Žak Dipen

 Bazaltna svita 

 

Vihor

 

Mi pripadamo tek planinskoj stazi
Što mahovinom i žalfijom vijuga ka suncu
A noću se, uz greben, vine
U susret sazvežđima.
Primakli smo vrhove
Međi obradivih polja.
Semenje nam pršti u pesnicama.
Oganj nam se u kostima obnavlja.
Nek đubre popada po onima što stoje do nas!
Nek vinova loza i raž uzvrate udarac
Drevnosti vulkana!
Plodovi gordosti, plodovi bazalta
Sazreće pod udarima
Pod kojima se jedino možemo videti.
Plot će izdržati ono što je oko istrpelo,
Ono što vukovi nisu ni sanjali
Pre nego što su se spustili u more.

 

Reč

 

Tvoj zavet koji se opire gipkosti oslabljene potke,
Između dve smrti se klati.

Rubovi stežu tvoj sprženi odlivak
A poslednje utočište, lišće, već gori,

O reči moja od čistog gubitka,
Reči moja, nalik skupljanju zadnjeg krila na moru!

 

Egipćanka

 

Tamo gde ti toneš dubine više nema.
Bilo je dovoljno da u trsci ponesem tvoj dah
Da bi mi pod petom nikla semenka u pustinji.

Sve je nastalo iz čista mira od kog ne preostaje ništa.
Ništa osim znamena na mojim vratima
Izgorelih ruku balsamovatelja.

 

Carstvo minerala

 

U ovoj zemlji kamenje raste pod dejstvom groma

Na vrhovima koji zapovedaju klisurama
Uzdižu se razorene kule
Poput užeženih misaonih luča
Što uzburkavaju  noći jakog vetra
Nagon smrti u krvi kamenolomca.

Sve žile granita
U njegovim očima će se razmrsiti.

Vatra nikad neće ozdraviti od nas.
Vatra koja govori našim jezikom.

 

 Kobac

 

Tvoj vidik je preširok za jednu jedinu pokretnu metu.
Izbledele su boje provale i junaštva.
Između gospodara i tebe, zatočenog,
Hoće li stih ludila otvoriti
Majušno zloslutno prozorče?
Hoće li sjediniti oblak i okove
Pod drhtavim rukopisom oktobarske ruže?

Šta, sem grimizne kože mamca,
Ostaje danu i noći
Da njihovu sličnost obasja

I da je na paramparčad iskida?

 

 Primirje

 

Vreme će poravnati tragove naših borbi,
Podarivši temelj, krov mojim napadima groznice.

Iz legla sam ga izmamio, pedalj po pedalj potukao,
U svakoj omči udavio,
U svakom prelomu rodio.

Danas smo saputnici
Kao reka i zastor od jablanova.

Psi koji u mom glasu spavaju
Još uvek su pobesneli.

 

 Razdvajanje

 

Jedna tvoja suza uzdiže stub pesme
Druga suza ga ruši... i pustoši sve što sija.

Uže koje pletem, ružu koju okajavam
Ne može da uplaši neposrednija svetlost.

Rasejem li ono malo tame penjući se,
Nadohvat vrhova ponestaje mi daha.

Obronkom strmim, najširim od svih puteva,
Uprkos kormilu groma i mojim izbljuvcima.

 

Vazduh

 

Telo i sanjarenje dame
Radi koje se zamahivalo maljevima,
Zajedno iščezavaju i iskrsavaju,
Donoseći sa oblaka
Samo odrpine groma
Sa sutrašnjom  rosom.

 

Samozaborav

 

Veđe potčinjene neskladnom plavetnilu pučine,
Utrnula krila, koja je progutao kovitlac,
Od sad ćete baciti samo jedan pogled koji će
Mojim večnim ljubavima da zada smrtni udarac.
I biće kao na dan mog rođenja, samo će 
Zimske ptice bonaci moći da se prepuste, 
Dok ću ja izgledati kao da pod spuštenim
Beskorisnim jedrom spavam... Ali hoće li neka 
Zvezda umesto mene da potone i primiri more?

 

Suzdržana staza


To je spokoj, suzdržana staza,
Kob koja više nema imena.
To je moja žeđ izrezana:
Prostodušnost, vradžbina.

Gonite, pratite me,
U nebrojenosti i istovetnosti,
Onakvog kakav ću biti.
Čas u zvezdama,
Čas u kamenju, čas u bujici...

Svaki vidljivi korak
Jedan je iščezli svet,
Sagorelo drvo.
Svaki korak u slepo
Grad obnavlja,
Kroz naše suze,
U vazduhu poderanom.

Ako se u tom komadu kremena krije
i odsustvo bogova i njihov dim,
Moraš pobeći.
Ali u nebrojenosti i istovetnosti,
Beli rukopis razapet
Nad približnim ponorom.

Ako te metak jedne reči okrzne
U željeni čas,
Ovaplotićeš se,
Savladati oluje,
Na mestu na kom sam nestao ja.

A neizrecivi instrumental
Diže se poput krhkog plamena
Iz dvostrukog tela koje je uništila
Prijatna noć
Ili ta druga ljubav.

To je spokoj, suzdržana staza,
Kob koja više nema imena.
To je moja žeđ izrezana:
Prostodušnost, vradžbina.

 

sa francuskog preveo Bojan Savić Ostojić

 

Žak Dipen (Jacques Dupin) je rođen 1927. u Privasu (Ardeša). Prve tekstove je objavio u časopisu Empedocle, koji je uređivao Rene Šar. Od 1956. uređuje izdavačku delatnost galerije Maeght i prisno sarađuje sa umetnicima: Miroom, Đakometijem i Tapiesom. Prvu zbirku pesama, Cendrier de voyage (Putnička pepeljara) objavljuje 1950. za izdavačku kuću G.L.M. Nakon toga će objaviti niz plaketa, koje će biti propraćene radovima umetnika i koje će kasnije uključiti u svoju prvu pesničku zbirku Gravir (Prekoračiti, 1963) objavljenu za izdavačku kuću Galimar. Bio je jedan od osnivača časopisa Ephémère, pokrenutog 1966, koji su takođe uređivali Iv Bonfoa, Andre Di Buše, Luj-Rene de Fore i Gaetan Pikon, a kasnije će se redakciji priključiti Mišel Leris i Paul Celan. Nakon zbirki Embrasure (Otvor u zidu, 1969) i Dehors (Izvan, 1975), u kojima su okupljene manje pesničke celine, otići će iz Galimara. To će koincidirati i sa izvesnom promenom i evolucijom pesnikovog koncepta. Od 1986. Dipen će, mahom za izdavačku kuću P.O.L, objaviti niz zbirki, među kojima se izdvajaju Contumace (Odsustvo, 1986), Echancré (Poderan, 1991), Ecart (Otklon, 2000) i najskorija Coudrier (Leska, 2007). Godine 1988. dobio je francusku Nacionalnu nagradu za poeziju.

Poezija Žaka Dipena zaokupljena je promišljanjem jezika. U središtu njenog interesovanja je dijalektika između ,,pesnika’’, tj. lirskog subjekta, i poetske reči, koja personifikacijom zadobija ulogu ravnopravnog protivnika. Istovremeno, odvija se borba između pesnikovog ,,bića u svetu’’ i ,,bića u jeziku’’, čije je poprište sam čin pisanja. Često prožeto otvorenim autoreferencijalnim iskazima i neprestano okrenuto k sebi, pesničko delo Žaka Dipena predstavlja znalački sazdanu građevinu, koja ipak nije statična, jer se iznova vraća preispitivanju svojih temelja.

*

Ciklus Bazaltna svita, koji ovom prilikom objavljujemo, prvi put je štampan u okviru zbirke Les brisants (Hridi, 1958), u okviru koje je propraćen Miroovim bakrorezom.