Antologija 2012
pesme izabrali Jelena Milinković i Vladimir Stojnić
Alen Bešić
Golo srce
4.
antimarina I
”Tiho se sklupčati u nečijem umornom srcu”,
zapisuješ i polako odmičeš lice od tog iskrivljenog
ogledala. Rasplinjuje se tajna prepoznavanja i,
kao plima, uz kičmu ti strasno mili praznina.
Negdje izvan pisma, u svemu što je prećutano,
slutiš, opet je neokrznuta ostala suština. Kraj
otvorenog prozora miluješ busolu, dok sa televizora
dopire huka valova, krici galebova, komešanje
bluna. Nevičan plovidbi, odiljanju, vezivanju
pomorskih uzlova, krivotvoritelj si zaludnih brodskih
dnevnika. More je oko nas, ali je soba u nama, poput
tromba-ubojice, misao ova vršlja deltama tvoga krvotoka,
ukleta olupina izgubljena u fjordovima ispod usijanih
sljepoočnica. Pomahnitala je magnetna igla. U maglini,
duž boka osjetiš dodir glečera. Da, iznutra se otvara
kao vlas tanušna naprslina, kroz koju će slana voda
u tebe da pokulja. Pucketa parket iza tvojih leđa, to
na prstima se prikrada svakodnevno ništa.
12.
glad
Svlak koji nadrastamo i otiremo o stijenu, da
ga maestral raznese, samo je izgovor, slabiji od
disanja bilja. I izgleda da nikada naučiti nećeš
kako se iz mutne kaše i prljavih legura, što ti se
potmulo valjaju tijelom, dobija unca prozirne
emocije, čitljiva esencija, recimo, straha, ljubavi
ili ravnodušja, koju bi mogao, pročišćenu istrajnim
plamenom ljeta, pohraniti u staklenke od prostog,
ohlađenog jezika i poklanjati, u dokolici, umjesto
opravdanja. Napokon, i pepeo će vetri razneti, a
nema razrešenja, kao što ni ljeta više nema. Barke
su izvučene na obalu i pokrete ti sputava patina
teških mirisa što provaljuju u sobu iz obližnjeg
zimovnika: katran, dim, strugana borovina. Daleko
jedan od drugog, svijet i ti igrate se posredovanja. Samo
odraze, krnje odjeke i nerazložene sjenke, poput hrpice
oglodanih kostiju, ostavlja za tvoju neutoljivu glad. A
ti mu zauzvrat šalješ razglednice, ulivaš lažnu nadu.
15.
bez tebe
Plamičak kandila ne obasjava ništa, tek cvrči
boreći se za dah. Ova soba je rezonantna kutija
u kojoj se kroz crnilo dozivaju stvari. Ropac
starog frižidera i škripanje reumatičnih zglobova
kreveta tužniji su od bilo koje elegije. Uvijeno
u pokrov nesanice, tvoje tijelo je lukovica na
mrazu i odveć tupo da misli. Zastanak života,
prosta mudrost krpelja na grani, tog princa
tavorenja. Nečinjenje te, ljuspicu po ljuspicu,
oslobađa svih nakalemljenih ja, čežnje za
prošlošću, jeze pred budućim. Usporeno kolanje
krvi, gusta šećerna melasa u voskom zaptivenoj
košnici, srce tromo kao roj što zimuje. Smanjuješ
zapreminu nade i želja, raščijavaš uspomene. Bez
tebe, konačno, nema ni bola, jer kad se smjerno
izmakneš iz svijeta, svijet više nema na koga da
se surva. Prozirno jutro. Polje pod snijegom.
Vjetar sa čkalja skida bijelo paperje. I gavran.
Alen Bešić je rođen 1975. godine u Bihaću, Bosna i Hercegovina. Diplomirao je na odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio je tri knjige poezije: U filigranu rez (KOS, Beograd, 1999), Način dima (NB Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2004) i Golo srce (NB Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2012), kao i dve knjige izabranih književnih kritika i eseja: Lavirint čitanja (Agora, Zrenjanin, 2006) i Neponovljivi obrazac (Službeni glasnik, Beograd, 2012). Preveo je sa engleskog jezika knjige Džin Ris, Džamejke Kinkejd, Eni Pru, Džona Faulsa i druge. Za prevod romana Lepotica Džojs Kerol Outs (Agora, 2010) dobio je nagradu Društva književnika Vojvodine za prevod godine (2011). Pesme su mu prevođene na nemački, engleski, francuski i ruski jezik. Od 2007. godine radi kao urednik časopisa za kjiževnost I teoriju Polja. Živi u Novom Sadu.
Dejan Čančarević
Sto malih pesama
BIVANJE
biti sav od sebe
ili od drugih
napušten
kao neumorna pesnica
ravnodušnog prkosa
hodati ishodišno
već na koncu konačišta
neosetnim trudom
korozije disanja
NOVI SVET
neostvar reklamno bleska
očima neispun-želja
imperativima novčanosti
laserskim mamom magneta
plastičnim postojanjima
bankomatike automata
BESKUĆNICA
pod žutim stranicama
disanja
budno spava
u gluvosti novog doba
kartonska kuća
na krezuboj klupi
APSTINENCIJA
poluautomatski dani
izlizani na laktovima grada
i nervozna zmija
bestrzajnih živaca
uporan svrab zjapa dosade
kroz dnevnosne hodnike
kao nikudasto batrganje
objekatsko mrdanje
kao muva
u tegli
SVAKODNEVLJE
postojati
ovde i sada
ali i u svedenom mestu
prošlosti
što dolazeći
postojano
čeka
ODMOR
telesna pobeglina
miruje na plaži
TIHOST
sklupčana u spirali
kalcijumskog mesa školjke
sluša treperenje
ružičastih latica na umoru
RODOLJUBIVA
kakav smo samo
slavni put prešli
od plave do masovne
grobnice
ŽELJA
da mogu s tobom
s vremena na vreme
sedeći za stolom
u izlogu kafea
dok napolju zima preti
da nas povratak kući
zgrudva u zagrljaj
KRHKOST
u polju među soliterima
krekeće korozija oluka
osamljeni maslačak
opisan belinom neizbroj-iglica
čeka kap da prhko krhne
u duboku predanost
nebozova trave
Dejan Čančarević je rođen u Pančevu 1975. godine. Objavio je četiri zbirke poezije: Gravitacija (Narodna knjiga, Beograd, 2005), 1871 (narativnost.patriotizam) (autorsko izdanje, Pančevo, 2007), Svakodnevlje (Škart, edicija Pesničenje, 2009) i Sto malih pesama (UKKPP, Pančevo, 2012). Bavi se poetskim performansom i eksperimentom u domenu multimedijalne prezentacije i recepcije poezije.
Ana Seferović
Zvezda od prah-šećera
*
u poslednje vreme vrlo često idemo u šumu
šume su za odrasle
kao i rano jutro
kad ne spavamo
kad ne sanjamo brodove
za odrasle je blizina
za odrasle su lupe, uveličavajuća sočiva
za odrasle su mikroskopi i veš-mašine
izležava se po ulicama
izlizanih kolena
zavijena u ćebe kao u burito
sloboda je korpulentna
sloboda je džins za debele
sloboda je kalorična
ima masne dlanove
ispucale pete
tepih na glavnom trgu upija
glad
iza tramvajskih zavesa
vrckaju mačke
uznemiravaju petlovi
rastu minđušice
raste dan i noć
diše tiha brutalnost
svakodnevna kao krv iz nosa
rastu dečaci
dečaci i pesnice
na kraju krajeva
zavidi ti na
okeanskoj svežini monumentalnih,
vrtoglavo visokih beton-kraljica,
koje ti ulaze kroz prozor
kroz čije noge prolaze pridošlice
velikih
očiju
velikog
apetita
na kraju krajeva zavidi ti na samoći
na udaljenosti
*
zamagljena stakla, razmazano srce prstom, prelazak mosta, zastave i fanfare,
pod stegnutim krilima grifona
tačka na koju bi trebalo da juriša
ta velika voda izgrebana šleperima
u iščekivanju sa one strane novogodišnjih ukrasa: yes we have it in size 40,
and in that lovely red.
brkovi i naramenice. tvoje telo mi nije strano, rekao je bivši prolaznik.
zahtevna kreacija svršetka.
slobodna sam u pet. salonske cipele u metalnoj kaseti. sok od jabuke iz flaše.
istražuje koliko četkica za zube ima u njegovom kupatilu. šnala za kosu?
ali ipak veruje u to što joj je
otac zvani Tata rekao:
sve je to igra brojeva.
jedan, dva, tri, četiri i polazi. male nove grudi. devojčica. to moraš sama da zaustaviš.
i jesi. sve je još tu, spakovano u foliju. prisutan, zgužvani metal.
posmatra parove. usamljenost privlači pogrešnu pažnju. da li imate upaljač?
prelazak preko mosta. drugog.
ljudi žive na brodovima. ljudi žive na autoputu. ljudi žive pod mostovima.
u prikolicama, na ostrvima.
ljudi žive svuda.
ljudi žive.
neonsko bele helanke
cure kroz prste
*
ovaj grad,
to je interesovanje tvoje majke za energiju dalekih ostrva.
to je moja majka i
moje zanimanje za njene stare fotografije.
to sam ja parazit.
ovaj grad je istrajna želja za drugim gradom.
ovaj grad je svuda. njegove granice blede u beskonačnoj
težnji ka sada.
Ana Seferović je rođena u Beogradu 1976. godine. Diplomirala je orijentalistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju je objavljivala u mnogim domaćim i međunarodnim časopisima i antologijama. Objavila je knjige poezije: Duboki kontinent (2000), Beskrajna zabava (2004) i Zvezda od prah-šećera (2012). Koautorka je sledećih antologija: Diskurzivna tela poezije (AŽIN, 2004), Tragom roda smisao angažovanja (DEVE, 2006), 24/7 tragom ljubavi i 11 9 / Web Streaming Poetry (Auropolis 2010). Jedna je od urednica platforme supernovapoetry.net i koautorka drama Diskretne žene, dekorativno dete, danska doga i Plovidba.
Objavljivala u Agonu:
Agon br. 6, izbor iz poezije
Jasmina Topić
Dok neko šapuće naša imena
Dopusti da zvona zazvone
Must remain behind to testify
Through an elementary blues
Nick Cave
Zvukovi se neprestano menjaju.
Opiši krug, nek izgleda
da teraš nečiste sile:
Spužve hleba progutane –
spretni mamci!
Da zatim nastane muk, a protiv
svakodnevne mučnine.
U malim porama svetlosti njegove.
Utihnute.
Kada se otisneš u iskrivljen
gradski krajolik,
Na posao kreneš tužan
kao da udahneš bluz
neizgovorenog svedočanstva.
U otvorima
sa sitnim zvoncima
za praznik... zvukovi besciljni.
I dok ne zakloparaju
nalik opasnom
lepku naše knjige povezuje
u nerazdvojivu celinu.
Ostani u pozadini! – da.
Pusti da bruje
oomm!
Udaljavaš se od čistine buke –
bekstvo od vradžbine
u šareniš tv programa
u štetnu frekvenciju
ekranske tehnologije.
Na koliko ono beše kuca herca?
Lik u ogledalu šapuće
s druge strane je odsustvo zvuka
i onda,
pitomi povetarac olovne kuglice
na tankoj metalnoj igli stvarnosti
zakačene o zvonast svod
i gonggg...
Zvuk zaklapa kupolu ispod moždane kore
nestajući u neprohodnoj šumi.
Gorka tableta
Na jeziku devojčice ne otapa se sneg.
Tvrdne, gle, u kamenac, s utihnulim slojem
nataloženih događaja. A odeća,
uvek druga, izlazi iz bubnja veš-mašine,
i svakog dana iznova je spremna za izazove.
Ćutanjem se popunjavaju redovi doživljenih naslova.
Glas spikera izveštava o poplavi
i mogućoj epidemiji.
Na jeziku se šire i umnožavaju plikovi.
U svakom nerealizovani dobitak. I svet crni
kako se uhvati prvi, ili ipak svaki drugi sumrak!
Dan je dobar za ispiranje, a i spiranje taloga,
slojeva kamenca i telesnih krečnjaka.
Devojčica ide da se posveti čaši.
U nju može mnogo duša da stane.
Od alkohola možda popucaju plikovi, nalik sapunici,
i u mehurima njihovim pokaže se oko nečistoće.
Stvari i dalje mirišu na čisto, omekšano.
Ide, da pogledom otprati preveliki talog zimskog pejzaža;
Izmenjen raspored brazgotina, šara, deljivih jedara.
Promenljive oblike svakodnevnih bara.
Utihnuli događaji, gle, čine je težom na preciznoj vagi.
Upire prstom u sebe, a osluškuje tihost snega
što još uvek pada.
Od kamenca postane tableta! Ako se pre gutanja rastvori,
postaće i previše gorka. Neizbežna.
Devojčice moja, svakom je po jedna tegla namenjena.
Sitne utehe opstaće možda u formaldehidu.
Obući ćeš kao i uvek čisti veš
spremna za još jedan izazov,
u svetu, koji ti i u sobu zaviruje –
poplavu ili epidemiju
i skoro uvek laž.
Teret
Mirno sedim i pišem
jedan red – kraj reda
drugi red – kraj reda
i tako još narednih deset
kao da ukucavam značenje
grafitnim ekserima po mekanom tkivu.
Veliki redovi potiskuju ono
između redova. Zamenjuju mesta.
Mirno sedim i ćutim
pet minuta ćutim
deset minuta ćutim
petnaest minuta ćutim
više se ne može
Treba odložiti ćutanje
na skladište otćutanih ambisa.
Sad nazad na posao
na preostale redove
na mirnoću
koju odasvud nagriza belina.
Jasmina Topić je rođena 1977. godine u Pančevu. Završila je Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, na Grupi srpski jezik i književnost. Objavila je knjige poezije: Suncokreti. Skica za dan (1997), Pansion. Metamorfoze (nagrada Matićev šal, 2001), Romantizam (2005), Tiha obnova leta (2007) i Dok neko šapuće naša imena (2012). Pored poezije, piše i kritiku. Bila je stipendista nekoliko međunarodnih književnih projekata i festivala. Uređuje Rukopise – zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije i kourednica je umetničkog magazina Kvartal.
Objavljivala u Agonu:
Agon br. 6, izbor iz poezije
Siniša Tucić
Metak
Podeli na pola
Na stolu papir,
Presavij,
Presuj,
Podeli na pola.
Origami.
Napravi pticu od papira.
Napravi hiljadu ptica od belih papira
Spusti ih na sto.
Uključi televizor.
Napravi ratnu situaciju.
Okupiraj grad.
Iseci leševe.
Uđi u hram.
Pomoli se bogu.
Grupiši ljude
U kolone.
Logore.
Udaraj takt
Započni marš
Stvori situaciju.
Nalakti se na sto.
I mirno posmatraj ptice od papira
Figura u tekstu
Slobodanu Tišmi
Ova pesma je pesma-roman,
A mogla bi biti i roman-pesma.
Nisam napustio grad,
Iako su neki moji drugovi to odavno učinili,
Istrajni u nomadizmu,
Neumorni u komuni.
Ja sam figura u romanu, u pesmi,
U tekstu, u stanu,
Neki,
Nepoznati ljudi,
Nastanili su moj prostor.
Pomerao sam figuru u polisu,
U situaciji,
Na biciklu,
Na parkingu,
U slupanom automobilu.
Moja majka je otišla,
Kroz šumu, preko potoka,
Živela je sa čovekom,
Iza planine na farmi.
Stanovao sam...
Nameštaj u sobi.
Figura u stanu.
Nepoznati ljudi.
San!
More, magistrala...
Parking
I olupina mercedesa.
Kaseta je ostala prazna,
Knjižica ništa nije otkrila.
Ostao sam
Figura u polisu,
U situaciji
U slupanom automobilu,
Majčina ruka me nije dotakla,
Potok nismo prešli
Zauvek nespretan,
u tekstu, u situaciji.
Predgrađe
inspirisan novelom Miroslava Krleže
Najlepše su onanije u predgrađu,
u rano popodne,
u stanovima, novogradnjama,
dok vetar duva,
a grane topola se njišu.
Predgrađa liče na sela,
Provincijska atmosfera
Kao iz bliske prošlosti.
Park, zelena trava, pitomi brežuljci
I pedagoški oblaci koji nas upozoravaju.
Tu je i škola, zbornica,
Školski čas,
Četrdeset i pet minuta
Profesor fizike
Dnevnik sa ocenama
Koji je oduvek bio zabranjeni predmet,
A deca su ga krišom prelistavala
Na velikom odmoru.
Mladićki znoj, pubertet,
Izbezumljeni vojnici tumaraju između zgrada.
Došli su na vikend
Da spavaju u stanovima, sa svojim ženama.
Pop je ispovedio vernike
U novosagrađenoj crkvi.
Pruga na obodu,
ravnica u beskraju.
Profesor je pročitao algoritam
I krenuo na prugu.
Voz se nije zaustavio.
Siniša Tucić je rođen 1978. godine u Novom Sadu. Pesnik, esejista i multimedijalni umetnik. Objavio je četiri zbirke poezije: Betonska koma (1996), Krvava sisa (2001), Nove domovine (2007) i Metak (2012). Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008). Sarađivao je u časopisima: Tisa, Ovdje, Transkatalog, Simposion, Nezavisni, Danas, Stanje stvari i Polja. Bavio se scenskim izvođenjem u Kamernom pozorištu muzike – Ogledalo. Živi i radi u Novom Sadu.
Objavljivao u Agonu:
Agon br. 10: izbor iz poezije
Tamara Šuškić
Road And Family Songs
*
hoćeš li biti
ubijena ili ne
formalno ubijena
i šta je to prepoznatljivo
ono što se vidi na tvojim kopčama
i da li su mama i tata vidljivi
a delovala je hiperrealno
hiperrealni dvostruki agent
u raznim trikovima je našla zadovoljsvo
zadovoljstvo je prepoznatljiva kategorija
govorne životinje
a mreža je velika velika
(a ona je tako mala mala)
a malo je prepoznatljiva kategorija
zadovoljstvo je biti mali
*
kada nas je grad dočekao sa labudom
od peškira na krevetu
i velikim žutim palmama iza stakla
naša soba je bila farma
a sve su farme gorele
vrtiš laso u dnu sobe
mokar ispod pazuha
napadna je tvoja plodnost
tu sliku zakucavaš iznad dvoseda na izvlačenje
nad fontanom se oprala
među gipsarskim radovima
senka koju si bacala preko glave
oblizivala se
sad dok dodirujem resice na tvojoj jakni
mogu da ti osetim prorez između prednjih zuba
noću škrgućes
sanjajući glisere
kad joj se otvorio razdeljak na licu
gliseri zapeniše
ženski glasovi prsnuše i ženske se frizure pripitomiše
i recepcionar ispruženih dlanova
sa skrivenom tetovažom
dao nam je braon ćebe
braon ćebe sa bež tigrom
a ti si veslao niz vodu
nešto se desilo, ali šta
jedan dimi na usta drugi na ranu
u plitkom potoku
voda se penuša i seva
trup se izvio
vrtiš laso i zakucavaš sliku
i dalje penuša i seva
gle u kiptećem talasu
gle vatra
gle sezona vatre
gle vatra koja seva
gle vatra koja visi
koja zjapi
*
gde ideš?
u more
gde si ti umislila da ideš?
sunce je obasjavalo kauč tog dana
sunčao si se na crvenom itisonu
ja sam ti blokirala sunce
dok sam ti utrljavala mleko
tvoje ukočeno lice na njemu se odigravao ples
i gozba
naizmenično
tvoje su se usne rastegle u mutavi orgazam
slatkasti grašci znoja iznad gornje usne
gledajući netremice u tvoj mali privezak oko vrata
počinjem da umišljam
muškarac u bilijarskoj sali gricka karanfil usporeno i ubrzano
istovremeno
neoljuštene banane i dlakavi kiviji
kolena na podu usputne kapele
pena na usnama turističkog vodiča
ti samu sebe štipaš
a ti?
u nepoznatom gradu
u nepoznatoj dolini
na nepoznatoj kuli
u debelom hladu,
svršio si tiho
dobar i mišićav
a sad si nas rasplakala
kao što to često radiš
htela si da mi iščupaš ruku
ti si kućna biljka
duh kućne biljke
sva crvena u licu
i još crvenija
na stepeništu
tako je toplo
zamišljamo travnjak sa nepravilno
raspoređenim prskalicama
tvoja mokra košulja je cvetna
divljina
kuvamo školjke
kasnije u hotelskim papučama knedlice i rezance
tako je,
to je bila špilja
i šta još hoćeš
upoznaj Bila, on će biti najžešći momak kojeg ćeš ikada
upoznati
sve i ništa
on je voćka svih sezona
hladan i elastičan
divna stvar jednog kauboja u usporavanju
malo drveno raspeće iznad zategnute tkanine i posuvraćenih
beonjača
restaurirani profil na zidu natapirane žene,
tvoja majka, kad je bila mlađa
tvoje izbrijano telo na selu. jašeš magarca.
ti u plavoj haljini pored puta
ti preskačeš kapiju, tužno jezero zaklonjeno planinom
ti sa blagotelećeg pogleda
ležiš u dvodelnom kupaćem kostimu na bračnom krevetu
cerekaš se ispod ćebenceta
na razularene delove mog tela
htela si da ih preslikaš
tu teksturu i taj kolor i tu izvanživotnu
likovnost (lavova)
ali ne može
ali ti si mislila da
može
i zbog toga divljaš
htela si da ih preslikaš
ali ne možeš
Tamara Šuškić, rođena 1981. u Beogradu. Diplomirala italijanski jezik i književnost. Objavila je tri knjige: Slika jedne slagalice (Matica srpska, 2001) i Private Show (Narodna knjiga, 2005) i Road And Family Songs (Nezavisno autorsko izdanje, 2012). Koautorka je zbornika poezije i autopoetika nove generacije pesnikinja Diskurzivna tela poezije (AŽIN, Beograd, 2004). Uvrštena je u antologije savremene poezije Tragom roda smisao angažovanja (DEVE, 2006) i Van kutije (Grigorije Dijak, 2009). Sa autorkama Anom Seferović i Tanjom Marković napisala je drame Diskretne žene, dekorativno dete, danska doga i Plovidba. Objavljuje u domaćim i inostranim časopisima. Članica je pesničke grupe zajedno sa Urošem Kotlajićem, Goranom Korunovićem, Bojanom Vasićem i Vladimirom Tabaševićem. Bavi se prevođenjem i fotografijom.
Objavljivala u Agonu:
Agon br. 6, izbor iz poezije
Agon br. 14, izbor iz poezije
Uroš Kotlajić
Pesme
Sunce pada na veliki beo zid zgrade
preko puta, gledam kako se udavio
zečić u šolji, crno jezerce, gledam
Ruka sa belom krpom izlazi na sunce
samo ruka iz mraka, istresa se, i
onda se vrati unutra Prozor beo
i osunčan jasan do nežnih prevoja
svog maltera
Jezik se vratio u svoja usta
nije osetio prevoje tuđeg jezika
toplotu automobila, ostalo je
samo da zamislim
šta sam sve mogao da uradim
Da sam imao srce ogromno i
eksplodirajuće
Jak vetar duva napolju, savija vrata
Dobro je da nisam zatrpan u ulicu
U semenku, u raskopanom prostoru
Gde bih se verovatno smrzao
Gde bi mi se ukrutile ruke
Gde sa sve četiri strane
bez obzira na vreme leta,
na talase i suncobrane
Kulja u naletima prašine
Vatra, tako bela da tako jasno
podseća na naša sudaranja
Ja ispuštam,
držeći sam sebe dole
na pokrivaču, grizući jastuk vilicama
samo vazduh
Krošnje zelene i zapaljene počinju
da se gase, ispod velikog metalnog sita
puno malih plavih kapljica kiše
po nama
(koji smo u letnjim šorcevima bez majica
bez kotarica i bez čaršava
sa kapljama niz lica i vratove)
Tu
gde sam se susreo sa velikim mišljenjem
sa zaglavljenim staklom prozora
u glavi
bele rade ili razigrane
volovske oči
Noć je teška, ne mogu da spavam
pauci se spuštaju sa zidova da bi mileli
crna torta sa belim srcima od
posteljine
nema potoka, u linijama
uskog snega koji se topi
nema opuštenih linija instrumenta
nema prstiju sa opuštene ruke sa kreveta
koji se spuštaju do poda
Soneti o rupama/Priče o sili
XI
To je još jedno telo koje ima svoju zapreminu
Koje cvili i ruga se svojim prohtevima. Sneg
Nosi na toplim miškama, mnogo vode u koži –
Ploviti u fugne i talase njegovog detinjstva.
Izigravati sebe pred ogledalima u hodniku tog
Tela u kojem dugački prozori dvorca
Gledaju na čistu zelenštinu, sa ovcama
U daljini i slično. Sobe su prostrane i visoke
Saloni su puni vazduha, tišina je izvanredna.
I tako, trošiti to telo kao sapun iz kupea
U kupe, iz kreveta u krevet sa stalno tuđim
Fotografijama kraj fioka, pantalonama na podu
U gustom vazduhu, crvljivih, tesnih soba sa
Prozorima koji gledaju nigde, sa trostrukom bukom
Čekića i žicama iz zidova. Lepo.
XV
Na ulazu u veliku kuću, na tromim vratima
Visio je sluga, na belom prodoru pozadine
Sobe su petougaone, iskrivljene od muzike, uglovi
Puni kao livade, crna detelina umesto pokrivača
Na ulazu neko neće ući, jer su ruke koje drže
Ogromne, nekoliko pomisli nad crnim izgrebanim
Viljuškama, na ulazu jedan deo moje glave je ostao
Jedan komad moje šake, jedna kutlača mojih
Pluća, jedan perorez moje kože sa leđa, tamo
Gde se nose ruže zabodene, tako da njihove latice
Kao oči koje gledaju mogu slobodno da padaju
Napred ka vodi, na ulazu neko neće ući, neko
Više nikada neće videti to što je ostalo tamo krš
Od klavira, pomor vrana na velikom trpezarijskom
Stolu.
Ugalj unutra, u osbi
Vrata od magacina u kojem sam čuvao ostatke jednog slomljenog prozora – ta vrata, bila su otvorena. Video sam kako jedna mala maca izlazi napolje, mala, tigrasto-siva maca. Šta može da se skriva iza njene kože, mrak je, to niko ne može da kaže.
Prišao sam i zatvorio vrata.
Tu ima nečeg što ne može da se razume. Hod kroz sobu, u linijama koje ocrtavaju zvezdu. Ponovo, pa onda ponovo,pet puta, iz prvog ugla u drugi, iz drugog u treći, iz trećeg u četvrti, iz četvrtog u peti, iz petog u prvi, pet puta. Šta? Je? Unutra? Tu ima nešto što ne može da se razume. Kore od pomorandže koje sam ostavio oljuštene na radijatoru mirišu, narandžasta vrata za votku. Sa ivica strehe iste takve kapi, koje su usitnjene pilule, razvodnjene u vodi, zapravo, moje suze, od ranije.
„Šta očekuješ da ćeš pronaći dole?“, pita me Nikola dok hodamo uskom biciklističkom stazom.
„Šta bih mogao da očekujem?“.
„Upravo sam ja to tebe pitao, zar ne?“.
Ćutao sam, zato što mi je dugme bilo zapelo za kaiš. Kako mogu ja sam to da sprečim, mislio sam, kako mogu sam da odredim šta će biti. To je jedn isto pitanje: zašto me steže kaiš, zašto hvata dugme moje košulje?
„Otkud ja to mogu da znam2, rekao sam. „Ne vredi, ne možemo pričati o tome“.
Uroš Kotlajić je rođen 1982. godine u Beogradu. Završio je srednju muzičku školu „Stanković“, na odseku za džez muziku i Filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige pesama: Iris (Treći trg, Beograd, 2008), Poslednji gran žete velike ane andrejevne (Treći trg, Beograd, 2010) i Pesme (Nezavisno autorsko izdanje, 2011) i Soneti o rupama/Priče o sili (Nezavisno autorsko izdanje, 2012). Učestvuje u radu pesničko-umetničke grupe zajedno sa Tamarom Šuškić, Vladimirom Tabaševićem, Bojanom Vasićem i Goranom Korunovićem.
Objavljivao u Agonu:
Agon br. 7, autopoetički tekst Napredovanje stila
Agon br. 17, poema Beleške za krv
Bojan Vasić
Ictus
II (MATICA NAD LAĐOM)
Kako to da sada ostajem sam?
U dnu pomorandžine kore
kontejneri neurona
jer nemam više od toga da dam
sapletenom svetu, koracima,
svojim i tuđim, paprati
nemušte, hemijske svađe,
izgoreloj kosi budilnika.
Potrošeno sunce zatreperi,
bivši saobraćaj je u dnu
neočekivane reke, u
odlaganju, naš nemirni sistem
tronuća, zavada, besmisla:
plamen, zarastao u korenje.
2
Moram da pričam o tome,
vreme prolazi, ne prebrzo,
spusti to u džep, opet će biti
prilike, mrvice sekundi,
dok oni sedaju, blindirano staklo
pogleda, u našem oku krila
širokog, praznog leta.
Još jedna bivša glava,
razbijena kugla sećanja,
neumerena misao i uvek
vruće telo, kolerična Odesa,
suvišna Poljska, obala Meksika.
A ono drugo, ne bi to bio čak ni
zaborav, već predaja nemaru
i glupoj sigurnosti nikada prevarenih.
3
Prodavačice mirišu,
i ovo kasno popodne,
sunce silazi sa goroda,
topli raskopani krtičnjaci,
šaka pod suknjom,
dve po dve, slivene
u razgovor, kapljice znoja,
hlad umornih, toplih
pazuha dok ona niža,
na semaforu, popravlja
slamanatu punđu, pod bluzom
odbleskuje koža, i strurele grane,
i zenice njenih tamno-zelenih,
toplih lišajeva. Nigde da stanem
okom. Dlačice oštre i male,
mokre liliputanske šibice,
kupole nad Kremljom
i mi, neupotrebljivi,
gorki kepeci i džinovi u Sviftovoj
mašti, daleke razlike, prah
na trotoaru ispod ove stare fasade.
Toliko vremenâ na svetu, toliko ljudi.
I Gubec, koji čeka.
Bojan Vasić je rođen 1985. godine u Banatskom Novom Selu. Apsolvent je srpskog jezika i književnosti. Poeziju je objavljivao u nekoliko domaćih časopisa. Dobitnik je nagrade Mladi Dis za 2009. godinu. Objavio je zbirke pesama Srča (nagrada Matićev šal, Čačak, 2009), Tomato (Beograd, 2011) i Ictus (Beograd, 2012). Piše eseje, kritike i prevodi sa engleskog jezika. Član je pesničke grupe sa Tamarom Šuškić, Urošem Kotlajićem, Goranom Korunovićem i Vladimirom Tabaševićem.
Objavljivao u Agonu:
Agon br.3, izbor iz poezije
Agon br.13, esej o Preporodu britanske poezije
Agon br.15, izbor iz poezije
Vladimir Tabašević
)Kundak
*
Dejstvo slike koju nosiš na leđima Ulica na kojoj se smenjuju voda i barut Sve se u zalogajima lepi na prošlost Moja pidžama gori od sećanja Kašalj pada sa terase Dole me pronalaze obraslu u samoubistvo Mršave ptice sleću na mene Kao beli pokolj Tuguješ za mnom i hraniš se u tišini Hraniš se mojom košuljom koju smo zajedno iskopali U nama ima dovoljno krive krvi U nama ima zalihe rata i kostiju koje će zemlja izbaciti Kofer crnih albuma u kojima su zarasle sličnosti samoubica U ustima pesme Naš je stan obojen u boje slonova Oni brzo zarastaju pred nama Ko još dolazi Svadba se mora raširiti u sudbinu Tek je mladost ušla u kadar Obucimo se Napolju greje meso i riblje kosti puze u zastavama Kopita se rascvetavaju Ko nas je probudio Nad telima diše rat Kiša će uskoro popiti sve detalje Ostaćemo kao mlečni zub Zatvoreni i mrtvi od čekanja Ja sam otrovna majka Sama sam na toboganu I dole preda mnom se suši dečije grlo
(kao nišan
(tragovi u obliku sata, Dovoljni za kišobrane
*
Izbrisano u meni se otvara Njen dodir Kao ranjeni
pokret me skuplja Naručja se slivaju niz brze vene
Kao napukline Otkucava nečiji osmeh i moj krevet
se naglavačke događa Brzopleto ginem u
vozovima ili mužu koji poredi nož i vlastite
penise Tamo u senkama kružimo Oživljava me
drveni pas i besnilo spremno kao namaz Pariz
ostaje u kaputu Večeras u podrumu biću silovana I
lenjiri će se pretvarati u lišće Moja kosa postaće
gumena Večeras će me oteti Odvojenu belim
rečima Nosiće me uvijenu u duplje njihovih ruku
Tiho skraćenu i izgovorenu Dok se prsti
razgraničavaju Ratuje pesak u meni I mokra sam
prema nebu Jedeš moj bubreg kao jabuku I nikoga
nema kraj nas Sami smo u sobi koja će postati
rikošet Zona tvojih zuba nadolazi Izbija u tvrdim
navratima Kao dečiji osmeh Kao ježevi u koje se
grčim Budiš me trulim odlaskom Kada su koraci još
uvek zajednički i kada počinju da se račvaju
*
(ja ne vidim park, vidim telo kako se guli u rupe)
Ja ne vidim park, vidim telo kako se guli u rupe
Vidim brzinu nestajanja dok se vozimo. Hleb se
Nastavlja na dah i postaje čelo, prolazi kroz nas.
Vodimo beskompromisne dane na prozorima.
Repovi kiše kopaju pred nama zemlju i sastanke
Rođendan deteta koje se budi u hladnom koplju
Gori nešto malo jezika u grudima i neki gutljaj
Koji ne nalazi put, tučemo se zbog vrana ušlih
U sećanje, zaboravljamo da je krv ista laž kao
I voda, sve se u nama topi, eskimi su našli svoje
neizrasle ruke i to je utešna karta
Ljubim te zaraznim usnama dok ne postaneš
Ženka u koju se neću smeti spustiti, moja sestra
Od pre koju sam zapalila na gusto
Vladimir Tabašević je rođen 1986. godine u Mostaru. Objavio je zbirke pesama Koagulum (Zaječar, 2010), Tragus (Beograd, 2011) i )Kundak (Beograd, 2012). Studirao je stomatologiju, a sada je student filozofije. Zajedno sa Tamarom Šuškić, Goranom Korunovićem, Urošem Kotlajićem i Bojanom Vasićem čini pesničku grupu. Živi u Beogradu.
Objavljivao u Agonu:
Agon br. 12: izbor iz poezije
Ana Marija Grbić
Da, ali nemoj se plašiti
Osma istina
Da, pričala je Emina
Lako je danas pisati pesme
Samo zalediš ruku i njom udaraš reči
Koje te nikada nisu udarile ni po telu ni
Po onim tankim strujanjima srca
A ja sam joj rekla da danas možda
Ni nema takvih strujanja
Tada je Emina mrzela
I po prvi put podigle ruke ka nebu
X
Da, sreća se podrazumeva
Ja u to verujem beskonačno dugo
Tamo negde u onim malim ulicama u kojima su svi
Navučeni na hors i vazduh više nije
Ono što nas vezuje već
Pretvara ljude u mehurove i
Svrstava po godinama i propadanju
I to beskonačno dugo
Tumaranje u mestu koje nije
Nikada ni bilo deo onoga što smatraš danom
Što svi imamo pored svog doma ali
Niko se ne usuđuje da pogleda i pomiriše
Niti da beskonačno veruje
Prezasićenom i divno sačinjenom
Obimu sreće
Koji nas sve grli i davi
Pa čak i mene
Ovakvu
Dok pišem ovu pesmu negde
Zaboravljam negde
Tek rođena
II
Zastaklila se osećanja
I sada ih možeš okačiti o
Jako dugački zid ili
Ih slučajno porazbijati na komade
Koji su sasvim dovoljni da ti probiju zenice
Zastaklila se
Zora o kojoj niko nije vodio
Nikakvog računa
Niti je iko pevao niz nju
I sada je dovoljno samo da jaukneš
I sve će otići u kurac.
(da,)
Neke se obične stvari događaju
Prvi put
Pa ih osetimo kao bitne
A zastaklile se
terase, porodice, smrti i tugovanja
I kako će pesma sve to da odmagli ili preživi
Ako je hladna, poremećena i smerna.
Ana Marija Grbić je rođena 1987. godine. Studira srpsku i svetsku književnost. Piše poeziju, dramu, bavi se stripom. Jedna od osnivača grupe ARGH, koja organizuje javna čitanja. Objavila knjigu pesama Da, ali nemoj se plašiti (SKC Kragujevac, 2012). Živi u Beogradu.
Objavljivala u Agonu:
Agon br. 20: izbor iz poezije
Anja Marković
Napolju su ljudi
Prećutana psovka
Svako pisanje o njemu
jeste pretvaranje njegovih mirisa
u crna, olovna slova.
Sahranjena u snegu papira.
a opet se iznova trudim
da ga izlijem u kalupe stihova
- nepoznatog čoveka,
pustim da tu postoji,
voljen i riđ,
pospan
sa trepavicama punim ptičijih gnezda
i poluosmehom spoznaje
da ljubav nije pesma.
Žena-dečak
Škripa napuštene ljuljaške
prati senke koje odlaze sa zida
(i vazduh se istopio
pod njihovim sveže skovanim snovima)
Ostavili su u prašini ženu-dečaka
da im crta povratak kredama u boji,
i da broji staklence rasute po nebu
dok glumi da je
slobodna.
Kuća za neobično hladne zime
kad ljubiš svoju senku
umesto bližnjeg svoga
Pronađeš najzabačeniji kutak sebe i zidaš po meri svojih kostiju,
posadiš vrata ka vodi jer iz vode ne dolaze ljudi.
(a ribe svoja ćutanja razmišljaju po krljuštima)
Prozore za posmatranje prolaznika
otvaraš ka istoku, jer se po jutru čovek prepoznaje
i na njih postaviš ruke, uho i hleb.
Dalje po zidovima probijaš puškarnice
na koje odlažeš zube i nokte,
vajaš prozore za čutanja, ptice i neobično tople jeseni.
Male okrugle otvore izbušićeš na zemlji
ka neminovnosti, kao svaki sjajan arhitekta,
postaviš srce umesto vetrokaza
jer ono nikada i nije od tebe zavisilo
i pustićeš zemlju da ti veže stopala u čvorove
do prve prolećne bujice.
Anja Marković rođena je 1988. godine u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu, na katedri za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Nastupa na poetskim večerima. Objavila je knjigu pesama Napolju su ljudi (SKC Kragujevac, 2012).
Mina Gligorić
Adamova jabuka
Ipak
Sanjam kako vezan sediš
U trolejbusu
Što ne radi na struju
Podsećaš na sliku Fride Kalo
Čujem, jak bubanj odzvanja i
Odbija se o aluminijum
Kao da je trolejbus jedan veliki
Ultrazvuk za tvoje srce
I unutra, nekakav nemir
Od tebe se batrga
Sad mi već ličiš na pesmu
Majakovskog: o rebra to srce
Udara, i preti,
Preliće se u svemir
Ali žila svaka opire se jako
Migoljiš se tako, a
Kroz prozor – student,
Psi i lutalice,
Zaljubljeni, svi; i još po neko
No i pored toga što u tebi
Sve se survava i puca
Ti ne vidiš spolja
I ne nervira te to srce
Što preskače dok kuca,
Već oni zaljubljeni
Aluminijum se već krivi
Glave otkinute po trotoaru
Ocrvenele okolne ulice
Jezici što su se ljubili,
Još trzaju nervi
Oči izvrnute i skapavaju
Svi udovi redovno složeni: noga, ruka, noga, ruka i
Iz njih crvena se boja sliva niz ulice
A i pored toga što u tebi
Sve vrvi i ključa
Ti gledaš spolja
I ne nervira te duša u žabokrečini
Niti smiruje te mržnja
Stvarno podsećaš na portret Fride Kalo
Aluminijum već gori i nema mu spasa
Vidi se nebo
Iskočiće. Iskočiće. Iskočiće.
Adamova jabuka
Ukrala si Adamu iz ruke jabuku i
pobegla si kroz maglu ruku.
Tvoja kosa je divlja, beži mi kao vreme.
Ukrala si mi iz srca buku.
Tišina je divlja, i bogu se smeje.
Ja još ovde stojim, tonem u nevreme.
Imaš li još koji zalogaj Saloma?
Ovde, na rubu, sneg još veje.
Mina Gligorić rođena je 1989. godine u Beogradu. Studira na Filološkom fakultetu, na katedri za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Poeziju, lirsku prozu i priče objavljivala u časopisima. Peva i komponuje. Objavila je knjigu pesama Adamova jabuka (SKC Kragujevac, 2012).
Čarna Popović
Belo blato
Transfuzija
volela bih da mogu da te volim
van tvoje poezije
da ti pokažem kako je to zapravo
biti voljen celom šakom
i neuronom koji svakog dana
izvrši novo samoubistvo
kad iskoči kroz moje oči
noseći sa sobom pokidane kapilare
volela bih da prisustvuješ
tom mestu zločina i beležiš u notes
pesmu koju neću pročitati
jer nije bitno koga voliš u svojoj poeziji
dok god nema svedoka
isto tako ni moja ljubav neće postati opipljiva
jer su mi odavno popucali kapilari
koji svakog dana pozajme
po litru krvi tvojim pesmama
Sve što me mami
tvoje me prisustvo mami
da radim gluposti
da te volim
jako kako umem
ljubavlju koja oslobađa
tvoje me telo mami
da te čuvam jezikom od moguće suše
dok sve pore ne postanu reke a moje ruke
dok ne postanu brana za ostala tela
tvoje me butine mame
da se snagom stampeda probijam kroz njih
ljubavlju koja vezuje u DNK spiralu
tvoje me odsustvo mami
da krvoločno gladujem
i hodam ulicama dok svoj miris ostavljaš
nekom drugom iza sebe
sve što sa tobom nema veze
mami da bude ostavljeno
a ja da pobegnem u najskriveniji deo
tvoje ključne kosti
S onoga sveta
nije bilo lako pustiti ruku koju sam držala
mirno i grčevito dok se znojila
donoseći s onoga sveta čistu vodu
za umivanje
nije lako misliti o ruci koja se sada drži
za šipku na stepeništu, skupljajući
u prolazu tuđe vode s onoga sveta i
napipavajući dubinu jezera
u kojem se kupaju neki tuđi goli prsti
i tražiti u vazduhu one rupe što smo krpili
dimom od cigareta
ničega toga nema i nije lako
nije lako žmuriti i zamišljati nepokretne dodire
u autobusu koji se kreće i vozi napred
do gole plaže
zapamti, nije bilo lako ni držati prste
na širokom polju, znajući da će nestati u travi
brže od vode koja nestaje u suvoj zemlji
Čarna Popović je rođena 1989. godine u Pančevu. Objavila knjigu pesama Autokanibalizam (Matica srpska, Novi Sad, 2010), knjigu statusa Za lajk, ne za ignor, ja sam rođena (KOV, Vršac, 2011), knjigu pesama Belo blato (UKKPP, Pančevo, 2012). Piše povremeno prikaze za časopise i kolumne za slovenački sajt www.maribor2012.info (Maribor 2012, Evropska prestonica kulture). U uredničkom je timu Rukopisa – zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora ex-Yu. Studira srpsku književnost i jezik s opštom književnošću u Beogradu.
Objavljivala u Agonu:
Agon br. 5: izbor iz poezije
Agon br. 16: prikaz zbirke Ivane Maksić
Tamara Bakran
Mjesečevo cvijeće
grad na moru
Grad i more, grad u moru, more u gradu, more liže korijenje grada niknulo iz pješčanog dna, čvrsto i bijelo, kameno, kamen i voda, voda grize kamen, voda se povlači s kamena i ostavlja za sobom dijamantni, slani trag, ostavlja skliske alge i crne dagnje na gradskim temeljima. Visoke kuće, uvučene, stisnute u sitnim ulicama, zgusnute, toplih zidova, odolijevaju vjetru, more mu se prepušta, pod njegovim naletima mijenja boje. Galebovi lete u mjestu. Na obali vjerom pokorena stabla, sapeta, zaustavljena u rastu, kržljaju u svojem nagibu-naklonu, satrti tamarisi puni soli, nakrivljeni čempresi. Sunce je visoko, ljudi bez sjena, zgužvanih sljepoočnica, smeđe kože, sjede na obali, njihova su tijela puna bijelog ribljeg mesa, ribljeg mesa, smokvi i maslina. Možda su zato tako bezbrižni, sunčani ljudi ovog grada koji izrasta iz mora već stoljećima.
san (I)
Ušla sam u predvorje svog sna, podovi su popločani crnobijelim pločicama, osvrćem se, dozivam, moj glas se pretvara u jeku, a jeka u košutu koja trči među bistama nepoznatih ljudi, na mojim leđima je oklop od razlomljenih stakalaca, u njega udara svjetlo i rasprskava se u točke, prska po bistama, košuta je nestala, umjesto nje stoji djevojčica zbog koje sam jednom davno puno plakala, ima žutu haljinu i zavoj na ruci, po tome je i prepoznajem, barem mislim da sam to ja.
skitnica
Vidim skitnicu.
Pruža mi veliki rubin.
Opasno je to.
Ne želim.
Sakrit ću se iza velike kocke šećera
Da ne postanem zla prema skitnici.
Tamara Bakran rođena je u Zagrebu 1979. godine gdje je diplomirala hungarologiju, turkologiju i bibliotekarstvo, završila Ženske studije i upisala Poslijediplomski doktorski studij književnosti, kulture, izvedbenih umjetnosti i filma.Trenutno radi kao bibliotekarka u Knjižnici Filozofskog fakulteta, vodim turkološku i hungarološku zbirku. Piše poeziju u prozi, poeziju. Njeni su radovi objavljeni u mnogim časpisima. Pohvaljena je na Goranovom proljeću 2008. godine. Sudjelovala je na 3. sesvetskom pjesničkom maratonu 08. 04. 2010. godine. Na natječaju za kratku priču Književnog kruga Karlovac u 2011., njena je priča „Isječak“ ušla u prvih deset. Na natječaju Milivoj Cvetnić 2012. osvojila je prvu nagradu s rukopisom „Mjesečevo cvijeće“ koju pod istim imenim izdavačka kuća Meandar 2012. objavljuje kao njenu prvu zbirku poezije.
Marijo Glavaš
GrAD
Žene (XIX)
Besposličari rade svoj posao
jer rad se uvijek isplati
Na kraju uvijek plaćaju muškarci
Stolovi se prazne svi ustaju
što je imalo biti rečeno rečeno je
a ostalo...
Muškarce nitko ne pita
Na njima je da zbroje popijeno
oduzmu rečeno i plate
više nego što imaju
Žene (XXI)
Mladi muškarci pogleda raspuklih kao roleta
koja se ne može više podići
Kroz miris staroga kruha i žutu svjetlost loše žarulje
u akordu se izvija bijeli glas
No mor ajlovjuz lengvidž iz living mi in sajlens
pjeva
Poslije ide neki stari jazz ali to svakom notom
sve više gubi na važnosti
to se dogodilo kasnije
prekasnije da bi riječi išta više značile
Poslije ponoći sve frekvencije postaju pogrešne
Muškarci piju čašu mlijeka s 3,8 mm
prije spavanja dok iz zvučnika dopire praškast glas
piju ne zato što vole nego zato što
drugog nema
Kad nema drugih muškarci čine stvari koje ne vole
Kad ponestane zla ljudi će činiti dobro
Nedjeljom navečer muškarci sjede s brkovima
od mlijeka i slušaju prastare hitove iz zvučnika radija s
kazetofonom u kojem je zaglavila oliverova kazeta
stisneš plej a on krene
izvikivati neko starozavjetno ime
Radio je stariji od pjesama koje bira
možda je baš to ona jedna noć
ona prava
Muškarci se pitaju o idealnoj noći iako je zaista
smiješno pitati se išta s takvim brkovima
Generalni štrajk terorista
(PRONAĐENA BOŽJA OPORUKA)
Kao ona malena razigrana djeca sa slika
barokno debeli kerubini uljni anđeli što li
eto takve nas želim rezbariti u snu
Da budemo goli i veseli bez spola i imena
u pozama koje ne dopuštaju da se san dogodi
do kraja
da ostanemo trajno zaglavljeni u trenutku
kao u konzervi iz propale tvornice okupani mir
isnim emulgatorima
u isječku iz vremena
spomenuti u božjem post skriptumu
u kojemu mi
bacaš jabuku na glavu a ja spotaknut o vlat trave
padam jednoj od mnogih tebe u naručje
kao niz stube koje od najdražeg trga
vode u skriveni mulj na dnu gradskih podr
uma
Marijo Glavaš rođen je 1986. godine u Splitu, gde i živi. Pohađao i završio FESB. Radi(o) kao turistički pratitelj po Europi, vodio TV emisiju Stimulator, petkom uređuje i vodi književni prilog na HRT Radio Splitu Klin se knjigom izbija, osmišljava i vodi književno multimedijalni šou Bookara u Info zoni, svira gitaru u rock sastavu veliko Č. Piše prozu, poeziju i književne osvrte. Objavio roman Libreto za mrtve kitove (nagrada Albatros), zbirku poezije GrAD (Algoritam, Zagreb, 2012), a na ljeto 2012. u Crnoj Gori očekuje zbirku poezije Ciklona (nagrada Risto Ratković za mlade).
