Danilo Lučić
TRILING Q
(o ugroženim prostorima, neodgonetnutim identitetima i disparatnim osećanjima)
(Anja Marković, Napolju su ljudi, Ana Marija Grbić, Da, ali nemoj se plašiti i Mina Gligorić Adamova jabuka, Studentski kulturni centar, Kragujevac, 2012)
Ko – šta?
Nova pesnička scena se može videti i kao mlad organizam u kome se budi svest o svim njegovim konstitutivnim elementima (organima, tj. poetikama) i njihovom položaju u zatečenom svetu. Poetske organogeneze kroz koje se javlja rudimentarna potreba te i takve scene da se odredi, samodefiniše, osmisli i ispita svoj identitet sačinjen od raznorodnih pojava, pokreću s punim pravom želju za inicijacijom u društvenu, političku i kulturnu stvarnost. U tom smislu, značajne su sve pesničke edicije koje svojim izborom mogu da predstave ili ukažu na nove glasove i nova pevanja kao učesnike u navedenim fenomenima. Jedna od njih je svakako i biblioteka „Prvenac“ kragujevačkog Studentskog kulturnog centra koja anualno objavljuje prve knjige autora mlađe generacije. Sticajem okolnosti, prošle godine predstavljene su knjige sa trostrukim zajedničkim karakteristikama – sva tri naslova potpisuju pesnikinje, koje su iz Beograda i studentkinje su književnosti na Filološkom fakultetu. Neko bi rekao da je ovaj put uspostavljena nekakva paradigma.
Iako se knjige Anje Marković, Ana Marije Grbić i Mine Gligorić u mnogo čemu razlikuju – očigledno drugačije poetike i odnos prema tradiciji, različite tematsko-motivske konstrukcije i formalno-stilska rešenja, a izvesno i kvalitativni dometi – ipak se, uz nekoliko distinktivnih specifičnosti, zajedničkom crtom može imenovati potraga za novim ili potera za izgubljenim identitetom/identitetima, koji/koje ugrožavaju različiti egzistencijalni i društveni faktori.
Anja Marković –potragom za identitetom u uslovima ugroženog prostora sigurnosti
Naslov knjige Anje Marković „Napolju su ljudi“ apstrahovan od sadržaja zbirke učiniće se kao iskaz, konstatacija o konstanti eksterijera. Međutim, emotivno polje koje ova pesnikinja opisuje tim naslovom i u vezi sa kojim se u izvesnom smislu određuje, zapravo predstavlja jedan krik ugroženosti spoljnim svetom koji je daleko od benevolentnog u odnosu prema pesničkom subjektu. Njegova neprilagođenost i potreba da se utekne od zatečenog okruženja i stvarnosnog poretka razlomljena je u nekoliko distinktivnih motiva koji celinu lirske zamisli daju mozaično.
Već od samog početka doživljaj eksterijera se odvija kroz direktni paralelizam sa ratnom atmosferom koja ispunjava grad, trgove i ulice smrću kao faktorom višestrukog razjedinjavanja. Rasparčavanje telesnog nakon stradanja čini ga neprepoznatljivim, a to objedinjeno sa skrivanjem lokaliteta intimnog prostora zaoštrava identitetske peripetije (Razgoreli se trgovi,/ne možeš više glave/ ni omčama vezati za telo (...) svi putevi su odavno izbrisani, i niko se više neće vratiti/ kući). To neprijateljski doživljeno vanjsko konkretizaciju dobija u slici obične ulice u noćnom pejzažu predstavljenoj kao ratište na kome se, posmatrani iz gornjeg rakursa, ljudi čine kao nekakav bezumni Uroboros u izmenjenom ciklusu kruženja (Zmija od ljudi vijuga kroz ulice,/ njen rep pun otrova pojeo bio glavu/ da ova nije tako daleko). Pa ipak, proces samospoznaje pun je iznenađenja i sam lirski subjekat biva njima zatečen (Nisam znao da sam tako nesrećan).
Kolaps u istraživanju identiteta počiva na nemogućnosti onog drugog prostora, intimnog ličnog, da istraje kao antiteza ugrožavajućoj spoljašnjosti, već se pretnja opasnosti i tu udomila. Hladne sobe pružaju privid sigurnosti kakav nudi i vlažna tamnica, a tamničar ovaj put biva zatvorenik sam koji se najjasnije ispoveda o svojoj zabludi u pesmi „Ćelija“:
Uzidao sam u sebe zidove
(...)
Neko me je jednom pozvao napolje
ali ja nisam mogao preskočiti te ograde
(rob svoje odbrane!)
Anja Marković potencira da prag tog ličnog prostora diže barikadu pred violentnim i zlokobnim svetom, devastiranim manjkom humanosti, a da ta nazovi sigurnost neminovno stvara usamljene nesrećne ljude koji „u svojim polumračnim stanovima/ imaju vrata/ kroz koja niko ne prolazi.“ Kada jednom pređe na opisivanje prostora bitisanja, pesnikinja prepoznaje rutinu i pasivnost poniklu u tendencioznom poretku stvari kao poreklo uljuljkanosti. Na kraju, i taj lokalitet bega i spasa neminovno mora postati nenastanjiv, jer je kontaminiran audio-vizuelnim projekcijama samog pesničkog subjekta, dakle – nepodnošljivo je prezasićen sopstvom:
Ovde je tako tiho
da već počinje da mi smeta buka:
čujem ljuspanje zidova,
puzanje vlage po parketu,
i dim koji se gužva u prostoru
- zariva zvučne iglice
u slepoočnice, čujem
škripanje sunčevih noktiju
dok grebe po prozorima
čujem buku disanja
buku bezglasja
Usled nemogućnosti da do kraja rastumači prirodu pretećih aktera spoljašnjeg sveta, lirski subjekat se okreće introspekciji, formulisanoj u motivu razlomljenog mozaika koji se razvija već od 
prve pesme, „Posle rata“. Osim što je ovaj naslov signifikantan u kontekstu cele zbirke, pesma uvodi problematizaciju optike koja treba da tumači svet usložnjeno predstavljen kao razbijeni mozaik, iliti „raspuklo ogledalo sveta“ i „rana u vodama oka“. Međutim, po sredi je jedan paradoks. Razbijeni mozaik se uslovno može shvatiti kao pleonazam, jer on već sam, po svojoj primarnoj osobenosti, jeste razlomljen, sastavljen iz delića, usitnjenih elemenata koji žele da tvore semantički homogenu strukturu. Ali svi ti elementi u prvobitnom stanju srče ili šljunka nikada ne bi bili više od haosa, jer tek ako su okupljeni u celinu mozaika mogu dobiti, ili povratiti smisao. Međutim, lirski subjekat se rekonstrukcije nerado prihvata, jer mu je nametnuta kao jedini opcija za (re)konstituisanje identiteta (Postalo je naporno iznova sklapati mozaik/ (koga su nazvali po meni a nisu ni pitali),/ danima tražiti delove/ po drugim ljudima). Setimo se da su ti ljudi zapravo u onom violentnom spoljašnjem svetu, oni su napolju, u predstavi vanjskog kao ratne stihije.
Odveć podeljen na unutrašnjem planu, samoprognan i usamljen, lirski subjekat je osuđen da se oglašava i intereaguje jedino verbalnim jezikom, pokušavajući neprestano da ga osposobi za kompenzaciju odsudnog fizičkog kontakta. Ali on će iskazati nepoverenje prema rečima, koje nije daleko od sumnje u književnost. Na delu je pokušaj reaktiviranja telesne komunikacije, izgubljen i zaboravljen neposredan kontakt koji je sam po sebi govor/jezik (A tesan je jezik/ za sve ono što želim da ti kažem, (...) Ono što želim da ti kažem (šapuće se samo prstima po koži)). Poriv za dodirom koji prožima otuđenost i osamu, u tekstu grafički izdvojen i različit, apostrofira i odsutnost objekta (motiv koji će se naći i u zbirci Ana Marije Grbić). Pokušaj transponovanja moći govora na telesno (prste i dlanove), u poslednjim stihovima pesme „Umesto pisma, mozaik za nepoznatog čoveka“ zaokružuje i zatvara tematsko-motivski kompleks započet metaforom razlomljenog mozaika, gde se uslovno govori o sklapanju mozaika kao procesu metafizičkog otelovljavanja radi neverbalne komunikacije sa pomenutim odsutnim:
jer samo rečima
umem
sklopiti mozaik
u oblik ruke
koji spava na tvojim
nevidljivim ramenima.
Ukoliko bi trebalo govoriti o problemima zbirke „Napolju su ljudi“, neizostavno bi se moralo pomenuti puko ponavljanje motiva kroz zbirku bez pomeranja ili proširivanja semantičkog polja. Zatim, ukoliko se u obličavanju pesničkog teksta primenjuje rimovanje, pa makar i ono najotvorenijeg tipa, njemu treba pristupiti kao jednoj dominantnoj, fundamentalnoj karakteristici svetske pesničke tradicije, koja kao i svako nasleđe zahteva polemički ton, a ne da slik bude sporadični ukras stihovnog ritma i melodije, kao što je ovde slučaj.
Međutim, za kraj treba istaći jednu stvar, a to je krhkost lirskog subjekta. Jedna iskrena nepatvorena sentimentalnost koja se ne boji samoprikazivanja i eksponiranja, lišena sebičnosti i ega, u svom tom svetu punom nasilja u ugrožavanja koje preti sa svih strana, predstavlja zapravo isijavanje autentične snage i jačine. I to jeste najveća vrednost ove zbirke, taj mali glas koji ne da haotičnom, alavom i uzurpatorskom svetu da ga ućutka, već mu se paradoksalno opire pevajući o svojim slabostima i egzistencijalnim nedoumicama, kao da je sva njegova jačina upravo u tom položaju.
Ana Marija Grbić – poetika nepoznatog i odsutnosti spram bliskog prošlog
Zasigurno živimo u vremenu gde je već stotinak godina, manje-više, prošlo od kako smo pesničkom jeziku odrekli emotivnost, ili prenošenje emotivnog impulsa kao dominantnu osobenost. Već od samog naslova i prvih stihova Ana Marija uranja celom svojom poetskom zamisli u emotivnu problematiku, mapirajući osobenosti dehumanizovane današnjice. Ovu ideju prati istaknut rascep između intelekta i emocije, na svim planovima zbirke, gde se razum povlači, jer mu njegova racionalnost i težnja za konstruktivnim ulančavanjem u logički koherentan sistem uskraćuju mesto u razbarušenoj Ana Marijinoj poetičkoj zamisli.
Postoji formalno ulančavanje uočljivo u odnosu između naslova zbirke – „Da, ali nemoj se plašiti“ – i refrenskih ponavljanja i varijacija ove formulacije, koje se mogu zateći u većini pesama. I naslov odmah iznosi postavku koja će se razrađivati – nešto se potvrđuje, nešto zloslutno što inače uliva strah, ali pesnikinja zapravo hoće da
pruži podršku i ohrabrenje, da pozove na emotivni stoicizam. Nedoumica na šta se misli u naslovu otklanja se već prvom rečenicom prve pesme „Počneš na primer da voliš.“ Dakle, ljubav će biti postavljena u tematsko-motivski centar ove po mnogo čemu modernističke zbirke (na primer „Da, čovek je toliko krhko nešto u prvoj pesmi prvog ciklusa, ili ustaljeni početak svake pesme drugog ciklusa „Da, pričala mi je Emina“).
Na početku iskrsava nekoliko pitanja. Da li se Ana Marija Grbić bavi dubinom i dugotrajnošću emotivnih odnosa, ili je koncentrisana više na onaj momenat treperavog početnog impulsa zbližavanja u zaljubljivanju? Dalje, da li se tu radi uvek o prikazivanju momenta, opisivanju emotivnog univerzuma samo na mah, u najtešnjim granicama, ili zapravo peva o kontinuitetu i univerzalnosti ljubavi? Reklo bi se – i jedno i drugo. Nesumnjivo je da skala duhovnih vrednosti pripada vremenu prošlom, prema kojem smo se mi poneli neodgovorno zapuštajući je.
Čitav klaster motiva, nazovimo ga tako, oscilira oko nepoznatog, neodređenog i nadalje neshvatljivog i nedokučivog polja osećanja, kao da se međuljudska bliskost može iskusiti jedino u udaljenim i neprozirnim maštanjima i snovima. Tu se nailazi i na jednu manjkavost u zbirci. Naime, Ana Marija povremeno krši zadatu poetsku nit koja želi prilično dosledno da se sprovede time što stihovi mestimično semantički i motivski lutaju i udaljavaju se od zacrtane tematike, a ta odstupanja ne nude nikakvo kreativno unapređenje, već više izgledaju kao pad koncentracije i/ili udovoljavanje stihiji inspiracije.
Ljubav je uvek distancirana, postavljena kao cilj za kojim se s mukom poseže i do kojeg je teško stići. U prološkim proznim delovima pesama u prvom ciklusu „Zaboga, naš zvuk nigde ne odzvanja, ali?“ dominira melanholija koja uz irelevantnost protoka vremena supstituiše ljubav. Reminiscencije na smrt okupljališta su nihilističkih simbola prolaznosti (npr. drvo koje umire i čije grane trule, a sa kojeg, umesto listova, nepovratno opadaju sećanja). Ilustrativni su sledeći stihovi:
Danas danima vladaju neograničene sete i poneki smeh u prirodi naših osećanja.
(...)
Priča koja je ispričana letnjeg popodneva
A mogla je biti ispričana bilo kada
I istom bi
Ništa značila
Pred jednim određenim ubikvitetom negacija i ukidanja mogućnosti bilo kakve spoznaje realnog i sadašnjeg, koji se često signaliziraju rečima nikad, ništa, nigde, nijedan („nikad ništa pametno nismo rekli, saznali ili zamrzeli“), pesnički subjekat pokazuje dramatično odsustvo želje da traga i otkriva poredak stvari koje ga okružuju. Umesto toga, poziva na ispitivanje prošlog, napuštenog, onoga što je bilo i u čemu, veruje on, obitava jezgro vrlina. Ovakve težnje pravda time što je samo o tim vrednostima bivšeg i minulog dostupno nešto više znanja, te su samo one otvorene. Takvo ustrojstvo ima za cilj da održava poredak sveta zamišljen kao skup kaveza. Dalje, oni takvi kakvi su preostaju kao jedini intimni prostori mutirani u faktore sputavanja sposobnosti ekstrospekcije i introspekcije, što nas sve čini još izolovanijim i udaljenijim od svog identiteta. Egzistencijalno i suštinsko zapravo mora biti simplifikovano upražnjavanjem telesnog kontakta motivisanog duhovnom i emotivnom bliskošću:
I to se ne dešava
Jer nikada nije ni bila zamršena
Jednostavnost koju ne umemo da prihvatimo
Jednostavno u
Razgovoru u
Topljenju po tuđem telu
Zavirivanju u prošlost
U poslednjoj pesmi uvodnog ciklusa negiranje autentično ljudskog i odsutnost intimnog razotkrivaju se pod prividom izobilja („Nema više ničeg sem svega što nam je dato a nikada ga nismo iskoristili.“). To osećanje izgubljenosti i određene egzistencijalne zbunjenosti je ono koje je prisutno i u zbirci Anje Marković.
Ciklus „Sitničavost“ uvodi novi lirski glas, novi lik – Eminu, koja je nosilac znanja i iskustva, markirana skrivenom lepotom koja je nedokučiva svetu. Ona je, osim što može biti alter-ego pesničkog Ja, neka vrsta personifikacije izgubljenog blaga, mudrosti iz prošlosti, retorički rezoner. Ali to što ona nosi sa sobom, zna i ume, čini je hipersenzitivnom i stoga ranjivom. Zapravo jedina bliskost u zbirci izvire u ovim pesmama, kroz međusobno razumevanje i empatijsko iskustvo sveprisutne tuge. Ona je transcendentalni putnik u motivskom kompleksu putovanja ka prošlosti, u ono izgubljeno vreme blagostanja. Emina je tu i da izrazi sumnju u domete poezije i reči, jer u njima je nestalo snage, sposobnosti da deluju:
Da, pričala je Emina
Lako je danas pisati pesme
Samo zalediš ruku i njom udaraš reči
Koje te nikada nisu udarile ni po telu ni
Po onim tankim strujanjima srca
Jedna od ideja zbirke „Da, ali nemoj se plašiti“ je ta da otuđivanje i dehumanizacija imaju ishodište u jalovom potenciranju održive samodovoljnosti, odakle prirodno nastaje antropološka skepsa utemeljena na utisku o hermeneutičkoj nedoraslosti, nezrelosti analitičkog aparata kojim treba objasniti metafizički aspekt odnosa prostor/vreme, na koji smo ipak neizbežno osuđeni. Kada se dođe do konstatacije o telesnoj zasićenosti rečima i nesposobnosti govora da išta reši, učiniće se da taj invaliditet jezika može biti upravo i jedan od uzroka neizdržljive praznine besmislenog trajanja. Mogućnost života da opstojava uprkos usamljenosti i odsustvu ljubavi doživljeno je kao iskonsko prokletstvo.
Mina Gligorić – preboljevanje tradicije i drugi ljubavni jadi
Pesnik Marjan Čakarević je u najavi za promociju tri pesničke zbirke kojima se ovaj tekst bavi napisao: „U knjizi Adamova jabuka Mina Gligorić se uglavnom drži proverenih obrazaca ispovedne ljubavne lirike, tek povremeno referirajući na svet izvan ljubavnog odnosa.“
Te njene ispovesti su ekspresivne, izražajne, ali pre toga one su već viđena interpretacija i prepevavanje emotivnog registra na poznat i razrađen način. Emocije od kojih se polazi u ovo
m lirskom konstruktu su sirove, nerafinisane. Sa tek nešto malo dorade one ipak ne idu dalje od one osnovne, bazične, samo doživljene emocije koje su se takvim ukazale neposredno posle povoda za njih. Problem je što nema one drugostepene emocije, artistički uobličene i na taj način funkcionalne u sistemu poetičkih ideja jedne zbirke. Ono što T. S. Eliot naziva objektivnim korelativom, a što podrazumeva tekstualnu medijaciju kao oblikujuće sredstvo prilikom stvaranja promišljeno uobličenih emocija od običnih, prvobitno doživljenih i bez umetničke nadgradnje, ispušteno je u „Adamovoj jabuci“.
Odlika mladalačkih osećanja, kakva su, reklo bi se, ovde na delu, pate od prepuštanja i doživljavanja isključivo najtemperamentnijih nadražaja bez sposobnosti, a ni želje za njihovim daljim sagledavanjem od usko ličnog plana, pa se tu razrada motiva u širem opsegu lirskog promišljanja teško može očekivati.
Pesnički svet „Adamove jabuke“ odriče se većim svojim delom autentičnosti realnog sveta, čiji se fenomeni opevaju uvek povišenim tonom, ali sa iskustvom međuljudskih odnosa uvek na granici paroksizma (Ta neman empatija/u dušu ranu se uvukla/ i k’o da sem tebe nemam sebe/Crno da mislim zapela), koji neprimereno bivaju prekinuti žargonizmom i kolokvijalnim govorom (Prolupaću, al’ tako mi i treba/Morala sam pod kožu/ti se uvući gde mi mesto nije/pa da tražim da mi padneš s neba). Sa druge strane, objekat požude se uvek otima i brani, iščezava iz prostora čulnog domašaja, dok je lirski subjekat sav u retoričkom pregnuću ne bi li objasnio da samo u zajedništvu sa njim može biti životnog zadovoljenja.
Pesma „Smola“ predstavlja zamenu identiteta lirskog subjekta i projektovanje neke vrste odgovora onog pomenutog objekta na emotivne nedoumice i ljubavna nadanja iz ostatka pesama. Taj je modifikovani glas, kao i do tada, udaljen i odsutan, a njegova prisutnost je gorki privid. Pesmu „Veče“ otvaraju tercine:
Čudne sene stoje
spram vode i
kradu mi od lepote
Mesečina
i još snažne zvezde
gledaju na nas i
bune se –mračno je.
U ovoj pesmi, osim analogije sa atmosferom Dučićevih „Jablanova“ koje mogu ukazati na reference u pesničkoj tradiciji koje su često izvorište zbirke „Adamova jabuka“, istaknuta je ponovo figura idealizovanog neprisutnog ljubavnika koji u stvarnosti nije zainteresovan da se pokaže u pozitivnom svetlu, ali to lirski subjekat ne sprečava da se upita „postojiš li/izvan svetla i poroka/tamo gde strahovi/čekaju Don Kihota“.
Hipertrofirani emotivni nadražaji nisu ujednačenog intenziteta, pa ipak izostaje gradacijski kriterijum koji bi uspostavio koliko-toliko konzistentnu hijerarhiju među njima. U pesmi „Ostavljena“ koji se bavi romantičarskim motivom sukoba razuma i strasti, nailazimo na stihove „Otac me je jednom snažno/Udario/Bolelo je“, a nekoliko stihova dalje imamo „Kada mi je jednom otac/Pogled uskratio/Bolelo je“. Pored toga što na ovakvim mestima zatičemo intenzitetsku neujednačenost, mnogo je veći problem upotreba nekih reči (čežnja, boli, ljubav, gnev, sene, strah) u kontekstu koji minimizira njihov recepcijski potencijal, koji je u njihovom slučaju konačno izraubovan još u prvoj polovini minulog veka. Pa čak i mestimični prozno uobličeni tekstovi su samo drugačija grafička rešenja pesama koje dosledno prate tradicijom okoštalu motivsku i tematsku strukturu zbirke Mine Gligorić. Međutim, početna poetska rešenja koja se čvrsto oslanjaju na pesničko nasleđe ne udaljavajući se od njega predaleko, bivaju zamenjena jednim novim i neočekivano svežim glasom koji donosi odstupanje od dotadašnjeg pesničkog šablona, posredstvom čega lirski subjekt uspostavlja donekle nov sistem vrednosti spram objekta žudnje (koji je do tada bio tretiran isključivo emocijom bez trunke svesti). U tom smislu, granična pesma je „Loše sam sanjala“:
Kako samo smrdiš na ljubav
i poverenje
Tvoj jezik mokar je kao svi
zapišani parkovi Beograda
Tvoje ruke su kao živo blato
Nakon ove pesme sledi daleko najbolji, ali nažalost poslednji ciklus zbirke i donosi jedno drugačije, zrelije, nadasve mnogo smelije i od tradicije emancipovano pevanje. Ono se otvara za pisanja o objektu žudnje na način koji nije više proizvod beslovesne emocije kojoj se pesničko Ja u zanosu prepušta, već je na delu drugačiji emotivni registar zaokružen analitičnijom problematizacijom. U tom smislu, u ciklusu „Adamova jabuka“ pohvalan novitet je poetičko potvrđivanje samouverenosti kojoj logično prethodi zrela zapitanost o sebi i drugom, bez navedenog ignorisanja tema iz svakodnevnog života. Zašto se sav ovaj očigledan progres odigrao tek na samom kraju zbirke? Da li zato što je po sredi želja za prezentacijom jednog pesničkog razvoja između dve korice, ili je poslednji ciklus nastao sa izvesnim vremenskim otklonom koji je iznedrio uspelija poetička promišljanja – ostaje nepoznanica.
Izlaz
Pokušaj da se ove tri zbirke objedine u sveobuhvatnom zaključku bi bio čisto retoričko nasilje. One su sasvim dovoljno različite, i to po više osnova, da se opravdano može zahtevati separatno tumačenje svake od njih. Kritički osvrti na ove pesničke knjige našli su se u jednom tekstu iz razloga što su „objedinjeni“ edicijom. Pa iako su istaknuti pojedini paralelizmi, a naročito među zbirkama Ana Marije Grbić i Anje Marković, njih je opet premalo da bi se insistiralo na objedinjujućem sumiranju. Što ni u kom slučaju ne mora biti loše – jednostavno, predstavila su se tri nova ženska pesnička glasa čije će naredne knjige možda biti međusobno još divergentnije.
Danilo Lučić je rođen u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, gde je završio i master studije. Piše poeziju, prozu i prikaze aktuelne književne produkcije. Živi i radi u Beogradu.
Objavljivao u Agonu:
Agon br. 16, prikaz knjige Gorana Korunovića
Agon br. 18, izbor iz poezije
