Ana Marija Grbić

 

Svrstani u ulice¹

 

Zaboga

Počneš na primer da voliš. Počneš od kose, pređeš na pokrete i zaustaviš se na karakternim osobinama. Ako te negde uz put sputa bilo kakva vetrenjača ili hladna jesen – više nikada nećeš uspeti da zatreperiš. Pospeš se samozagrljajima i naučiš da budeš zaljubljen sâm. Tako se crta kraj jedne ljubavi i ko god da ti se javi, na primer baš on ili baš ona, zalupiš im vrata i polomiš im nos, hrskavicu, kičmu. Tada i tako ljudi plaču ili ne plaču ali to je sasvim svejedno jer
 
Počneš
Na primer
Da ne osećaš
 
Zagađuješ ulicu isparenjima
Od nekada bitnih reči koje se sada
Samo zaglave između telefonskih kablova
Sa golubovima
Pacovima
Počneš
I vidiš da si već sasvim završio i
Osamostalio se pogrešno
Negde van pesme negde
Van promenjivih dana i noći i
 
Sve je isto i sve koči
Nov početak jer
Niko od nas još nije naučio 
Korake do smrti a
Kamoli da došeta do sreće koja je
Zadigla suknje sa druge strane ulice.
 
Mi smo stvoreni od drugih
A drugi nam nikada neće pomoći
Ni ljubavlju ni
Za sto godina pesama
 
Ni kada na primer baš radi njih
Počneš


Zaboga naš

Uvek smo na nekoliko koraka do pobede, na dužinu repa koji nam je izrastao od napora, silnih pokušaja. Uvek smo do repa pokisli, uvek se nadamo da se danas još nešto osim gladi oseća. I to je već ljubav prema bližnjem, ona koja je počela da truli ali nikada neće pustiti svoju granu. Mi tako sazrevamo
 
Tako se udajemo i rađamo decu
Tako naša deca uče da pišu
Dok vise
I dok im otpadaju sećanja 
Koja mi lepimo u spomenare
 
Jasno je da
Život je samo jedan od načina
I nije put i nije
Stanica niti
Se o njega lepe uspomene
 
Staviti ga na kocku znači
Odigrati samo još jednu partiju vremena
 
Tako
Se zagreju jedno o drugo
Izvarniče
Bez vatre
Ljubav i
Obožavanje
Tako se naučimo da
Nijedan trenutak nije bitan niti
Se negde slika ono što smo 
Ili što smo bili
 
Uvek na nekoliko koraka do
Sebe
Uvek pored drugih
I uvek
Na nekoliko sekundi do
Zauvek


Zaboga naš zvuk

Nemir na tvojim noktima, sve se to razliva u muziku, u nekom gradu, u nekom domu u savršeno zaboravljenim ljubavnicima. Danas danima vladaju neograničene sete i
Poneki smeh u prirodi naših osećanja.
Sve što pomisliš samo je još jedan beg.
Hladno je?
Veje,veje, veje neki grad, neki sneg.
 
Imati ponekog prijatelja i
Ponekada ga odvesti u šetnju
Pokazati mu gde si se jednom
Toliko ljubio da ti nije ostalo ništa
Ni osmeh ni
Razlog tvojih prstiju.
 
Imati sve to
 
Zgusnuti oči u jednu sliku
 
Tu je recimo malo posle ponoći
Hladno je u tom malom mestu
Planine zaboravljaju na ljude i
Magle se nisu podigle godinama u
Oblake
 
Pada kiša i
Lupa po olucima kuća
 
Potpuno unesrećena osoba
(ili se to nama samo odavde čini)
Ispred nekih ovlaženih vrata
Dimi svoju utrobu na kiši
 
Nema nade Suncu nema
Kapljice koja ne peva po licu
Ono što je istina
 
Ali mi nismo tu i ta
Slika je daleko od nas koliko i
Ljubav prema tom čoveku
Koliko i priznanje da
Nikad nećemo voleti ništa što nismo upoznali, ništa što nas nije volelo ili mrzelo i ništa što
O nama ne plače
I o nama ne smeje a
 
Sve što pomisliš samo je još jedan beg.
Hladno je.
 
Veje, veje, veje neki grad, neki sneg.


Zaboga naš zvuk nigde

Poklonimo se dva, tri puta i videćeš da će nam se obradovati iako nikada ništa pametno nismo rekli, saznali ili zamrzeli. Onako kako zavolimo, u položaju ribe samo ranjene, takvi ostajemo zauvek mrdajući bespotrebno škrgama u koje niko ne gura svoje debele prste. Nadamo se da će nas neko jednoga dana pronaći, ne da bi nas oporavio od tolikih ponoći koje smo dočekali među suprotnim ljudima, ne da bi nas pustio da se sa njima mrestimo na miru. Nadamo se da će nas neko jednoga dana pronaći onakve kakvi smo bili pre
 
Znojavih svađa
Mekanih i slanih podočnjaka
Nadamo se i
Radi toga nikada nećemo
Odvući svoje telo
Južno, severno ili svejedno
 
Glave su nam prazne 
A srcem ne umemo
 
Daljine su se pokazale kao savršen
Izgovor za 
Nemoguće, prosanjano i zaboravljeno
 
Nadamo se
Jednom ćemo svi mi zaboraviti
Zašto nismo želeli ovako
Glasno da pišemo 
 
Nisi podelio sve sekunde na mene. Ja sam tobom opsednuta a ti ne razumeš šta su prazne ruke.
 
Sasvim smo gotovi i
Da vreme ume da nestane
Opet bi nekuda rastao korov
Naših nadanja.


Zaboga naš zvuk nigde ne

To se ne dešava. Ni na jesen, ni noću ni ako si baš bio dobar te godine ni ako je baš dobro to doba godine. Mogli smo se svi udaviti negde u sopstvenoj polnoj sluzi, gluposti ili bespotrebnim svađama. Imamo nagone, svakako, imamo svakakve nagone samo ne umemo da ih pretvorimo u osećanja. To se ne dešava
 
U razgovoru u
Topljenju po tuđem telu
Zavirivanju u prošlost
 
Čak ni to što smo daleko
Ne može da otvori iskrenost i
Odmah zatim joj zalupi vrata jer
 
To se ne dešava
Ljubav, mržnja, nedostajanja
Svučene sa
Pesama 
Naučene da
 
Nikada neće biti potrebno
Varati sopstvene greške
Koje smo samo iz dosade
Uspavali na nečijim ramenima
 
I to se ne rešava
Jer nikada nije ni bila zamršena
Jednostavnost koju ne umemo da prihvatimo
 
Jednostavnost u
Razgovoru u
Topljenju po tuđem telu 
Zavirivanju u prošlost


Zaboga naš zvuk nigde ne odzvanja.

Sve je nama jasno već godinama, možda od rođenja, možda od one smrti koju smo zanemarili pa je rešila da nas zato proganja. Novi život, snaga i popaljeno nebo ne znače ništa sada kada smo već priznali da niti umemo niti smo ikada želeli da znamo sa čim imamo posla, gde su nam sahranili roditelje i koliko vremena je potrebno da se preboli neka ljubav. Veštački izazvana osećanja kojima uspevamo da veštački izazovemo druge održavaju svet pod našim stopalima i ponekim rukama. Da, svi smo nekada mislili da smo iskreni. Svi mi
 
Svrstani u ulice, stanove, sobe i
Veoma male 
Otvorene kaveze
 
Kao naviknuti na promene
Koje nismo ni uspeli da vidimo
I zastanemo sa
Osmehom da smo hrabri
 
Svi mi 
 
Sramno isti uporno
Ograničeni željom za
Lepršavošću naših posebnosti, naših
Bitnih sastajanja sa dušom koja je
 
Svrstana odavno u
Ulice, stanove, sobe, otvorene kaveze
 
Otkrivamo i zaboravljamo sekundama
Ustajali od stalnosti
 
Svi mi
Kojima je sve jasno
Kojima je nebo samo
Odraz sopstvene ograničene zenice
Sjaj ribljeg oka

Ana Marija Grbić je rođena 1987. godine. Studira srpsku i svetsku književnost. Piše poeziju, dramu, bavi se stripom. Jedna od osnivača grupe ARGH, koja organizuje javna čitanja. Objavila knjigu pesama Da, ali nemoj se plašiti (SKC Kragujevac, 2012). Živi u Beogradu.