Jelica Kiso

BIVSTVOVANJE, AUTENTIČNOST, DEFINICIJA, DIJALOG

(Dejan Čančarević Sto malih pesama, UKKP, Pančevo, 2012)

 

Ispod površinske struje, plitke i bistre,
Onog što kažemo da osećamo − ispod
struje,
Podjednako bistre, onog što mislimo da
osećamo − teče
Bešumnim tokom, mračnim i dubokim,
Matica onog što uistinu osećamo.
M. Arnold

Čovek je ponajmanje ono što jeste,
kad govori u svom liku.
Dajte mu masku i reći će vam istinu.
O. Wilde

Nema bogatstva osim života.
Ruskin

Šta znači ne biti?
H. M.

 

 

Poezije više ne teže da ugađaju, ali ugađanje nikada nije bilo jedina tehnika zavođenja, a poezija nas još može navesti da osećaj svog bivstvovanja učinimo zavisnim od mišljenja drugih. Napor poezije da postigne autentičnost rađa, svakako, vlastite konvencije, opšta mesta, vlastite maksime. „Svi mi u dušama svojim imamo tačke, gde svak pojedinačno stoji.“ Vordsvort je ovo rekao 1805. godine i proticanje vremena izgleda nije umanjilo značaj ovih tačaka pojedinačnosti. U tom smislu, svaki originalni, autentični glas vidim kao poduhvat da se zadovolji naša moderna potreba za hranilicama našeg pada i naših vlastitih života. Tu potrebu čak smatram paradigmatičnim književnim izrazom moderne zaokupljenosti autentičnošću. Ostvarenje Dejana Čančarevića Sto malih pesama upravo definiše jednu takvu tačku. Knjiga se s izvesnom prikladnošću pojavila 2012. godine u ediciji Najbolja kao četvrta po redu, čiji koncept, u sažetom vidu, širi svoj njuh za savremenu poeziju, uistinu i ovaj put bez podmetanja i olakog prihvatanja srama kojim samo poezija može da aplicira. Ovo, dakle, uznemirujuće delo nema nikakvu očiglednu polemičku nameru, niti kakvu radikalnu kritiku, naprotiv, to je smiren ton definisanja koji se daje u jednoj novoj psihičkoj supstanci, svet viđen očima gospodina Čančarevića.

I tokom devetnaestog veka jedna od glavnih namera umetnosti bila je da u publici izazove osećaj bivstvovanja. No, kako vreme odmiče, tako se osećanje vlastite snage sve više podvodi pod koncepciju lične autentičnosti. Samo delo je autentično zbog svoje samodefinisanosti; shvata se da u potpunosti postoji po zakonima vlastitog bivstvovanja; cilj autora je da bude samodefinišući. S druge strane, kada se govori o autentičnosti, da li se govori o iskrenosti? Da li je moguće pokrenuti pitanje iskrenosti u čitanju ove poezije, čak i da bi se afirmisala? Zapravo, naša nesposobnost da pokrenemo takvo pitanje suština je našeg doživljaja pesme. Gospodin Čančarević ništa ne kaže, ništa ne izražava, s njim nije kao sa Hamletom, da u sebi ima nešto što je izvan glume; ne postoji unutra i izvan: on i definisanje su jedno. Prva pesma pod nazivom Datost dolazi nam kao iznenađenje; njeno bivstvovanje postoji u realnosti. I prinuđeni smo da upotrebimo neke reči pesme koje označavaju prirodu ove definicije i objašnjavaju njenu vrednost. Zadati svet je prokrčen, rešen, snabdeven merom definisanja datosti, pesnikovim jezikom rečeno uzdahom izranjanja, načinom koji je uverljiv, iz utrobnosti majke u svest, oslanjajući se na elementarne asocijacije kojima se pesnik podupire itd.

Autentičnost je, složićemo se, reč sa zlokobnim značenjem. Od Rusoa smo naučili da je društvo ono što uništava našu autentičnost. U trećoj pesmi Bivanje nalazimo još zlokobnije „ili“: biti sav od sebe ili od drugih, kaže pesnik. Društvo, to jest drugi, može biti, danas i nije ono što nam je Ruso nekada dao, nego nešto dakako ekstremnije, grublje, konkretnije, korenitije, neumorna pesnica, trud disanja, zjapeće razdvojstvo, zažareni nervi, svojevrsno razlaganje, uskraćivanje, parčanje, po pesniku ove knjige, implicirano posvetom koja glasi prijateljima praznine; prijatelji praznine bivaju uvučeni u isto to razlaganje, topljenje, napuštenost, nepostojanje, u onoga što sobom ćuti. Bivstvovanje glasa ove pesničke knjige jeste i bivstvovanje čitaoca, odnosno postavljanje pitanja bivstvovanja. Da li ćemo u ovim redovima čuti reči Sartrove „pakao, to su drugi“ ili pak ono miltonovsko „ja sam pakao“? Referencama se služimo da bismo uneli značajno savremeno određenje u stare istine; pakleni ishod savremenog društvenog postojanja nalazi se u ništavilu, a kako knjiga odmiče tako nam se čini da je njen pad u nerešivost, jer ništavilo ne poznaje rešenje, upravo posledica nastanjenog ništavila savremenog sveta. Svako ko zauzme neko mesto u društvenom poretku u kojem smo sami smešteni − deli taj usud. Uopšte nije važno koliko je to mesto neznatno, samo ako je održivo. Ovakav stav, koji sagledavamo kao otvaranje spram nihilizma, želim da vidim u skladu sa autorovim namerama da udeli veliki značaj bivstvovanju.

Biti znači pritežavati koherentnosti i svrhovitosti, što se možda bolje može objasniti u kontekstu nekih socioloških teorija, nego u filozofskom sagledavanju otuđenja ja od samog sebe. Imperativ novca u pesmi Novi svet moguće je tumačiti Marksovim shvatanjem novca kao samostalne demonske energije. Nizom pesama (Soliter, Beskućnica, Predgrađe, Pregled, Klinika, Agnoza, Taxi, Sedište) autor nastupa kritički prema društvu, izokrenutim vrednostima, pa i percepcijama. U stihovima pesme Slajd postoji jaka nostalgična crta koja autora čini blagim prema arhaizmima, zavičaju, prošlosti; slično se očitava i u pesmi Nostalgija; definicija nostalgije nalazi se u opisu aviona koji uzleće; Nasumičnost izražava istinsko čovekovo savršenstvo, koje ne počiva u onome što čovek ima već u onome što čovek jeste. Pesmom Rutina autor ocrtava shvatanje rutine kroz naznake (kao da se služi akvarelom) o upojedinjenom shvatanju rutine: psihodelične oaze / u alkoholne ozare / ambijentom sijucka / stimulakrumska draž, i čini se − pesmom vlada kao da vlada senkama, operišući njenim oblikovanjem; zapravo, oblikovanje ovde ne znači prvobitno uobličavanje već transformaciju predmetne građe. Preoblikovanje uzorka prema zamisli, otklanjanje suvišnog materijala, oslobađanje od mase materijala kojim je izabrana tema u stvarnosti zatrpana, samo su neki od stilskih postupaka ove knjige. Dakako najuočljivi metod je metod vrednosno aktivnog oblikovanja građe čiji je ishod obrazovanje pesničkog agregata. Kratkom formom autor je postigao narativnu brzinu, jednu vrstu komentara i dubinu iskaza; predočio je zapravo mogućnost pesničkog komponovanja standardizovanog književnog oblika, koji međutim nije haiku, niti tanake, već sažetak nametnut izborom teme, kratka forma sa poentom; raison d'être, razlog zbog kojeg se uopšte peva. Tema, odnosno predmet dobija svoju vrednost uključivši se u strukturu individualnog, odnosno u strukturu bivstvovanja samog autora, čak strogo ličnog duhovnog habitusa. Apstinencija aplicira u to ime: poluautomatski dani / izlizani na laktovima grada / i nervozna zmija / bestrzajnih živaca / uporan svrab zjapa dosade / kroz dnevnosne hodnike / kao nikudasto batrganje / objekatsko mrdanje / kao muva / u tegli. Već u narednoj pesmi Poraz autor izlazi iz sebe i planski raspoređuje i modeluje univerzalno značenje atributa: niko ga ne vidi / bolje od teksta / u odlivku jutra / na gipsavoj ruci. To je kritika društvu, gipsava ruka poraza, koju niko ne vidi.

Osim ciljeva definisanja, u pesmama knjige uočavaju se promene standardnog i prihvaćenog jezičkog oblika, bilo dodavanjem ili oduzimanjem slova, bilo transpozicijom glasovnih skupova ili reči, bilo kojom drugom fonetičkom ili morfološkom modifikacijom, sažimanjem dve reči u jednu, stvaranjem polusloženica, složenica itd. Izbor i upotreba reči u pesmama uslovljeno je dvema suprotnim potrebama: na jednoj strani potrebama misli i na drugoj potrebama ritma i slika; „zaturiti trag“ u stvari znači prikriti nemoć da se taj sklad postigne. Ovde je, međutim, semantički i zvukovni sloj doveden u zategnut odnos, škripav i donekle rastrgnut (svojstveno savremenosti) kao odnos prema onim novim društvenim okolnostima o kojima sam govorila u kontekstu ništavila. Savremeno ništavilo najzad ima zvuk raštimovan i blagorodno neslušljiv. Pojedinac koji živi u okolnostima savremenosti podvrgnut je stalnom uticaju, bukvalno u-ticanju mentalnih procesa drugih koji, u meri u kojoj podstiču ili proširuju njegovu svest, ovu čine manje njegovom. Njemu je sve teže da zna šta je njegovo vlastito ja i u čemu se sastoji vernost tome ja. Samoća je njegovo vlastito ja, uSAMljeno, čak izgubljeno, čak prazno, u društvu: samoća je prosejana galamom / gužve. U Volji shvatamo unutrašnju težinu, iščeprkanu, kaže autor, unutrašnju težinu moralnog stava kojim autor osuđuje nerad, nepokretnost, nedelanje. Koegzistentna pesma ovoj je pesma Nepokret u kojoj se autor uporno kreće nekretanjem, kaže, nikuda se kretati / jednosmerom putavanja / neminovnih povrataka. Movens je pesma-pratilica motiva kretanja: nigde sigurno / usidren; isto tako i pesma Nasumičnost: zavrtim globus / i kažiprstom zaustavim / mesto / tamo otputujem / odlazeći nikuda. Ovaj niz pojavljivanja i pronalaženja motiva kretanja može se protegnuti gotovo na celu knjigu. Osim njega, tu je nužno i motiv mirovanja (u pesmama Odmor, Tihost).

Stanje Nesanice (krcka prstima / ispod bodljikavog jastuka), s druge strane, ne samo da zamenjuje rečima sliku, nego upravo datom slikom mi shvatamo kako pesništvo može da unapredi ličnu samostalnost, tj. autentičnost, ako autentičnost shvatimo kao samostalno bivstvovanje. Reći to na takav način, bez straha da se upadne u pleonazam, znači (pokušati) shvatiti ono što do nas dolazi i pokreće neka dotle nesvesna iskustva. Iskustvo nesanice, brige, vere, nenadoknadivosti, svakodnevlja, bliskosti, strpljivosti, posesivnosti, smotanosti, slutnje, u istoimenim pesmama autor posmatra kao odrediva svojstva života kroz koja se na složen i strukturan način vrši njihovo ostvarivanje, definisanje, emitujući utančanu energiju sopstvenog (autorovog) samoostvarivanja, samodefinisanja.

Pesničko autentično ostvareno je na nivou teško iskazivom. Ako bi smo rekli da je pesnik predan idealu umnog osećanja, da li bismo bili dovoljno jasni? U svakom slučaju, treba istaći da model prema kojem pesnik stvara svoju poeziju ne sadrži samo odredbe imitiranih atributa, nego i odraz strukture sopstvene svesti: njegov supstrat, težnju da se supstrat dostigne; kao najbolje rešenje autor je vizuelno prezentovanje supstrata, po logici stvari, video upravo u kratkoj formi. Kratka forma, pesma, supstrat: i na formalnom i na značenjskom nivou. Sažetak, hod kao regulacija brzine, odmeravanje tempa, trajanje, ritam, važni pojmovi u razumevanju ove lirike. Učenje o metričkim konstantama i dominantama u mnogim je primerima moderne poezije nedostatno za bilo kakvu analizu posebnosti pesničkog ritma u pojedinoj pesmi. U takvom učenju je, naime, u nekoj meri ipak sadržano uverenje o tome da se ritam stiha gradi na temelju nekih provodnih činilaca ritma, tj. takvih organizacijskih elemenata stihovnog govora koji se učestalo ponavljaju u čitavoj pesmi. Neke pesme sadrže tako izrazit ritam, da on govori svojim vlastitim jezikom, mada ne mora obavezno da bude organizovan na temelju neke stroge pravilnosti u učestalom ponavljanju bilo kojeg pojedinačnog elementa izraza. Pesmom Glasovi autor se poigrao ponavljanjem: katkad šušte / misli male sušte / malo šušte. Još uopštenije reći, ritam je svaki obrazac koji se ponavlja s varijacijama. Međutim, ritam ovde nije osnovna preokupacija, iako je poznato da Dajen Čančarević često i rado performativno izvodi svoju poeziju, ovde je reč pre o kazivanju, nasuprot prikazivanju, odigravanju.  
 
Na kraju knjige prijateljima praznine se nudi učešće u Dijalogu, u budućem ostvarenju knjige Sto malih dijaloga, koju autor najavljuje napomenom. Popunjavanjem praznine između reči pesme, prijatelj (fiktivni ko-autor, budući sagovornik) u pesničkom skladu sa koncepcijom dijaloga učestvuje u kreiranju bivstvovanja. I takvo saučestvovanje u bivstvovanju nije prožeto spekulacijama o moralnom životu, niti ima uobičajeno značenje u moralnom diskursu, nego je po sredi jedna vrsta pesničke igre, pesničke komunikacije; isto tako, i iscrpljenost samog autora posle niza pesama u kojima se savladava ozbiljnost dužnosti prezentuje ponovno uspostavljanje dijaloga. Stoji istina da je dijalog sa kraja knjige prevashodan među stvarima koje jačaju doživljaj autorovog ja. Dakle, prekidom niza od sto malih definicija vrši se uspostavljanje autora prema principu kojim nagomilavanje otuđuje biće još i više; nagomilavanje te lišava bića; to što knjiga ima ukupno sto pesama (sto, stotka, sto u smislu astal) nije ništa značajnije od pukog okvira (frame), sapete šeme; imaginarna sposobnost Dejana Čančarevića strmoglavo uzleće u smeru samostalnosti, autentičnosti, on doseže vrhunac skicama, pesmama, supstratima i konačno dijalogom.   

Jelica Kiso je rođena 1979. godine. Piše poeziju, prozu, dramu i kritiku. Do sada je objavljivala u časopisima: Znak, Braničevo, Txt, URB, Koraci, Zlatna greda, Ulaznica, Sveske, Agon i mnogim drugim. Dobitnica je prve nagrade za poeziju Ulaznica 2009. Objavila je zbirku pesama Crna sreća (SKC Kragujevac, 2010). Rukopis njenog romana je ušao u najuži izbor za nagradu Poziv na putovanje, na osnovu čega je odlomak romana objavljen u almanahu 5. decembar (Via print, Službeni glasnik, 2011).               

Objavljivala u Agonu:
Agon br. 4:  izbor iz poezije
Agon br.16: prikaz knjige Vladimira Stojnića