Ne znam kada je počelo.
Traka je sve brže
proklizavala.
Zatim je nastupila zima
pomerajući utrobu sveta
neprimetno
– disanje ogromne životinje
u letargiji,
neosetljiva na buđenje –.
***
Klizim zavijena prema
hladnoj njušci jutra
prema srcu u vreći od jute.
Napuštam protiveći se
kuću u šumi
gde mošus
prigušuje moje korake
u tami.
Dan je šmirgl-papir
na obrazima.
***
U razdaljini između mene i mene
strovaljuju se stvari
u ovu tamnu napuklinu.
Kada peraje morskog psa seče
noć
zatvaram se u ogradu od vune
dok ne nestanem pod pokrivačem.
Dan već pritiska prozore.
Trebalo bi pripremiti sandale.
Prepustiti se godišnjim dobima.
Vetru darovati oštricu.
***
ne postoje alati zanata
blagosloviti je rad u senci
zora stešnjena noćima
je pritisnuta reč u vazduhu
savez sakriven među stvarima
reverzibilno prekid semenja
koje se pokreću kasno
i drmusaju zemlju
onome ko ide otvoren prema
onome što će se dogoditi
***
oseti kolika svetlost
se približava
i ćuti padajući
na površinu stvari
na kožu tela
zatim prasci i metež
krvi plime i oseke
u peharu školjke
gde se budućnost sakuplja
u sadašnjosti pre
nego što potone na dno
sa italijanskog preveo Oto Horvat
Paola Balerini (Paola Ballerini) je rođena 1962. godine u Firenci. Diplomirala je psihologiju na Filozofskom fakultetu. Objavila je zbirku pesama Nell’arcipelago cresce l’isola (Raffaelli, 2009). Pesme objavljuje u periodici.
