Marko Stojkić

 

ASKETA SPROVODI PRAKSU

(Siniša Tucić, Metak, Fabrika knjiga, Beograd, 2012)

 

Neka mi bude oprošteno što ću o novoj knjizi pesama Siniše Tucića (Metak, Fabrika knjiga 2011.) pisati u prvom licu. Ovakav, subjektivni pristup opravdao bih apelativnim karakterom ove knjige, sračunate na to da kod čitaoca isprovocira zauzimanje stava. Neću se, dakle, kao čitalac ustezati da zauzimam, makar i oprečne, stavove. Metak je knjiga pesama u najširem smislu otvorena ka čitaocu. Takva strategija podrazumeva naravno veliku autorsku hrabrost (uvek sam se divio hrabrosti), ali kao poetički poduhvat podrazumeva i određene rizike. Radi se, dakle, o poeziji koja je, bez ustezanja, i hrabra i ranjiva.

Kompozicija knjige Metak, dramska struktura

35 pesama u knjizi Metak labavo je tematski povezano u četiri asimetrična ciklusa, neutralno označenim rimskim brojevima (prema broju pesama – pet pesama u prvom, devet u drugom, 20 u trećem i jedna pesma u četvrtom ciklusu), koji, sa svoje strane, redosledom i razvojem određenih okupacija nagoveštavaju, opet labavu, dramsku strukturu. Jezik je pretežno proziran i referentan; registar poetskog glasa mahom je trezven i teži logičnosti, oslobođen patosa kojem je ipak, na određenim mestima, dozvoljeno da ispliva u melanholičnom ili rezignativnom pojavnom obliku; pesnička slika je strogo funkcionalna, ostavlja utisak mimetičnosti ili pseudomimetičnosti, postavljena nasuprot, ponovo funkcionalno, strogo biranim simbolima.

U skoro svim pesmama kao postupak dominira narativ koji i na nivou pojedinačnih pesama teži da se polarizuje u strukturi dramske radnje. Započni marš/ stvori situaciju, kaže se u pesmi Podeli na pola koja otvara knjigu. U Tucićevim pesmama postoji, da je tako nazovem, ulazna situacija, zatim, u manje ili više krnjem ili ispremeštanom redosledu, zaplet, kulminacija i obrt, ostvarivani uvođenjem novih figura, sentenci i odnosa (u konkretnoj pesmi to je, recimo, uključeni televizor koji – simbolišući, možda, medijsku kontrolnu mašineriju – oživljava ptice od papira na stolu i izaziva novi sled događaja, sa ratnim konotacijama), da bi se sve na kraju razrešilo, zatvaranjem ili otvaranjem u izlaznoj situaciji.

Ovakav, rekao bih, tradicionalni, aristotelovski formativni element dozvoljava Tuciću da razvija i najoprečnije narativne tokove i okupacije, a da ih na nivou teksta sačuva na okupu. Simulaciju dramske kompozicije cele knjige mogao bih tako, uz nužna pojednostavljenja, da predstavim ovako: I ciklus ili ulazna situacija – subjekt, pesnik, njegovo okruženje i mogućnosti delovanja, II i III ciklus – poetička eksplikacija ulazne situacije i IV ciklus ili izlazna situacija – postavljanje pitanja o tome ko je i šta je pesnik (donekle neutralno označenog subjekta sa početka knjige na kraju slobodno mogu da nazovem pesnikom), šta je poezija i šta su, u društvenom kontekstu, zadaci poezije. Ovo grubo transponovanje dramske strukture na knjigu Metak kao celinu mogao bih sa mnogo više preciznosti da obrazlažem na skoro svakoj od njenih 35 pojedinačnih pesama.

Osvrt na Nove domovine

Moram sada da se vratim koju godinu unazad. Bio sam, sećam se, oduševljen Novim domovinama. Sva ta snaga i polet, način na koji su predstavljani novi simulakrumi, fascinacija internetom koji je, činilo se, menjao svet i ne samo menjao ga već otvarao nove linkove, spajao nespojivo, skakao sa banalnog na transcendentno i nazad – sve je to dočaravano u Novim domovinama. Utoliko me je Metak više ubio, da tako kažem, spustio na zemlju jer, shvatam, tog i takvog virtuelnog realizma više nema. Nema više uslova za transcendenciju realnog u virtuelno. Internet je u međuvremenu u najbanalnijem smislu već postao deo svakodnevnice, ušao nam u sobe. Dok su do samo pre neku godinu otvarane nove perspektive, a diskurs interneta poprimao mitske razmere (Bog i Lucifer u Novim domovinama), sada preko interneta plaćamo račune, naručujemo cipele, nepogrešivo znamo kad je čiji rođendan, dopisujemo se tako da za koji dan više ne znamo da li smo pričali uživo ili četovali.

Čitam, dakle, ponovo Nove domovine i shvatam, ne bez melanholije, da je internet pre pet, deset ili 15 godina stvarao potpuno nove uslove za stvaralačku fantaziju, da je značio jedno obnovljeno oduševljenje novim. A gde je oduševljenje novim, tu su i avangardne prakse koje su u Novim domovinama iznova razvijane. Svojevrsni nemar u poetskom komponovanju, namerna nabacanost pesničkih slika, žurni i lelujavi narativi, bez želje da se formativno ukrote, da se estetizuju, sva ta sirovost bila je kompenzovana smelošću u asocijacijama, parodiranju i aluzivnosti, a rezultovala je u nekoliko antologijskih pesama kakve su naslovna Nove domovine i Nemam nostalgiju. Pominjem sve ovo zato što u knjizi Metak toga više nema. Nema više uslova za takvu poeziju. Niti je stvarnost postala virtuelna, niti je virtuelno postalo stvarnost. Između stvarnog i virtuelnog jednostavno više nema granice, stopljeni su, nemoguće ih je više određivati jedno prema drugom i jedno nasuprot drugom. Nema čak ni simulakruma jer nema jasne razlike između strukture i onoga što strukturu simulira, nema simulacije jer nema odražavanja. Sve je stopljeno.

Slom estetike

Avangarda je imala luksuz da prezire estetsko jer je bila oduševljena novim. Avangardne prakse u pojedinjenim razdobljima oživljavaju. Kada se istroši oduševljenje novim, kada se virtuelni realizam na najbanalniji način naturalizuje, kuda dalje? Nikud, samo natrag, u sebe, u preispitivanje. To odražava i pesnički glas u knjizi Metak koji je, kako sam pokušao da ga opišem, u osnovi stišan, odmeren, sintaksički uredno organizovan, kontrolisan i – da li da napišem – konstruisan. Avangarda je imala oduševljenje novim, ali avangarda je imala i subjekt, subjekt je bio određen svojim oduševljenjem za novo, novo je konstruisalo, konstituisalo subjekt. Kada nema novog, da li ima subjekta? Avangarda je značila i originalnost, kako u smislu stvaranja novog, jer bez vere u novo ne bi bila avangarda, tako i u smislu porekla (origin) napisanog, jer je napisano poticalo od subjekta, bilo njegovo, dakle autentično, a opet određeno novim, jer je novo, rekoh, konstituisalo subjekt.

Ne želim da ulazim u začarane krugove obrazlaganja teorijskih i književno-istorijskih pojmova. Pominjem ih jer se oni u knjizi Metak eksplicitno pominju (militantni avangardisti ili hoće li preživeti postmoderna ili imali smo subjekt/ subjekt je bio volan/ subjekt je znao kuda idemo/ subjekt je voleo umetnost) i to na manje-više konkretan, ponegde skoro telesno konkretan, i polemičan način, ravnopravno ili sa preimućstvom u odnosu na druge okupacije ove poezije. Zanima me mitotvorački potencijal tih pojmova, ne njihova naučnost. Zanima me odsustvo estetskih funkcija ove poezije jer estetsko je, sa nekom namerom, skrajnuto. Avangardno oduševljenje novim ne može više da pravda skrajnutost estetskog, da je objasni. Ukidanje estetskog moglo bi se sa stanovišta postmodernističke teorije, a to je potpuno drugi par rukavica, objašnjavati ideološki, u smislu da je estetika politički retrogradna i da služi da prikrije i opravda elitizam vladajućih diskursa moći. Ovu postmodernističku perspektivu mogao bih u kontekstu knjige Metak samo delimično da prihvatim. Ne mislim da bi se Tucićeva poezija bez ostatka mogla podrediti, u ideološkom smislu, postmodernističkim jezičkim praksama, pre svega zbog snažne težnje da, i u nepovoljnim okolnostima, konstituiše subjekt, a da taj subjekt ne bude slučajni produkt vetrometine diskurzivnih matrica. Ono što je sigurno, to je da se estetsko u ovoj poeziji žrtvuje zarad diskurzivnog i etičkog. Biću još oštriji – Tucićeve pesme nisu lepe, one su tu da problematizuju sa individualne tačke gledišta, da stvore i razore situaciju. Da preispitaju.  


Subjekt, sukob diskursa, bezizlazi

A sada želim da promenim uveličanje, da izdvojim tog i takvog subjekta, da ga unakrsno ispitam, da ga stavim na stolicu, ne da bih ga raskrinkao – subjekt u knjizi Metak nije ni nosilac zavere niti ključar nekakvih tajni – već da bih osvetlio i istakao njegove sukobe. Da, upravo sukobe, jer je Tucićev subjekt suprotstavljen i samom sebi i svetu, subjekt se konstituiše sukobom i kroz sukob. Ne stavljam subjekta na stolicu da bih ga isleđivao, ali ne sprovodim ni psihoterapiju, jer leka nema. Dozvoljavam sebi, elem, da napravim mali kolaž, skicu, bez namere da budem sveobuhvatan.

Ulazim direktno u naslovnu pesmu Metak, gde je ulazna situacija predstavljena preispitivanjem, rekapitulacijom životnog iskustva – i ja sam samo jedan čovek/ na momente ponosan. Ovo je humanistička pozicija, rekao bih, jer vidim ovde, uz malo truda, celo humanističko sveto trojstvo – egalite i fraternite u onom „i ja“ i „samo“, liberte u ponosu. Biti human, dakle, ne znači samo biti human prema drugima već, a možda i na prvom mestu, biti human prema samom sebi, priznati za početak sebi da si samo čovek. Sve bi bilo lako da živimo u vremenu Šturma i dranga, ali nam dvestogodišnje istorijsko iskustvo ne dozvoljava ovakav idealizam i ovo je zato samo početna pozicija koja je tu da bi se dalje problematizovala. U razvoju se zatim direktno nadovezuju disonantni tonovi, dekadentni opisi telesnog propadanja – pluća su mi puna gnoja/ na stomaku rana – koji su tu samo prateća muzika u odnosu na ono što obeležava subjekt, što mu se na licu vidi – na čelu sukob diskursa. Pesma nam ne dozvoljava da naslutimo koji to diskursi obeležavaju subjekt i da li ga samo obeležavaju ili ga i konstituišu, jer se narativ odmah premešta u prošlost, zaplet i kulminacija u dramskoj strukturi ove pesme ostvaruju se istorijski, kroz svojevrsnu ontogeniju sadašnjeg stanja – kada sam bio mlad/ udahnuo sam travku/ koja mi je razorila organizam etc. – i to na način romantičarske geneze ličnog prokletstva, ali prokletstva koje se, da tako kažem, ne odražava u patnji već u ravnodušnosti – posmatrao sam lepo i ružno, dobro i loše, nije važno šta – a koja, ravnodušnost, minira celu humanističku postavku iz ulazne situacije, jer ne može se istovremeno biti i humanista i vrednosno indolentan. Ravnodušnost je, i ovde bi trebalo da bude kulminacija dramske strukture, u toj ličnoj ontogenezi bila prekidana tek povremeno, i to – ni manje ni više nego – razaranjem – tek po neki metak/ posećivao mi je glavu. Pogrešno bi bilo da se povodom poslednjeg stiha, ili izlazne situacije koja glasi – ostao sam živ, da se tim povodom zapitam da li je to uteha ili prokletstvo. Subjekt je ravnodušan, geneza subjekta je bila takva, razvoj ga je determinisao da bude ravnodušan, sukob diskursa na čelu zato nije ni prokletstvo ni blagoslov, taj sukob može samo povremeno da bude posećen od strane nekog metka, a da ga ni taj metak niti razreši, niti ubije.

Listam sada knjigu i biram, recimo, ima sigurno desetak pesama koje bih mogao da izaberem, pesmu Soba bez zgrade (elementarna jedinica bez celine, čovek bez čovečanstva?), kao mesto na kojem bih mogao da se nadovežem. U početnim taktovima čujem ponovo tonove preispitivanja, rekapitulacije. Situacija ulaska u zgradu otežana je telesnom slabošću subjekta – teško je podići nogu/ zakoračiti na stepenik – a zatim se dalje razvija stavljanjem u pitanje vrednosti životnog iskustva i stečenog znanja – sve što sam pročitao/ stane u komične oblačiće/ loše nacrtanog stripa. Fizička, telesna slabost time se nadovezuje intelektualnom svešću o irelevantnosti iskustva, o neupotrebljivosti stečenog znanja. Malo zatim dolazim do stihova koji me teraju da se zamislim. U ovoj zgradi, na početku pesme postavljenoj mimetično, a sada već simbolički transponovanoj, pojavljuju se drugi, drugi i drugačiji ljudi – okolo marširaju vojnici/ bojovnici, sveštenici, patriote/ i njihovi naslednici, čime se subjekt postavlja (nimalo slučajno u mraku) u klerikalno-militantno, tradicionalističko okruženje. Tu nastaje sukob, a situacija se polarizuje i politizuje. Kako biti human? Da li zatvoriti oči, poistovetiti se sa svime i svakim i utopiti se u bezlični kolektivizam? Da li povući crtu prema drugima i povući se u sobu? Da li preduzeti akciju? Pre nego što na kraju pesme odustane od svega, subjekt još jednom rekapitulira lično iskustvo i, skoro pa samrtničkim tonom, kaže – Jedan manifest sam napisao u životu,/ opalio šamar patrioti,/ poljubio revoluciju,/ i to je sasvim dovoljno. Da li je? Jeste! Da su svi, ili bar mnogi, uradili toliko, svet bi bio bolji – poručuju ovi stihovi. Ako ne prepoznajem sebe u drugima, ako je drugi toliko temeljno drugi u svojoj različitosti, ako je drugi, za razliku od mene ksenofob, nasilnik, kolektivista, fanatik (nastaviti niz prema nahođenju), ako je drugi toliko nepomirljivo različit, onda je suživot nemoguć, a ako su takvi drugi u ogromnom broju ili ako vladaju, onda nema ni humanizma. Ako me okružuju samo takvi drugi, ako u drugima ne prepoznajem sebe, ko sam onda ja? Jer ja ne želim da se određujem prema njima, čak ni kao njihova suprotnost. Ovim gubitkom mogućnosti identifikacije gubi se i bitno uporište identiteta. Kako onda bez sartrovske mučnine, u tom i takvom paklu-to-su-drugi, napisati stih – i ja sam samo jedan čovek?

Subjekt ne može da se konstituiše ni telesno (bilo koji pesnik/ mogao je dospeti u bolnicu – ni telesna patnja ne određuje subjekt tako da bude jedinstven), ni biografski (još uvek smo osuđeni/ da živimo u istim zgradama), ni obrazovanjem, ni tradicijom, ne konstituišu ga ni drugi, čak ni bliski drugi, jer su porušeni mostovi za identifikaciju sa njima, ne konstituiše ga ni istorija ni politika. Subjekt, dakle, ne može da se odredi, da kao figura oživi i ponese svoju sudbinu, odsečena mu je svaka odstupnica, kreće se samo u bezizlazima, u sukobljenim diskursima. Sa druge strane opet, kao što sam pokušao da na primerima skiciram, ni taj i takav subjekt, a to i jeste njegov najtemeljniji sukob, ne može da se otme utisku da ipak postoji.

Jedan mogući izlaz, pomeranje perspektive, rodni identiteti

Da li ženska perspektiva nudi izlaz? U pesmi Šifre menstruacije govor je intiman i apelativan, apostrofičan, učestvuju dvoje. Kulise, predmeti i gestovi (peronski stepenik, izuvanje apostolki, stanični crveni kiosk, plavetnilo, beli oblaci, letnji pljusak) uvode se u pesmu sa izvesnom lirskom toplinom, spontanošću. Pesma do određenog trenutka razvija svojevrsnu idilu udvoje, mogućnost ljubavne situacije, ali se ispostavlja da je ta situacija postavljena da bi se pokušao iskorak ka tom bliskom drugom, ženskom drugom, ka ženskom rodnom identitetu kao fluidnom, ka lunarnoj cikličnosti tog identiteta, ka njegovoj promenljivosti, neuhvatljivosti. Stihovi koje smatram ključnim, koji odražavaju iskustvo ovog susreta muškog i ženskog principa, glase – Ja sam ostao isti/ jer nisam krvario/ a mogao sam da izujem obuću/ i postanem žena. Veoma mi je važno to izuvanje obuće jer upućuje na svest o slabosti muškog džendera, na skučenost dogmatičnosti i beskompromisne doslednosti muškog identiteta, na njegovo temeljno odsustvo fleksibilnosti, na temeljnu neprilagođenost muškarca da povremeno izuje cipele (krutih uverenja? principa? dogmi? sukoba diskursa?), da se u promenjenim okolnostima i sam menja i time se ne samo prilagođava svetu, nego ga i osvaja. Dalji razvoj, obrt i rasplet narativa ove pesme teku u jednom, Tuciću omiljenom, postmodernističkom maniru a la Linč. Groteskni kalambur sa ubistvom u kadi dobar je način da se prema nepomirljivosti rodnih identiteta zauzme ironijska distanca, a što je opet iskorak iz cele te često i komične fatalnosti sa kojom se iz muškog ugla na krut način nepomirljivo pristupa problemima subjekta, identiteta, razlike. Zato u ovoj vrsti susreta vidim ipak mogući izlaz iz temeljnog nesporazuma subjekta sa svetom kao drugim.

Zanimljivo poigravanje dženderima prisutno je i u pesmi Ona je bila Holden Caulfield moga života J, koja se prema redosledu u knjizi neposredno nadovezuje na Šifre menstruacije. Selindžerov lovac Holden predstavljen je kao devojka koju putujući subjekt susreće, zatim i sam postaje devojka, niska devojka, da bi se visoka drugarica, tj. Holden, u nehajnoj zaigranosti razapela na trideset metara visok krst i krikom se obratila bogu rečima – Bože, ubij me!/ Ja sam tvoj nesrećni sin itd. – dakle postala muško, božji sin, a na kraju se sve na ponovo razrešava u svojevrsnom ironizovanom postmodernističkom kalamburu, bez nekog uhvatljivog poentiranja. Odsustvo penetrantnog poentiranja poetički može da bude u skladu sa disperzivnim praksama ženskog pisma, u smislu modusa pružanja otpora oveštalim narativima, sa kojima se sam Tucić inače obračunava na drugačije načine. Završni stih pesme, refrenirani naslov, sa smajlijem na kraju, kao da želi da dodatnom dečjom patetizacijom još jednom poništi celu igrariju – kažem namerno „kao da“ jer ne mislim da u tome i uspeva. Poslednji stih, ponovljeni naslov, čak ni svojom disonantnošću, čak ni time što ceo narativ svodi na nivo trača i uvodi ga u ambijent prijateljskog ćaskanja, ne može da postigne funkcionalnost. Tucić doduše poetički ne haje za kompozicione principe po kojima baš svaki stih treba da bude, makar i funkcionalno, važan.

Narativni buket, angažman, problemi

Veliki sam ljubitelj interpretacije pojedinačnih pesama, a Tucićeva knjiga za to velikodušno pruža raznolike mogućnosti. Na ovom mestu moram, pošto sam skicirao subjekta, ponovo da okrenem točak okulara, ovaj put u drugom smeru, da promenim uveličanje i pokušam da kažem nešto opštije. Pokušaj konstituisanja subjekta sa autorske strane hrabar je i neizvestan poduhvat, naročito u savremenom tekstualnom okruženju u kojem je već odavno, da parafraziram Adorna, postalo nepristojno reći Ja.  Pošto se u komponovanju služi pretežno tehnikom narativa, Tucić je – već i samom tehnikom pisanja – osuđen da subjekta traži ukrštajući, mireći i sučeljavajući različite narativne matrice. Subjekt, kao proizvod takve književne tehnike i takvog doživljaja sveta, na svom čelu mora da odražava sukob diskursa, a pesme same postaju svojevrsni – da ih tako nazovem – narativni buketi. Na taj način se subjekt, preplitanjem narativnih tokova, nazire u tom šarolikom buketu, ne nekim svojim esencijalnim svojstvima (vreme realizma i ontološki neprikosnovenih, čvrstih karaktera odavno je za nama), već upravo u spletu najšarenijih pokretnih narativa koji buket čine. Ništa novo – rekao bih – nije li to onda povratak na dobre stare modernističke tehnike toka svesti? Fokner i Markes ne bi se sa ovim složili. Ovo više nisu narativi koji bi imali snagu nezaustavljive misaone bujice (što bi se u slučaju nekih pesama iz Novih domovina možda i moglo braniti), ovi narativi teku mnogo sporije, na stilsko-zanatskom planu su daleko od podmazane virtuoznosti nezaustavljivog modernističkog postrojenja, na mnogim mestima su nasilno isprekidani i upravo ovde, na tim mestima prekida, pokušava da se učauri, da se tekstualno smesti jedno Ja. Ovo Ja je – kao što sam pokušao da ga predstavim – u stalnom sukobu sa sobom i svetom, u narativnom lavirintu, i zato može da se očita i učita samo kroz narativni buket.

Da li ovakav subjekt ima prostora i snage za akciju? Bojim se – ne mnogo. Tu nastaju problemi, tu nastaje zaplet sa neizvesnim ishodima. Ako se situacija sukoba, ako se ova stalna napetost koju subjekt oseća prema sopstvenoj neutemeljenosti i prema neprihvatljivom okruženju, ako se taj neizdrživi sukob prihvati kao nepromenljiv, subjektu ne preostaje ništa drugo do da se prepusti vetrometini i da se fatalistički menja prema nahođenju nadolazećih – najrazličitijih – moćnih diskurzivnih struja, da pluta. Takav subjekt bio bi kadar samo da predstavlja sebe i svet, ne i da dela, ne i da situaciju menja (u pesmi Foto-esej kaže se – Možemo li skontati neke zakontosti?). Ako pak poželi da dela, da zauzme kurs i prestane da pluta, subjekt mora da se suprotstavi maticama, kao što i svaka akcija mora da savlađuje otpore. Subjekt u knjizi Metak na različite načine pokušava da dela, ali mu njegove unutarnje kontradiktornosti onemogućavaju da zauzme kurs, da izabere i ponese svoju sudbinu. To na planu odnosa subjekta prema društvu, prema istoriji i prema umetničkoj tradiciji – ova tri aspekta odnosa prema okruženju najčešće se i na različite načine u knjizi Metak tematizuju – ima na nivou teksta za posledicu čestu smenu parolaški apelativnih, često i pamfletskih ushita (A sada/ Šta sada?/ Da li primiti pare?/ Izdržaću ili Panteizam/ fašizam/ grad još dugo može biti virtuelan/ asketa sprovodi praksu/ virtuelnu katarzu ulicama grada/ stiska zube) i nasuprot tome duboko rezignativnih pasaža (Zauvek nespretan,/ u tekstu, u situaciji). Ovaj pokušaj angažmana, pokušaj stavljanja subjekta u pokret, čini mi se da najbolje ilustruju stihovi iz pesme Šuma četinaraNe znam izlaz iz šume/ A želeo bih da budem vođa. Čak ni militantni avangardisti iz iste pesme nisu u boljoj poziciji, ni oni ne znaju kuda i kako da napuste dvadeseti vek. Težeći da postane homo politicus, da svojim delanjem bude dostojan ove građansko-humanističke definicije, subjekt dospeva na klizav teren, jer se radi o pokušajima promene nepromenljivog.

Bezlično Mi, terorizam množine

Neposredno pred smrt, Žan Ameri je u jednom televizijskom intervjuu bio upitan da li može sebi da predstavi intelektualca-teroristu. Nesklon lakim rešenjima, Ameri se nije dao zavesti očiglednom nemogućnošću ovog contradictio in adjecto. Posle kraće pauze – po običaju neočekivano – počeo je odgovor sa: „U stvari, mogu...“ Upravo ovog intervjua sam se setio dok sam čitao sledeću strofu iz pesme Anarhistički stihoviŠta nam još preostaje?/ Bombe!/ Ta tako simpatična reč – terorizam,/ nedostaje u ovom gradu. Uskačući u pamfletsko Mi, subjekt prvo nabraja šta je sve to Mi svojim intelektom i znanjem uradilo-pokušalo u borbi protiv sistema, a zatim – uviđajući uzaludnost svega toga – poziva na terorizam. Ne mislim, ako smem da se našalim, da je Tucić terorista. Želim upravo da istaknem da su ovi stihovi pošteni jer, iako pamfletski, odlično odražavaju situaciju nerado tematizovanog paradoksa, situaciju geneze intelektualca-teroriste. Ameri je, a u kontekstu tada aktuelnih Crvenih brigada, govorio o razočaranom intelektualcu koji dopušta da ga rezignacija, bes i uopšte afekti preplave, te da tada u svom akcionizmu odbacuje ne samo svoje neupotrebljivo znanje (recimo citirano – sve što sam pročitao/ stane u komične oblačiće/ loše nacrtanog stripa), već i najelementarnije vrednosne i moralne uzuse, pa i poštovanje prava drugog na život, poštovanje onog biblijskog – ne ubij. Ovi Tucićevi pamfletski stihovi nisu jasno ideološki usmereni, ne „pozivaju“ na neki levi ili desni (mada po prizvuku više vuku ulevo) terorizam, oni su usmereni protiv sistema uopšte, oni osporavaju svaki sistem, to su anarhistički stihovi koji, dakle, ne pozivaju na promenu nego na apokalipsu sistema, po cenu poricanja humanosti, sistema koji onemogućava i obesmišljava svako intelektualno dejstvo.

Nešto drugo bih na ovom mestu hteo da istaknem, da ukažem na jednu drugu vrstu terorizma – na planu diskursa mnogo opasnijeg od onog pamfletskog – na terorizam koji nastaje uskakanjem subjekta iz Ja u nekakvo, koliko god zavereničko, ipak kolektivno Mi. Ako je ovo Ja, kao što sam ga prikazao, onako nesigurno, ambivalentno i lišeno mogućnosti identifikacije sa drugima, kakvo onda može da bude to Mi nego isto takvo? Ovo Mi mora u takvoj situaciji da bude upravo još nesigurnije, ambivalentnije i lišenije identiteta, rekao bih. Takvo Mi postaje, dakle, upravo bezlično i kao takvo ne može da uradi ništa drugo do da sistematski usisava svaki pokušaj bilo kakvog Ja i da ga svodi upravo na ono protiv čega se, konstituišući se, borilo. Mi počinje da teroriše Ja, da ga usisavajući ukida. Pevajmo drugovi šapatom.

Upravo ovde su zidovi, granice subjektivnog angažmana, ona tačka kada Ja mora sebe da ukine da bi se stavilo u društvenu akciju. Rezultati su, naravno, poražavajući – ne toliko na nivou mimetički transponovanog društvenog konteksta, jer je u društveno-istorijskom kontekstu situacija više nego algoritamski očigledna –  već upravo na diskurzivnom i na etičkom planu ove poezije, a koji bi trebalo da budu njena glavna uporišta. Uskakanjem iz Ja u Mi ova poezija samu sebe potkopava, kao da negde i želi da samu sebe poništi.

Da budem jasan – ovakvih mesta u knjizi Metak nema mnogo, svega nekoliko, i nalaze se skoro isključivo u prvom i drugom ciklusu pesama, dakle, ne slučajno upravo u prvom delu knjige. Ova mesta su važna jer se na njima subjekt susreće sa svojim granicama, sa svojom nemoći. U pesmi Kada se setim proleća 1999, posle ulazne situacije, gde se u jednini izražava gubitak nade, Mi se oglašava stihovima – Izgubili smo nadu da će goreti ovaj grad/ i da će profesori ostati nemoćni – čime multiplicira gubitak nade subjekta-pojedinca da će autoriteti, nosioci sistema, ikada biti poraženi, da bi na kraju to Mi pokušalo da se uteši stavljajući se spram običnih ljudi, izdvajajući se (generacijski? intelektualno? politički?) – To obični ljudi nikada neće razumeti – a da ni ovo elitističko zavereništvo ne uspeva da celu situaciju, pa ni subjekta, sačuva od nemoćne nostalgije. Još jedan primer ovog Mi jeste malopre citirana pesma Anarhistički stihovi koja, uprkos agitatorskom diskursu ili upravo zbog njega, svojim radikalnim rešenjem uspeva samo da teroriše individualnost, da bezlično u sebe usisa – ma i zavereničko – Ja. U pesmi Jezik gradova ovo Mi – ovaj put neodređena grupica koja putuje automobilom – ponovo teroriše svojom bezličnošću, što se konkretno očitava ukidanjem moći odlučivanja putnika, prepuštanjem moći kormilarenja oživljenom kormilu – Imali smo subjekt/ subjekt je bio volan/ subjekt je znao kuda idemo/ subjekt je voleo umetnost. Ovakva robotizovana dehumanizacija daleko je od avangardističkog ushićenja tehnikom, možda i samim stavljanjem stihova u prošlo vreme. Bezlično Mi pretapa putnike u bezoblične figure izlažući ih na njihovom putu dekadentnim slikama upravo razaranja, ovo bezlično Mi ukida svaku humanost fatalistički ga prepuštajući „odlukama“ volana, bacanju kocke. Na još jedan primer ovog „terorizma množine“ malo ću se kasnije vratiti. Želim ovde da istaknem ne da ovo uskakanje u Mi smatram slabošću ove poezije u smislu njene neuspelosti – konkretnim zamerkama ću se posebno posvetiti – već da još jednom naglasim da to Mi upravo na diskurzivnom i etičko-ideološkom planu, na najvažnijim planovima Tucićeve poezije, ucrtava močvarne granice angažmana pojedinca.

Zamerke, slabosti, primedbe

Biće mi oprošteno samo ako ništa ne prećutim. Tucićevoj poeziji ne može se poreći da isijava intelektualnim poštenjem, da svojim diskurzivnim i etičkim aspektima poziva čitaoca da zauzme stav, te bi zato bilo nepošteno da kao javni čitalac ostanem u bilo kom bitnom aspektu nedorečen. Zato, prema Benovoj partituri, neću imati nikakvih obzira u formulisanju svojih misli i zato ću, opet prema Benu, stalno seći grane na kojima sedim. Na koje sam to otpore nailazio prilikom čitanja knjige Metak i koje to zamerke imam spram ove knjige? Pokušaću da ih izložim što jasnije. Neka ovaj pasaž bude moj mali prilog kritici kritike, velikog dela savremene kritike, toliko sklonoj da pisanje o knjigama svodi ili na bezlični prikaz ili na promociju, te da se na bilo koji način suzdržava od vrednosnih sudova. Ako nešto delim sa Tucićem, to je da ne volim konformizam, da volim da pišem protiv otpora, pre svega onih otpora koje nosim u sebi.

Jedan deo mojih zamerki odnosi se na moj lični doživljaj poetike, temeljno različit od Tucićevog, ali tu se ne bih previše zadržavao, te sam cipele izuo još pred vratima. Svoj lični doživljaj poetike sam čitajući – koliko je to moguće – apstrahovao, a da bih što bolje pročitao, doživeo, razumeo knjigu Metak i – zašto ne – uživao u njoj. Samo, dakle, ono važno, a to je sledeće... Nekoliko puta sam rekao da Tucićeva poezija zanemaruje estetske, a ističe diskurzivne i etičke književne aspekte. Staromodni proučavaoci stila ostali bi kod knjige Metak kratkih rukava, no ni oni mi ovde nisu važni. Imam utisak, naime, da bi bogatija leksika, izbor reči iz različitijih rečničkih registara, raznovrsniji ritam, bolji prelom stiha, svežije slike, malo više veštine u pretapanju prizora, stapanju i kontrastiranju konkretnog i lapidarnog u ovoj poeziji – da bi sve to, estetsko u smislu stilskih karakteristika, samo doprinelo i pojačalo diskurzivne i etičke potencijale ove poezije, nikako ih ugušilo. Ovako se, nažalost, ponekad dešava upravo obrnuto – da lapidarnost uguši ne samo estetsko, nego i diskurzivno i etičko, tako da mi na primer stihovi – Nisam više komunista/ mada na momente još po malo/ želim da menjam svet – u svojoj melanholičnoj opštosti ne znače bukvalno ništa. Isto tako, ili nasuprot tome, pesma Predgrađe, kao jedna od po mom mišljenju najboljih u knjizi, uspeva da istakne sve svoje kvalitete, svu onu tucićevsku narativnu nepredvidljivost i dramsko umeće, upravo zato što se u najvećoj mogućoj meri lišava lapidarnosti i pušta tu pokretnu konkreciju da oživi.

Sledeća zamerka je specifičnija, a tiče se ironije kao sredstva. Ironijski otkloni u knjizi Metak ne uspevaju uvek na najbolji način da retuširaju ozbiljnost konteksta, tako da mi recimo slika Ensta Jingera koji puši marihuanu za stoti rođendan deluje samo kao nasilno umetnuta duhovitost. Na Jingerovom mestu – da se poigram, a to mi licentia poetica velikodušno dozvoljava – mogli bi tako da se na primer nađu Dobrica Ćosić, papa Benedikt, Matija Bećković, patrijarh Pavle (i tako dalje, slučajni niz), a da se time u ovoj pesničkoj slici, u funkcionalnom odnosu prema stihovima koji su joj prethodili, ne promeni ništa. Ovakva ironizacija, čak i kao uspela duhovitost, efektivno ne dopire dalje od edipalnog obaranja oca sa njegovih Mermernih litica, a što je u poeziji koju pišu mladi, bez obzira na izbor pušača marihuane, adolescentsko opšte mesto.

Potpuno suprotan je primer jedne kontraedipalne situacije, a tiče se onog terorizma množine, bezličnog Mi, usisavajuće kolektivne nostalgije naime. Za ovaj primer malopre sam ostao dužan. Radi se o pesmi Razbibriga, u kojoj se u svojevrsnom krešendu i dekrešendu nekoliko puta refrenira fraza Još uvek smo osuđeni, kojom se Mi stavlja u pasivno-nostalgičnu, nemoćnu poziciju, a konkretno mislim na sledeće stihove – Još uvek smo osuđeni/ na male stambene površine/ iako su naši roditelji/ dizali anarhističke revolucije. Prvo – ko je to Mi, koga konkretno to Mi predstavlja? I drugo – ono što me ovde na nivou diskursa pre svega zanima – da li je iko od bilo čijih roditelja dizao anarhističke revolucije? Ovo se Mi, dakle, toliko malodušno uljuljkuje u svojoj apsolutnoj nemoći, da počinje da priziva nepostojeću prošlost, da sa nostalgijom u roditelje projektuje revolucionarnu hrabrost, multipliciranu u onoj meri u kojoj se lična i kolektivna nemoć osećaju, multiplicirana čak i dotle da se revolucije pominju u množini, kao da su ti pobunjeni roditelji Naša voljena, beskompromisna deca. Nemoguće mi je da ove stihove čitam izvan geografskog društveno-istorijskog konteksta i nemoguće mi je da ih pročitam, a da ne izgovorim – niko tu, a naročito niko od generacije Naših roditelja, nikakve revolucije nije dizao. Nešto mi ne dozvoljava da ni u najvećoj malodušnosti pokažem respekt prema hrabrosti generacije Naših roditelja. Previše je sa Njihove strane bilo kukavičluka. Ako već moram da biram između dve navedene situacije, ona edipalna mi se više dopada, ili je bar manje neprihvatljiva.

Sledeća primedba koju bih imao da uputim jeste preterana didaktičnost. U nekoliko pesama Tucić ne odoleva sklonosti da upadljivo etički poentira, da lapidarno izloži čitaocu šta je dobro a šta loše, što pri čitanju može naravno da izazove izvestan otpor. Jer, kao čitalac, ja želim da budem zaveden, a ne poveden, želim makar privid interakcije sa tekstom, a ne učiteljski gotova rešenja. U tom smislu ume da mi zasmeta česta lapidarna upotreba književno-teorijskih, književno-istorijskih i socijalno-političkih opštih pojmova, toliko značenjski polivalentnih da su pisane tolike knjige koje se trude da ih iz svih uglova osvetle, a da se u konkretnom tekstualnom okruženju, na tom malom prostoru u datoj pesmi ne vidi ni nagoveštaj označenog, na šta se u  toj i toj situaciji označitelji – ta i ta avangarda ili ta i ta postmoderna – odnose, a čitanje ovih, delom didaktički, a delom mitotvorački intoniranih pasaža, doživljavam kao šetnju po magli. Poslednja pesma u knjizi – Sastav na slobodnu temu – ne uspeva, nažalost, u nameri da oslika i osmisli situaciju poezije, kao i da postavi njene zadatke u savremenom kulturno-istorijskom okruženju, delom možda i zato što je postavila sebi preambiciozan zadatak, a delom sigurno zbog toga što ne uspeva da pronađe put iz magle opštih pojmova.

Poslednja zamerka, a ograđujem se da se ovde radi o mom ličnom, najsubjektivnijem utisku, odnosi se, a možda će zvučati iznenađujuće, na hermetičnost. Zameram hermetičnost jednoj tako prozirno pisanoj poeziji – znam da zvuči čudno. Mislim konkretno na pesme kao što je Behaton, gde nema nikakvih strukturalnih, sintaksičkih ili semantičkih nejasnoća, gde su svaki stih, svaka slika, situacija i događanje jasni, ali čak ni uz dve početne fusnote ne mogu da se otmem utisku da je to nešto napisano za privatnu upotrebu. Kao da sam se, čitajući, našao za stolom sa društvom koje sa mnogo podrazumevanja priča o događajima kojima nisam bio svedok, isključuje me, gde razumem svaku reč, a ne razumem najvažnije.

Eto to bi, a podvlačim da ih nema mnogo, bile sve moje čitalačke zamerke knjizi Metak. Sad mi je lakše.

Virtuelni asketa, umesto zaključka

Knjiga Metak je, kao što sam pomenuo na početku i kao što sam – nadam se – i uspeo da prikažem, i hrabra i ranjiva, a hrabrost i ranjivost uostalom uvek idu ruku pod ruku. Neko ko nije ranjiv ne može da bude ni hrabar, jer se, bivajući moćan i neranjiv, u svom delanju ne izlaže opasnosti, ne rizikuje, a to nije hrabrost. Kad sam već spomenuo ranjivost, da kažem i da mislim da Tucićev Metak ne ubija nego upravo ranjava – ranjava ne na planu afektivnom koliko na planu intelektualnom i na planu etičkom. Ranjava tako da me kao čitaoca primorava na stav, često oprečan, ranjava tako da to što čitam često istovremeno i volim i ne volim i da ga – ne znam zašto – čitam opet i opet. Iako je u mnogim svojim vidovima antipoetska, Tucićeva knjiga je još kako poezija, i to upravo zbog toga što se sa mnogo hrabrosti i rizika upušta u istraživanje graničnih područja poezije, a zbog čega je Tucić uostalom kao pesnik prepoznatljiv i važan.

Savremeni pesnik, taj virtuelni asketa, u stvarnosti koja je usisala virtuelno, u virtuelnosti koja je usisala stvatnost, i dalje ima svoj beskompromisni asketizam, koji se na etičkom planu planu ogleda u intelektualnom poštenju, a na ličnom planu u stalnim pokušajima poetskog osmišljavanja. Ovaj asketizam je njegovo plemstvo.

 

Marko Stojkić je rođen 1981. godine u  Smederevu. Od 1997. do 2011. živeo u Beogradu. Trenutno živi u Nemačkoj (Kincelzau), gde radi kao lekar. Poeziju je objavljivao u časopisima Polja, Letopis Matice srpske Koraci, kao i na internetu. Objavio zbirku pesama Laki bolovi (Mostart, Zemun, 2011). Prevodi sa nemačkog jezika, uglavnom savremenu poeziju.

Objavljivao u Agonu:
Agon br. 9 – izbor iz poezije
Agon br. 11 – Identitet kao kretanje
Agon br. 14 – Stvaralački tabu
Agon br. 19 – Neli Zaks ili mogućnost poezije nakon genocida