovom spravom.“ Okolnosti su takve da to stanje neorganske nestabilnosti danas bez prekida opisuje čitav krug brojčanika. Sigurno će biti unapređeni do najvišeg čina, u oblasti blagotvornosti i prve pomoći, oni retki koncentrati apsolutne otpornosti kakvi su Pisma nazvana iz rata, od Žaka Vašea i Dani i noći, dnevnik jednog dezertera, od Alfreda Žarija, koji čuvaju svu snagu protivotrova.

Andre Breton
1948.


1 Dvodelni roman Žorža Onea (Georges Ohnet) Maître de Forges iz 1882. godine. koji je na srpski 1885. preveden pod naslovom Jogunica. (Fusnote uz predgovore su primedbe priređivača.)

2 Modni časopis koji u Parizu izlazi od 1897. godine.

3 Aluzija na desetodelni serijal Luja Fejada (Louis Feullade), jednog od „prva tri čoveka“ francuskog nemog filma, najslavnijeg (ili najneslavnijeg) po svojim kriminalističkim serijalima Vampiri (Les Vampires) i Fantom (Fantômas). Serijal Vampiri prati zbitija istoimenog pariskog ganga, sa čuvenom filmskom femme fatale Musidorom (Jeanne Roques) u ulozi heroine Irme Vep. Serijal je sniman tokom rata, što je ostavilo traga u njegovoj estetici, a prikazivan je u bioskopima od novembra 1915. do juna 1916. godine. Nadrealisti su bili veliki ljubitelji ovih popularnih serijala, koji su budili simpatije prema zločinu i bizarnom, ne uklapajući se u malograđanske i kritičarske predstave o dobrom ukusu. Izvesno je da su ovaj film odgledali i Breton i Vaše, a jedna aluzija na vampire nalazi se i u Vašeovom pismu od 11.10.1916.

4 Nova zora (La nouvelle aurore) – Filmski serijal  iz 1919. koji prati avanture heroine Šeri Bibi i Palasa; filmska adaptacija jedne od detektivskih priča Gastona Lerua (Gaston Leroux). 

5 Ova Bretonova izjava nalazi se U Manifestu nadrealizma (1924), u delu gde se, odmah nakon poznate enciklopedjske definicije nadrealizma, nabrajaju prethodnici i srodnici nadrealističkog duha, i lakonski izdvajaju osobine koje ih takvima čine: „Svift je nadrealista u zloći / Sad je nadrealista u sadizmu / ... Igo je nadrealista kad nije glupav / ... Bodler je nadrealista u moralu / Rembo je nadrealista u praksi života i u svemu ostalom / Malarme je nadrealista u poveravanju / Žari je nadrealista u apsentu / Nuvo je nadrealista u poljupcu / Sen Pol Ru je nadrealista u simbolu / Farg je nadrealista u atmosferi / ... Sen Džon Pers je nadrealsita na odstojanju...“, a  „Žak Vaše je nadrealista u meni“. Navedeno prema: Andre Breton, Tri manifesta nadrealizma, Bagdala, Kruševac, 1979, str. 36.