SAŠA JELENKOVIĆ

 

Pravi pesnik uvek je pesnik smrti

razgovarao Vladimir Stojnić

 

V. S. Prvu knjigu ste objavili u kultnoj ediciji Pegaz Književne omladine Srbije. I ostale pesničke knjige štampali ste kod značajnih izdavača kakvi su Rad, Nolit, Gradac, Narodna knjigai Istočnik. Danas, u uslovima izdavačke krize, pesnici, a naročito oni koji tek stupaju na književnu scenu ili su od nedavno na njoj, imaju znatnih poteškoća u objavljivanju svojih rukopisa. Internet pokušava da zameni klasično izdavaštvo, a neki mladi pesnici pribegavaju štampanju knjiga u samizdat izdanjima, i u malim tiražima. Kako tumačite današnju krizu izdavaštva i nove oblike prisustva poezije koji su izazvani tom krizom? Da li Vam se čini da ova vrsta gerilskog delovanja ima i pozitivne strane, odnosno krije li se u njima neki subverzivni potencijal poezije?

S. J. Jesam, priznajem, objavio sam knjige kod pomenutih izdavača, ali nemojte samo misliti da je „nekada“ bilo lakše. Uopšte ne. Nego su se samo načini na koje izdavači muštraju pesnike usavršavali. Sad vas, jednostavno, otkače. Nekada su vas zamajavali do u beskraj. Na primer, evo, taj „Pegaz“. To je edicija u kojoj su svi autori, te 1992. godine, štampali knjige o trošku izdavača, samo je meni Nikola Vujčić rekao: „jebi ga, nema para za tvoju knjigu, je l’ možeš da nađeš nekog sponzora?“ Našao sponzora i dobio onu Matićevu nagradu, šal njegov, i toliko love za tu nagradu, da nisam znao na šta pre da je potrošim. Prvo mi Ministarstvo kulture calnulo zaista veliku kintu, a onda se na dodeli u Ćupriji pojavi izvesni lokalni biznismen, i reče „evo ja dajem još toliko“ i ’ladno potpiše ček na istu sumu. Recimo da je lova bila kao današnje dve Disove nagrade, cirka današnjih četiri soma evra. Za „Rad“ sam takođe morao da tražim sponzora, pa mi je i to donelo sreću, nagradu „Milan Rakić“. I tako sam redom nalazio sponzore za sve knjige, osim za, nećete mi verovati, Milička, kojeg sam opet, preko advokata morao da vijam, i uspeo da ga nahvatam, te da mi isplati honorar za knjigu. Pošto je prijateljstvo, kao što reče Ujka Brana Crnčević, zanat najstariji, sponzore sam doneo i mojim prijateljima koji su vlasnici i urednici izdavačkih kuća „Gradac“ i „Istočnik“. Nakon ovih iskustava sam rešio da odem na internet, i napravio sajt na koji sam postavljao svoju poeziju. Imam ja i jednu knjigu pesma objavljenu samo na internetu. Zove se Gibraltar. Kad smo kod samizdata, dobro je to, čuva čovek preko potreban integritet, kad je mlađi svet u pitanju, a sprečava da se mator pesnik prostituiše, pošto nije više u formi za takvu vrstu kurvanja. Za svaki seks mora čovek imati nekakvu kondiciju. Dobar je samizdat, jer i knjižare ne drže više poeziju na vidnim mestima. Kriza izdavaštva ne postoji. Zato što je kriza jedna sasvim suvišna reč u ovoj imitaciji od države. Toliko smo u govnima, da nam ni toalet papir nije potreban, oprostite na izražavanju. Poezija je odavno prestala da bude subverzivna, i to je, paradoksalno, njena prednost. A da bi bila subverzivna neophodno je da nam prenese neki virus, da nas pokrene, uzdrma, i ako baš hoćete, i prosvetli. Poezija bi morala da nam donese i neko saznanje, (mada ne spadam u onu pradrevnu školu dosadnih tipova koja davi sa saznajnom funkcijom umetnosti), a sve što danas saznajemo od poezije, mislim pre svega na onaj deo srpske poezije koji je meni poznat, uglavnom nas ostavlja u nedoumici. Da ne budem baš toliko zloban, evo da kažem kako se i ja zanimam za mlađe pesništvo. Zaista. Preporučio mi Marko Stojkić, inače izvanredan jedan pesnik, pesme toga i toga, takođe mladog pesnika. Surfujem ja i naletim na nekakav blog sa njegovom poezijom, kad ono – ne može, moraš da se registruješ. Pa onda da ti se potvrdi da si se registrovao, pa onda čitaj... Inače često mi kažu da mistifikujem, nadam se da ćemo u toku razgovora i to da proradimo, ali za sada da kažem kako je moja navodna sklonost ka mistifikaciji, zapravo velika mistifikacija. Kad govorim o tome da bi poezija trebalo da nam donese neko saznanje, nemojte misliti da govorim iz tamnih vilajeta devetnaestog veka. Meni je danas poezija donela jedno saznanje – da je ponekad pokušaj da se bude subverzivan zapravo idealan način da od sebe napraviš karikaturu. Jedan pesnik piše pesmu o tome kako su ratovi divni... Pa onda opljune po pacifistima, postavlja zamku, misli upecaće se neko. Malo Homera, malo pčela i ružoprstih zora i trunčica Heraklita – hop – eto idealnog mamca. Ne možeš biti mainstream i biti subverzivan, nikako. I najzad, poezija bi možda bila više čitana, da je manje ljudi piše.

V. S. Vaša poezija često se svrstava u korpus tzv. transsimbolizma, što je, između ostalog, posledica i činjenice da je zastupljena u antologiji Tihomira Brajovića, Reči i senke, Izbor iz transsimbolističkog pesništva devedesetih. Da li ste bili svesni poetičkih spona koje vezuju pesnike zastupljene u pomenutoj antologiji i pre njenog štampanja, ili je sam antologičar svojim izborom, naknadno proizveo taj efekat kolektivne poetike? Da li Vam je kao pesniku, u individualnom pesničkom razvoju, više koristila ili štetila pripadnost ovom kontekstu koji je zagovarao jednu vrstu (novog) poetskog konzervativizma, odnosno ponovno ispisivanje poezije kao parafraze simbolizma?

S. J. Prvi nagoveštaj nečega što bismo mogli nazvati poetičkim sponama jeste objavljivanje serije intervjua (deset, ako se dobro sećam), u Književnoj reči, sa pesnicima od kojih će neki kasnije biti predstavljeni u pomenutoj antologiji. Intervjue smo radili Saša Radojčić i ja, i naravno, izostavljeni smo bili nas dvojica. Nekako nam je bilo glupo da intervjue radimo međusobno, mada mi se sa distance od gotovo dvadeset godina čini da smo to mogli sasvim komotno i bezbolno da obavimo. Sad, da li mi je pripadnost ovom kontekstu štetila ili koristila, nisam siguran da mogu odgovoriti potvrdno ili odrečno, možda zbog toga što mi ovo pitanje nikada nije palo na pamet. Ponekad bi me nerviralo svrstavanje u bilo kakve poetičke korpuse, ponekad bi mi bilo svejedno ili čak smešno. Kolektivne poetike su po mom mišljenju unapred osuđene na propast. U slučaju transsimbolizma, šta god on predstavljao, naravno, nije bilo nikakve namere da se programski stvara kolektivna poetika. Brajović postavlja jedno zanimljivo pitanje koje glasi otprilike ovako – kako razumeti samosvest koja ne nudi novinu nego pogled unazad? Jedan od primera koje navodi uzet je iz „Kuće Bahove muzike“, D.J. Danilova i odnosi se na potrebu obnove mističnog iskustva poezije. Mislim da je to veoma problematičan stav, jer je poezija oduvek prenosila mistična iskustva, makar kako bila „zamaskirana“, na primer, motivima iz banalnog svakodnevnog života koji se odazivaju na ime „verizam“. I o kakvoj je sad obnovi reč? I onda sledi jedan potpuno neverovatan pasus u kojem se pominju mračna doba, superiorni i vizionarski poetski konzervativizam, nekakve trulotvorne jezičke poetike...što sve kruniše „puna svetlost Pralika“. To Danilov govori u sopstveno ime. Nikakav poetski niti bilo kakav drugi konzervativizam nisam promovisao, niti na izgradnji pomenutog radio, nikada. Radojčić je, po običaju, pomirljiviji, i govori o otkrivanju nove naivnosti, i onog načina govora koji će pamtiti svoju istoriju, ali mu ona neće biti okov, što sam potpisivao onda, a potpisujem i sada, obema rukama. Danilov se, na tragu sopstvene velelepne ponesenosti (nisam ironičan, naglašavam), u jednom tekstu u Književnoj reči, direktno odredio kao simbolista u poimanju pesničke slike i jezika,  a ja sam spreman da se kladim u veliki novac da kod mene nećete naći izjave koje ekspliciraju moje opredeljivanje za simbolizam. Ako se simbolizam može pronaći u rečenici koju Brajović citira, a koja glasi: „Iskazati što više i punije, govoreći što manje i nekonkretnije“, nakon čega citira moje stihove ’’Jer traju samo bezimene stvari’’, onda mogu priznati svoju pripadnost i simbolizmu i svakoj poetici koja iz njega proizilazi. Ako je to ikako moguće... Nisam, kao što rekoh, i da rezimiram ovu prekomernu glagoljivost, siguran da se mogu saglasiti sa Vašom definicijom da je u pitanju poetski konzervativizam, ali sam više nego čvrsto ubeđen da svesno nisam išao ni za kakvom parafrazom određene poetike, a naročito ne za parafrazom simbolizma. Ono što danas smatram tačnom Brajovićevom konstatacijom koja bi se mogla odnositi na moju poeziju iz tog vremena, jeste njegovo prepoznavanje „nove patetičnosti“. Tu sam bio više nego eksplicitan u svojoj poeziji: „Ne nuditi rime koje učvršćuju hladnoću i pustoš sveta. Biti patetičan.“ Iza ovoga stojim i danas. Brajović je uočio i nastojanje da se izrugivanje praznini zameni egzaltacijom njome. Zaboga, bio je kraj veka, bili su ratovi, ironija više nije mogla da obavi posao koji je obavljala osamdesetih godina, bilo je doba urušavanja. Moj izbor je bila melanholija. Do pre nekih desetak godina sam i razmišljao na temu svoje poezije i poetike, a da kome ili čemu bi to moglo pripadati, i pod kakvu bi se kapu moglo podvesti, danas mi to nije ni na pameti. Gotovo da o sebi kao pesniku više i ne razmišljam. Ponekad, sasvim retko, napišem po koju pesmu, i to je sve.

V. S. Vaša pesma Šta vidi pesma? iz knjige Kraljevska objašnjenja, ima očigledan i izrazit autopoetički potencijal, Saša Radojčić je čak naziva autopoetičkom beleškom. Ovi upečatljivi stihovi tematizuju, između ostalog, i negativan odnos prema normativistički određenim očekivanjima koja se stavljaju pred poeziju, u koja spada i njena (zlo)upotreba u cilju ideološke svrsishodnosti. Smatrate li da je funkcija poezije najčešće uslovljena interesnom pozicijom samog pesnika koji putem pisanja zastupa sopstvene stavove i (poetičke) interese? Da li je moguća poezija bez ideološke funkcije ako tu funkciju shvatimo šire od dnevnopolitičke konotacije?

S. J. Neizmerno hvala papaušu Radojčiću što je izvoleo ovu pesmu nazvati beleškom. Meni se, nakon godina koje su prošle od objavljivanja ove pesme, čini da je u pitanju jedna zabluda. Moja, svakako. Mislio sam da pišem autopoetički tekst, hajde neka bude i pesmu, a zapravo sam napisao program, koji na sreću niko ne sledi. Čak ni ja. Gotovo pa mi se čini da je u pitanju politički tekst. I dobro je što je neko, dakle Vi, Vlado, uočio ovu dimenziju do koje je meni, danas, osobito stalo. Ne zato što sam nešto posebno politički naoštren, nego naprosto zato što je srpska poezija na izvestan način uškopljena. Što ne mora biti njena mana, naprotiv. Uškopljeni imaju predivne glasove. Na ovaj način nikako ne nameravam da omalovažim poeziju koja se piše u Srbiji, ali nakon trideset pet godina koliko čitam poeziju, nekako sam shvatio da danas lakše komuniciram sa poezijom drugih nacionalnih literatura. Poezija bez ideološke funkcije teško da je moguća, već zbog samog izbora jezika. Naime, ubeđen sam da je jezik svakog pesnika drugačiji, i bitno određen tzv. ideološkim kontekstom. Makar poezija bila i potpuno „nerazumljiva“ i konfuzna, kakvom mnogi kritičari smatraju poeziju koju pišem. Pitanje je sada šta je kome konfuzno i nerazumljivo. Meni je konfuzno i nerazumljivo ono što pišu Matija i Nogo, na primer, iako je svaka reč na svom mestu, i sve je, kao, razumljivo, ja ipak ne shvatam o čemu ti ljudi pišu. Kao da čitam kineski, koji mi uopšte nije poznat. Kad o pomenutoj pesmi pričamo, da kažem kako je nastala. Pokrenuli smo bili časopis „Poezija“ i Milutin Petrović mi je tražio da napišem neki tekst, nešto gde bih iskazao svoj poetički stav. Onda sam napisao „Šta vidi pesma?“, samo što nisam više siguran da li je to pesma ili autopoetički tekst. Moguće da je u pitanju neka vrsta autopoetičke rezignacije. I danas se pitam da li pesnik zastupa svoje stavove u pesmi, ili stvari stoje daleko beznadežnije? Da, recimo, iz njega govori nešto duboko mistično čemu se ne zna poreklo? Šalim se, ali ja sam poeziju uvek pisao nekako „mimo sebe“, ne znam u ovom momentu bolji način da iskažem krajnje teskobnu poziciju u kojoj se nađem kada treba da pišem poeziju. Često mi kažu da mistifikujem, ali zaista ne želim da radim vivisekciju tog sistema. Pišem sve teže, sporije, mnogo bacam, retko šta završim, osećam se kao da sam otputovao na neodređeno vreme, kao kod Vaska Pope koji kaže kako se s mesta nije pomerio, ali više nije tu. Poezija nije moguća bez ideološke funkcije, jer danas je i neposedovanje ideološke funkcije čista ideološka pozicija.

V. S. Elpenorova trilogija obuhvata i kvantitativno, ali i po važnosti značajan deo Vašeg pesništva, praktično je to opus u opusu. Ova trilogija se istovremeno i nastavlja na Vaše prethodne knjige, ali i dosta toga postavlja na drugačiji način. Da li je antički mit o Elpenoru naknadno stvorena konotacija za jedan deo smisaono širokog pesničkog teksta ili je većina pesama prve knjige, Elpenorova pisma nastajala sa svešću o fluidnom, ali ipak objedinjujućem motivu? Drugim rečima, šta je kod Elpenorovih pisama starije: tekst ili kontekst?

S. J. Svakako da je stariji kontekst. U to vreme, kada sam odustao od onoga što se u mom opusu naziva „melanholičnom fazom“, namerio sam da se malo poigram jer mi je nekako postalo dosadno. Sve mi je postalo dosadno, kako tuđa poezija, tako i sopstvena. Preko glave mi je bilo čitanja pesničkih knjiga u kojima je po svaku cenu ispisivana jedna te ista pesma, preko glave mi je bilo i sopstvenih pokušaja da nešto napišem, a da ne zvuči kao poezija iz knjiga „Ono što ostaje“ i „Heruvimske tajne“. Prvu knjigu ne računam, to je nulta knjiga, nešto što je nastalo sabiranjem napisanog. Sve mi je bilo dosadilo. Kako sam, i zašto, odabrao da pišem o Elpenoru, zašto sam izabrao baš njega kao ono što se u poeziji naziva „pesnički subjekt“, da kroz njega progovorim i pokušam da iskažem svoje slutnje i nemire, svoja razmišljanja i stavove? Odabrao sam Elpenora, i tu nema posebne misterije, jednog popodneva 1997. godine kada sam napisao poslednju i prvu pesmu knjige „Elpenorova pisma“, pesme „pismo trideset sedmo“ i „pismo prvo“. Moj običaj je da kada pišem knjigu pesama najpre napišem prvu i poslednju pesmu knjige, a tek potom krenem da razmišljam o strukturi knjige. Na taj način osećam se sigurnijim, kao čovek koji je obeležio start i cilj staze koju ima da prevali. Zašto je meni Elpenor bio zanimljiv? Zato što se javlja na tamnom mestu mita o Odiseju. Zato što je Odisej solarni junak, junak dana, a da je Elpenor, po klasičnoj dihotomiji, lunarni junak, junak noći, junak podzemlja. Dakle, pravi junak mita naše epohe, epohe podzemlja, jer mi živimo podzemne živote u kojima smo ni živi ni mrtvi. Baš tako, ni živi ni mrtvi. Devet godina kasnije, kada budem završavao trilogiju „Elpenori“ kao moto knjige koja sadrži sve tri knjige o Elpenoru staviću sledeći citat iz Morisa Blanšoa: „...Jedan neizdiferenciran govor, proređen u prostoru, potvrdan izvan svakog potvrđivanja, neotklonjiv, suviše slab da bi bio ućutkan, suviše pokoran da bi bio ograničen, ne govoreći ništa samo govoreći, govoreći bez života, bez glasa, glasom oslobođenim svakog glasa: živeći sred mrtvih, mrtav među živima...“ Poželeo sam da više ne govorim kao onaj koji piše pesmu, poželeo sam da se distanciram, da se izvučem iz konvencionalne pozicije pesnika koji samo stoji u svetu i posmatra stvari koje prolaze mimo njega, koje ga potresaju, koji se trudi da spoznajući sebe samoga, ostavi nekakav trag. Da budem izvan sveta, to sam hteo. Tako sam odabrao Elpenora koji u mojoj poeziji dobija rasuti, difuzni glas. Elpenor je meni bio potreban kao čvorna tačka, kao novi lik, jer je meni u jednom trenutku bio potreban oslonac, jer se čitav moj svet poljuljao, bio mi je potreban jedan integrativni činilac, zbirni subjekt, lik kakvih ima u svetskoj poeziji, neko poput Gospodina Kogita ili Plima. Kada sam, dakle, na samom početku trilogije o Elpenoru, za koju u tom trenutku nikako nisam mogao znati da će postati trilogija, napisao prvu i poslednju pesmu, i kada sam konačno knjigu i objavio, većina književnih kritičara, sasvim dobronamernih ljudi, inače, nije shvatila o čemu je tu reč, većina osim slovenačke kritičarke Gabriele Babnik koja me je smesta prozrela i napisala: „Govor lirskog subjekta i govor druge osobe ponekad ustupaju mesto samoj priči, jer poezija više ne otkriva sopstvenu metodu, već esencijalizuje druge žanrovske postupke.“

V. S. Pesnički potencijal Elpenora kao lika je njegovo istovremeno prisustvo u dva sveta, u svetu života i smrti, lica i naličja, predmeta i odraza u ogledalu. Da li je ova graničnost i podvojenost razrešiva? Postoji li neko jedinstvo na kraju Elpenorovog puta ili smatrate da je potencijalno jedinstvo precenjeno ishodište u savremenoj poeziji?

S. J. Postavio bih pitanje sada, i Vama, i sebi – postoji li kraj puta nekoga ko je zamišljen da istovremeno postoji u oba sveta? U najmanje dva načina govora. Govora o svetu i govora o ne-svetu. Osećam kako polako stupamo na jedno veoma sklisko i nesigurno tlo, i kako bih ponovo, posle niza godina, mogao biti nazvan mistifikatorom. Duboko verujem u to kako čovek ispunjava svoj život ne sledeći načelo „budi i umri“, već „umri i budi“, i kako je to gotovo savršen način da se zaokruži put, i ostavi malo prostora i za izvesno iskoračivanje iz frustrirajućih egzistencijalnih granica.

V. S. Pomenuli ste već da često primenjujete jedan manir u sastavljanju knjiga: ispisujete najpre prvu i poslednju pesmu rukopisa, a potom ispunjavate taj okvir sadržajem. Sličnim se postupkom ponekad koristite i na nivou pojedinačnih pesama, gde kraj i početak pesme nastaju pre njene sredine. Ovakav pristup pisanju omogućava stvaranje prethodno ucrtanog okvira u kojem se tekst pesme ili knjige može kretati. U kojoj meri ovaj postupak može biti ograničavajući, u smislu sprečavanja neizvesnih i unapred nepoznatih jezičkih i značenjskih interakcija?

S. J. Elpenore sam doista pisao potpuno „naglavačke“. Recimo, prvo sam napisao „Elpenorova pisma“, a pošto pišem užasno sporo, to je trajalo čitavih pet godina. Potom sam napisao „Elpenorovo buđenje“ za neverovatnih dvadeset dana. To je nevelika knjižica od dvadeset četiri pesme, ali je to nešto što  nikada više neću uspeti da ponovim. I njih sam pisao po principu prve i poslednje pesme. I pomislio sam da je tu kraj. Zatim mi se učinilo da „Elpenorovo buđenje“ može da bude odlično kao kraj buduće trilogije, ali mi je nedostajao početak. Onda sam seo i napisao „Elpenorova nestrpljenja“. Tako je prva knjiga postala druga, druga je otišla na treće mesto, a poslednja napisana je poslužila kao otvaranje triptiha o Elpenoru. On je junak, a ja namerno izbegavam termin „pesnički subjekt“, koji je morao sebe da izmisli. Morao sam da napravim takav kontekst iz kojeg je jedino bilo moguće da on sebe pronađe, tako što će sebe izmisliti. Poezija ne mora nastati iz inspiracije, bar ja ne vidim kako sam čitavu ovu trilogiju mogao napisati po nekakvom nadahnuću. I meni nije preostalo ništa drugo nego da izmišljam, kao da sam u sred proznog postupka. Jer Elpenor je anti-junak, u taj lik ne može mnogo toga da se smesti što bi došlo iz nadahnuća. Mora čovek da sedi i kombinuje, nikako da očekuje nekakvu nepredvidljivu iracionalnu silu koja pada iznebuha i spasava ga donoseći mu nadahnuta rešenja. Dakle, da izmislite samog sebe, to je sve što vam ostaje. Književnost izmišlja samu sebe, jezik izmišlja sebe samog. Pitanje nadahnuća ne mogu da branim u svojoj poeziji, to je nešto što najmanje mogu da branim. Mogu jedino da racionalizujem. Potpuno i do kraja.

V. S. Na jednom mestu ste izjavili da ste nakon Elpenora osetili da jezik kojim pišete postaje pomalo bajat. Na istom mestu, malo dalje, kažete da je pesma kojom se završava Vaša poslednja knjiga, Knjiga o sumnji, najava i istovremeno prva pesma buduće knjige poezije. Na koji način ćete u novom rukopisu preduprediti ono što ste okarakterisali kao bajatost jezika u Elpenorovoj trilogiji? Šta je to pesnički drugačije, a što ćete se truditi da ostvarite u narednoj knjizi?

S. J. Kakav je jezik kojim sam pisao Elpenore? Citiraću stih iz knjige „Kraljevska objašnjenja“ – „Moje pleme je probuđeno, ne prepoznaje jezik u kojem se rodilo.“ Ili iz „pisma trećeg“ – „kada jeziku priznam da je od mene učinio krijumčara a ja od njega bernardinca.“ Ako jedan rod ne prepoznaje jezik u kojem je nastao, onda je to ogroman problem identiteta. I tome se nema puno toga dodati. Što se tiče ovog stiha sa bernardincem, ja sam najpre imao sliku bernardinca, nekoga ko dolazi da bi uneo red u metafizičkom i ontološkom hladnoćom poremećena čula, a zatim sam shvatio da mi je hladno u sopstvenom jeziku, da se smrzavam, da počinjem da haluciniram. Što može biti podsticajno za takozvanu inspiraciju. Ali od nje, u mom slučaju ni traga ni glasa. Ja nisam pesnik, ja sam neka vrsta krijumčara. Postalo mi je teskobno u jeziku, osetio sam da ću u sred rečenice zaboraviti jezik kojim pišem. Kao Elpenor u Hadu, koji je okružen mrtvima, ali nedovoljno mrtav, kao u citatu od Blanšoa, ne može ništa osim da žudi za potvrdom sopstvene smrti. Tako sam i ja u sred ludila jezika jedino mogao da žudim za prepoznavanjem identiteta jezika sopstvene poezije. I dalje nigde mesta za nadahnuće. Hteo sam da pripitomim ludilo jezika. Kad sam čitao novine, dok sam još čitao novine, i gledao televiziju, imao sam utisak da sopstveni jezik sve manje razumem. Nisam u stanju, u poeziji, da koristim jezik na kojem stvarnost luduje. Šta sam hteo slikom bernardinca?

Dakle, ako sam ga pripitomio, pokušao da od jezika koji divlja napravim bernardinca, koji dođe u sred zamrznutog prostora, i donese vam nešto malo topline, to znači da sam neke naslage jezika prepoznao i da sam ih obnovio. Nešto sam prokrijumčario u pesmu, nešto se dogodilo na jeziku nereda, što sam pokušao i, nadam se, uspeo da prevedem na jezik reda. Zašto, uopšte, pišem, ako je sve ovo ovako kako sam vam sada ispričao? Imam jedan stih koji glasi – „Zato i pišem ove hladne redove,  da ućutkam prekore i okončam skrivanja.“ Meni je naročito stalo do ovog „hladni redovi“, jer odavno ne mislim da poeziju mogu da pišem, ako sam ikada i mogao, srcem. Počeo sam da verujem kako čovek nije ono što piše, već ono što čita, i ja sve manje čitam poeziju, a sve više prozu, jer me čitanje poezije ne obnavlja kao nekada. A sada malo o skrivanju. Ponovo smo na terenu lunarnog. Šta radi Orfej? Kao što veli Blanšo, on otključava tamu, silazi po Euridiku i otključava tamu. Blanšo ga naziva nestrpljivim, jer Orfej uporno pokušava  da pobedi beskonačnost, vreme i razne kategorije koje čoveku poodavno prave velike probleme. I naravno, Orfej nosi krivicu nestrpljenja, jer se osvrnuo. Elpenor ima krivicu nedefinisanosti. On je mrtav među živima i živ među mrtvima. Pesnik je ako tako posmatramo, sve više nalik i jednom i drugom, jer mu nema mesta gde god da krene. Pesnik ima različite ključeve, samo je pitanje hoće li umeti da pogodi onu pravu bravu. A i kada pogodi, ostaje mu da strepi od onoga što se nalazi iza vrata. Ako uđe, kajaće se, ako ne uđe više će se kajati. Kao mrtav među živima i živ među mrtvima, on se igra žmurke. On krijumčari život u smrt, pošto je njega prokrijumčarilo iz smrti u život. Pravi pesnik uvek je pesnik smrti.

Ako uopšte smem da se usudim da progovorim o narednoj knjizi, onda mogu samo da kažem kako bih voleo da to bude knjiga sastavljena od kratkih pesama, hajde da kažem, svima razumljivih.

Osim što je pesnik smrti, pravi pesnik je i svima razumljiv. Ukoliko i to nije neka mistifikacija, ne znam više ni sam...

        

 

Saša Jelenković rođen je 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u Književnoj reči i Reči, i sekretar redakcija u časopisima Istočnik i Poezija od 1992. do 1999. godine. Objavio knjige pesama: Neprijatna geometrija (1992), Ono što ostaje (1993), Heruvimske tajne (1994), Kraljevska objašnjenja (1998), Knjiga o srcu (2002), Elpenorova pisma (2003), Elpenorovo buđenje (2004), Elpenori (2006) i Knjiga o sumnji (2010). Dobitnik je književnih nagrada Matićev šal (za knjigu Neprijatna geometrija), Milan Rakić (za knjigu Ono što ostaje), Vasko Popa (za knjigu Knjiga o srcu) i Disove nagrade (kao dobitnik štampao je knjigu Knjiga o sumnji). Dobitnik je stipendije iz Fonda Borislav Pekić za 2005. godinu. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Živi i radi u Zaječaru kao direktor Matične biblioteke Svetozar Marković. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog                                                                                   književnog društva.