Vanja Miljković
Metafora je oruđe smrti
(Isečci iz traskripata eksperimenata koje su sprovodili Konstantīn Raudive i, kasnije, njegovi anonimni nastavljači)
*** o stvarima bez imena
oblaci nisu reči
ni vetar, čak šumeći kroz ljudsku lobanju, nije glas
bez obzira na to da li je vreme prolećnog sna i trave bujaju u njenoj praznini
ili je kadar surovije obojen
zemlja oduvek ćuti
kažu: ovi crvi su njen tromi govor
da bi ga čuo trebaju ti uši matorih hrastova
kažu: jezik blata nešto znači posle jesenjih kiša
deci čija nova igra potvrđuje rugobu bića koje pamti telom
ako sam, u kavezu papira, zločinac osuđen da zaboravi sve reči kojih ovde nema
šta te više čini tobom – mrak slova ili svetlost koja ga kazuje
oči ne govore u ime onog koji gleda
pa čak ni u ime prizora koji je viđen
da sam malo sanjiviji i da pišem okružen uličnim mukom
rekao bih: govor postoji da bismo anđelima davali imena događaja
kašika je anđeo koji zeva
bara je anđeo svih voda
ali čemu bežanje u sigurnost metafore
pitkost reči je mađija
metafora oruđe smrti
moje telo ne voli moj jezik
i u večitom ratu između dva krvotoka
niču okrnjene misli ukroćenog čudovišta
(zaborav je misao njegovih očiju
ljubav je misao njegovog mesa)
teturaju se oblaci slogova po moru beznačajne pljuvačke
niče zapravo bogalj koji me znači
tako postajem kostur jedne metafore
osnivač dinastije utvara koje će se prozvati istim imenom
*** čitati je glagol prošlosti
sa rukama u testu posmatram oblake
iz ove se sobe vide sasvim pristojno
slučajno m o j a m e misao našla ovde
među tanjirima, loncima, šećerom i brašnom
i među oblacima u ramu
ja – koja imam s v o j e ime i s v o j pol i ruke
u m o j o j prošlosti sve je dobro
ja – koja nemam te oblake i sadašnjost
m o j predikat je nadjezični anestetik
saznanje o jednovremenom nicanju trave proždiranju buba širenju ulica
o milionima tela koja prate rast ovog neba čini m e teškom
njihova nesvesnost pojačava gravitaciju
ja – koja nemam telo koje mislim
koje čitam
čitati je glagol prošlosti
ja – koja sr(i)čem svakom buncavom kvržicom s v o j e kože
i varim bezbrižno znanje smrti
ja – koja čitam površinom noktiju i reljefom stopala tiha brujanja sati što se meškolje između doživljenog i budućeg
tihe vesti o mrtvim oblacima rastuže m e
oblačni mrtvaci rastuže m e
i plačem zbog zemlje koja ne razlikuje misao korenja od misli m o j i h prstiju
u m o j o j prošlosti sve je dobro
m o j e su ruke starije od ove pesme i to m e smiruje
m o j e su ruke kvrgavi adamov ud
j a sam ta koja mesi oblake, gospode
m o j a je misao o tim vrednim rukama sirota buva na mrtvom psu
gospode
u ovom ramu oblaci vampiri postaju buve
a buve su krvožedna slova
ja nisam reč gospode
toliko smrti bi da m e uveri
da sati idu unapred
da svaki slog izgovara vreme
drugačijim mlečnim navikama
jezik je predikat vlažnog zmijozmaja
gospode
zmajoliki anđeo ukrućen i bespolan
na ivici m o g slatkorečja balavi
anđeo vukodlak na prozoru m o j e kuhinje
ako i ide
nekud
ja to ne znam
*** proboj
tvoje je telo šuma bez ptica
vodeno carstvo za brbljive insekte
u mraznim olupinama beznogi haroni čuvaju zvuk
od neželjenog svetla
tako počinju sve uspavanke
zeleno sanjaj zelena bubo
busenje prenaseljenog vazduha dugo se zadržava na laktovima
samoubilački
na rubovima tekst je mlak od probijenog neba
tvoj je glas sećanje na reči koje ne znaš
o kojima prsti ne misle ni kradom
misao je oduzimanje od sebe
reč je stvaranje drugog
disati novi vazduh od koga se koža nabira
nabira
i niču krila
laktovima seći gustiš prošlog prostora
oni sanjaju u podnožjima dlaka i sahranjuju se humkama metafora
oni misle o krilima i zato su im bajke naricaljke
svaki im dan po jedno mirišljavo nebo daruje
duša veruju u zenicama pluta
oni veruju u disanje
i milioni sunaca što kruže samo su bljesak u izdvojenoj kapi
oni veruju u disanje
svetlost je isto laž
tvoje telo je laž u buncanju posvađanih redova
tvoje telo koje čujem
nije papir niti misao o negaženom snegu
buncavi slogovi su prostori dodira
slova su udice
mrak jurodivih mahovina ili sumnjičavost tvrdokožaca samo je stih
usta su im puna crvotočne trave pa pljujem zeleno
na početku sveta je zvuk kao sporazum vidljivih stvari i čujnog prostora
a svaki sporazum je reč
tvoje je telo mit o brbljivim biljkama sa okatim korenjem
gledaj me gledaj moju procvetalu smrt
svet je od svetlosti sazdan da bi nam se insekti smejali
i smeh je laž jer stablo ne čuje starenje drugih stabala iako o njemu peva
smeh je kristalizovana sumnja anđela
tvoje je telo drugačija voda smeha
pernati demijurg doći će da pobere ogluvelo cveće
spavaj spavaj zelena bubice
reči im se iovako kao testo šire između stabala
metafora smrti ne postoji, reći će crvotočno drvo
nema puta koji misao prelazi, svetlost putuje mesom
ni tvoje telo ne postoji izvan tog puta
svaka je metafora po jedna smrt, prećutaće mudre ptice
*** bunar
moja žena ima ruke
kao devojčica
ponekad
dok ih posmatram
savija mrak
bez pokreta njeni prsti sanjaju zelene miševe
tamo gore davi širina
vi ste proročica šapuće mršavko
palac je stariji od ostalih
ali neće umreti prvi
kažiprst ne ume da voli
on je
on je
i bog i
da da da
svetlosni oreoli ujutru
grane imaju tu moć
meni se sviđaju
meni se mama sviđaju
više korenja iza ovih zidova daj mi
moji prsti beže od ženske haljine
legnem ponekad potpuno gola
ma-ma-ma
umotana u vazduh i vodu
sama sa sobom
a tamo gore zeleno
neka krošnja nikad ne pravi hlad
ja tebe volim
ali ali ali
ta tvoja ruka mila moja
ta tvoja treća
uvek sam je osećala smešno
ali mila moja neko korenje nikad
nikada
moja žena ima
ponekad
oči devojčice
greb greb greb po visokom krugu
svetlosni oreoli predveče
a gore zelene se džinovska stopala patuljaka
vi ste proročica vodovodnog
u mom srcu raste jedno drvo
i mojoj gazdarici smeta
što noću šušte
tip-top-top-top! brrrrr
što noću šušte
*** kanap
Ovo je pesma zbog koje je
Ismail Tadž grgoljio na vešalima
Kazna je kažu bila okrutna
jer je umiranje trajalo koliko i stihovi
Stezan je tek toliko da se obogalje reči
– dok ih ima
A pevao je Ismail Tadž o jasnoj svetlosti polumeseca nad pustinjom
O pesku koji probuđen iz gravitacionog sna otkriva u sebi bljutavost rose
O dinama koje uzlaze kao meso zrelih mladića
O širenju prostora među lelujavim česticama večnog leta
I vazduhu procvetalom koji se pridružuje ljubavnoj igri
Ali pesak se uvlači u šupljine nožnih prstiju dok gledamo pogubljenje
probija kožu stopala i rovari po krvotoku
pesak koji je smrt naših predaka
A vazduh težak od beznačnog zvuka
puni naše nozdrve sunčevim sveprisustvom
oblikuje krunu šake i širinu grla
isušuje nam mozak
vazduh koji je naša sopstvena smrt
Zar da večni animusi lepršaju zbog Ismaila Tadža
Hajde hajde rogobatna zverko probudi pustinju romorenjem
Da se otrov otuđi od škorpija i spasi te
Da okean naprsne i pretvori te u arku
(nigde nema tolike vode, sem u bajkama)
Tvoja je mucavost zdravo slepilo za naše peščane dečake
vodonosni
(I šta vredi što ti znaš da pod ovom zvezdom
Ismaila Tadža nikada nije bilo,
kada je njegovu pesmu neko napisao i obesio ga zbog nje)
*** priznanje
usne koje vidim u svom mozgu
spuštaju se na telo koje van mog mozga ne postoji
ispunjavajući zavet zbog koga su stvorene
usne i telo
izvajane od vlažnog neuronskog testa
čine me dvoprisutnim bićem
moja božanstvenost je suluda
nada papira ili njegove metafore
da ispisana reč može da govori
glasom zapisivača
da mozak koji vidi jeste mozak koji čuje
te usne sumnjivim jezikom pokreta
jesu religija
koja propoveda
metafora je krvotok smisla
one vajaju zrelost jednog tela ditirambom kože
to telo koje je i pre dodira postojalo
i ta zrelost koja je pre dodira bila samo slogotvorno vreme
više nikada neće prizvati odvojenu misao
jedna je reč postala pritisak pod kojim se sudaraju ćelije
dva bića
u jednom mozgu ili jednoj pesmi
Vanja Miljković je rođen 1988. godine. Objavio je dve knjige poezije: Putovanje kroz Samsaru (Plužine, 2006, nagrada Spasoje - Pajo Blagojević) i Sijamski blizanac i šesnaesta noć (Pljevlja, 2007, nagrada Blažo Šćepanović). Trenutno je na doktorskim studijama na Filološkom fakultetu u Beogradu.
