Stanislav Baranjčak

Ispod stola predsedavajućeg

 

Probuđen u još dublji san

 

Probuđen u još dublji san, u javu
dodeljenu svima i razdeljenu
ne sve, mrvim u prstima penu
snova, mrvim svetlost nebesko plavu

što mi prosvetljuje kosti. Sutra,
taj pramen vidokruga, kratak, poput žeravice,
ucrtaće u krug pulsirajuće ivice
svake senke. Tako se dakle tka

platno dana, jedna nit pali se drugom.
U ognju ukrštenih pitanja, gde se pesak seje
pod kapke tako da peče, budiću dugo

moj san u dublju javu; a semenje
noći, u dubini očiju pokriveno zemlje grudom,
nići će svetlom; sa njim u sebe ući i izaći iz sebe.

 

Čelo

 

Gluv ulaz u sebe, dvostruka vrata od kože i kosti, zatvorena školska tabla sa koje su obrisana sva slova, sve pukotine izdajničke stene. Pregradni zid prostih prelaza sa mene na tebe, porcelanski filtar kroz koji se najtanje dlake navijaju na vijuge tvog mozga toliko sporo da su sa druge strane već sede. Glatko topovsko đule, zaobljeno kidanim vazduhom; podmornica u pritisku mora koje mislim.

 

Jul 1952.

 

Osvestio sam se bez panike: prihvatajući da mi se pogled zaustavi
na kofi od plavog emajla, postavljenoj sa strane na travi,
napunjenoj do vrha vodom, nerazumljivo crvenom.

Neko iskusan cedio je žubor nastanjen u peškiru ili krpi,
i nežna, mokra studen što budi iz mrtvih
spajala se na desnoj strani sa mojim čelom

u kome je nešto pulsiralo; nezgrapno razapeta
vrata kovačnice, dahćuća, kao celog tog leta,
ustajalim mirisom opiljaka, varnica, pesme

kožnih mehova i izgorelih kopita, objašnjavala
su mi promuklim basom Hendrika, zeta žene koja nam je izdavala
kuću, kako neko ko ima šest godina ne sme

da prilazi tako blizu nakovnju, jer ponekad komadić odleti
i eto. I na sekundu video sam sebe, umnoženog, u vinjeti
višestrukosti, na pragovima nebrojenih kovačnica,

i svi smo presecali putanje odlomcima sveta, stajali
na šinama pred zahuktalim vozovima, zvezdama, sudbinama, otpalim
zupčanicima. „Ja“ je bilo ono što nije bilo sve to. Kroz pola godine
umreće Staljin.
Pola planete dalje počinjao je drugi kontinent. Pola dana kasnije počinjala
je Sutrašnjica.

 

Kad već moraš da vičeš, radi to tiho

 

Kad već moraš da vičeš, radi to tiho (zidovi
imaju
uši), kad već moraš da voliš,

ugasi svetlo (sused
ima
dvoged), kad već moraš da

stanuješ, ne zatvaraj vrata (vlada
ima
nalog), kad već moraš

da trpiš, radi to u svojoj kući (život
ima
svoje zakone), kad već

moraš da živiš, ograniči se u svemu (sve
ima
svoje granice)

 

N.N. počinje da se pita

 

Govoriti jezikom u kom reč „bezbednost“
budi drhtaj užasa, reč „istina“ predstavlja
ime časopisa, reči „sloboda“ i
„demokratija“ službeno podležu
generalu policije;
kako se desilo da smo počeli toga da se
igramo? Tih igara reči? Tih kalambura,
lapsusa, zamene značenja,
te lingvističke poezije?

Živeti u vreme ispunjeno neprekidnim treptanjem,
koketnim namigivanjem, pokazivanjem podignutog
prsta (šta ja tu mogu,
razumete i sami), tapšanjem po kolenu
ispod stola predsedavajućeg (privatno saosećam
sa vama, prijatelju), srdačnim zagrljajima
jučerašnjih doušnika;
šta se to dešava sa nama, kad se i dalje
toga igramo? Tih ritualnih gestova, pogleda
sporazumevanja? Tih zabavnih pokreta na nečistom vazduhu,
te artističke gimnastike?

Živeti na području (tačno nazivanom „našim
logorom“), gde se u svetlu najnovijih istraživanja
jedenje mesa pokazuje kao
nezdravo, gde svaki porast cena označava
narastajuće blagostanje, gde su za sve krivi Jevreji,
kojih nema (većinu je sredio gas, ostale četvrt veka kasnije
novine), gde kao u Atini cvetaju akademije
policijske i gde listić u kutiju ubacuje,
čak ga ni ne pogledavši, skoro 100% glasača,
zajedno sa operisanim u bolnicama, robijašima
i ponekim mrtvim;
šta nas u stvari sili da se i dalje
toga igramo? Tih logičkih zagonetki, svih tih
blještavih paradoksa? Tih misaonih
razbibriga? Šta?

 

Malograđanske vrline

 

To bezobalno, pijano, lirsko-boksersko nipodaštavanje koje vrca
iz očiju umetnika J. dok sedi u „Napulju“,
sijajući neobrijanim, trodnevnim smradom:
kako to, ja nosim kravatu dok on razdrljen ide gradom,
ja uštogljen, zakopčan, dok on poslednju košulju
kida kao raskrvavljene grudi! Ćiftinski nedostatak srca!

Malograđanske vrline. Znam, i stidim se toga
što sam već godinama ispod nivoa: kakva blamaža, nemati
u biografiji niti jedan razvod, devijaciju, niti jedne veće mane,
psihijatrijskog lečenja, burne afere sa strane,
punokrvnog sečenja vena. Par sivih učešća u debati,
ali ni jedan skandal duginih boja. Stigne me ponekad neki surogat

apatije, ali to traje svega par dana, umesto da se sa poštovanjem govori:
„B. ima užasne višemesečne krize“; ne odjekuju kroz noć 
telefoni u stanovima prijatelja, sa molbom da mi saslušaju nove pesme,
pozajme novac za heroin ili kauciju, da nađu u svom životu mesta za mene,
celog; ništa – povremeno pismo, ali bez krika „Upomoć!“,
najviše sa aluzijom tipa „U poslednje vreme nešto nisam u formi“.

Znam da to nije materijal za mit, kult, legendu,
film sa Robertom De Nirom i razbijanjem stakla.
U kom sam trenutku skrenuo, neizlečiva štreba,
na taj loš put? Otkud ta bolesna potreba
da izigravam zdravlje, da postavljam na stazu pakla
barijere i makete? Iz sigurnosti da moju prigušenu

žalopojku i tako neće niko čuti, kada se hor
profesionalnih narikača oglasi
cviljenjem? Iz nedostatka hrabrosti? Iz nepodnošljivog
saznanja da je neophodno, sa ciljem da se sačuva život,
u svakoj sekundi ponavljati jedno te isto „spasi“?
Iz ustručavanja da spasiocima prekinem odmor

ili iz krajnje sumnje u njihove spasilačke ćudi?
Iz oholosti: jer izboriću se sam sa potisnutim silama zla?
Ili iz drugačije oholosti: onog, ko je toliki majstor
svog mraka i svojih mana da ne pušta nikog u prostor
koji ograđuju, uživajući u misli: oh, kada bih rekao šta znam;
kada bih hteo da vam kažem sve ono o čemu ćutim?

 

sa poljskog preveo Aleksandar Šaranac

 

Stanislav Baranjčak je rođen 1946. godine u Poznanju. Od 1981. godine predaje poljsku književnost na Harvard univerzitetu u Americi. Glavni je urednik časopisa The Polish Review. Baranjčak je jedan od najznačajnijih savremenih poljskih pesnika. Vodeći je autor takozvanog Novog Talasa. U njegovoj poeziji dominantna su tri elementa: etička angažovanost, politička angažovanost i izuzetan osećaj za jezik. Određeni paradoks ogleda se u tome što je Baranjčak započeo karijeru kao kritičar jezika i društvenog poretka, da bi najveće uspehe postigao kao parnasovac dvadesetog veka, virtuoz pesničke forme. Za knjigu Hirurška preciznost Baranjčak je 1999. godine dobio nagradu Nike, najznačajniju književnu nagradu u Poljskoj.

Objavio je sledeće zbirke poezije: Korektura lica (Korekta twarzy, 1968), U jednom dahu (Jednym tchem, 1970), Jutarnji dnevnik (Dziennik poranny, 1972), Veštačko disanje (Sztuczne oddychanie, 1978),  Znam da ne treba tako (Ja wiem, że to esłuszne,1980), Triptih od betona umora i snega (Tryptyk z betonu, zmeczenia i sniegu, 1982), Atlantida (Atlantyda, 1988), Razglednica sa ovog sveta (Widokówka z tego świata, 1988), 159 pesama - izabrane pesme (159 wierszy, 1991), Zimsko putovanje (Podróż zimowa, 1994) i Hirurška preciznost (Chirurgiczna precyzja, 1998).