Jelena Nidžović
Porodične i putopisne pesme (ROAD AND FAMILY SONGS) Tamare Šuškić, izveštaj sa nekoliko čitanja
(Tamara Šuškić, ROAD AND FAMILY SONGS, samizdat, Beograd, 2012)
Deo sadržaja nove zbirke poezije Tamare Šuškić i pre izrade knjige bio je dostupan za čitanje na društvenim mrežama, blogovima, u Agonu, i s obzirom na to da se porodične i putopisne pesme već mogu primati u različitim tekstološkim varijantama, treba naročito naglasiti sužavanje predmeta pažnje na: knjigu.
Prema tome, knjiga ROAD AND FAMILY SONGS pati od (in)diskretnog šarma kempa, dvovidske igre pažljivo složene i zlatotiskom potvrđene sume hartije plavih korica i nigde katalogizaciono utvrđenog književnog prostora, već prema naročitim nastojanjima u skladu sa kojima pesnička grupa kojoj Šuškićeva pripada dela. U pitanju je njena sada već treća knjiga poezije. Ali kako se materijalni otisak teksta (zbirka ili hiperlink) svakako ne može uzeti za najmerodavniju jedinicu referencije u jednom prikazu, potrebno je usredsrediti se na to gde ili u čemu bi u procesima čitanja (ovog smotrenog gledanja teksta uvlačenog niže u nenumerisane stranice knjige) i pisanja o tim čitanjima ta jedinica referencije mogla biti. Prema nekoj samobitnosti kritičarskog doprinosa književnosti, u koju idu i književni prikazi, ta jedinica imala bi da bude pronađena u poetičkom impulsu, nastojanju tog tela (teksta) da nastavi kretanje u jedinstvenom pravcu i smeru: u nuđenju pogleda na sliku i priliku ovih pesama.
Prilike ovih pesama takve su da neselektivno zahvataju prostor događajnog. Upadljiva je, najpre, zaliha relativne jednostavnosti poetskog govora. Ona ne stoji u vezi sa poetskom obradom pesničkog sveta. Konstrukcija ,,poetska (obrada) pesničkog (sveta)’’ ne ukazuje na, pa i odvlači od ukazivanja na pretpostavke pesničke logike prisutne u ovoj zbirci, a koja je u uzimanju lirskog dešavanja za prostor sintakse ravnopravnosti, gde postoji sceničan, pa i napor dramatizacijskog potencijala ka privođenju konstituentske jedinice događaja, pretpostavljene stvarnosne ose pesme konstituentskoj jedinici lirskog subjekta, sve ka njihovom artikulisanom sadejstvenom skladištenju u poredak pesme, tekst. Drugim rečima, povišena uzajamnost dejstvenih činilaca opire se kako pretpostavci redukcionistički samodovoljnog čitanja ove poezije u tehnicistički promišljeno refleksivnom ili nekom drugom jednoznačnom ključu, tako i pripisivanju ovih (strateških) namera autorki.
Jezički izraz zbirke je relativno jednostavan: oblikovan izrazima koji u sebi ne nose suprotstavljanja, potkrepljen konvencijama - anaforskim ponavljanjima; započinjanjanjem stiha poslednjom klauzom sa kraja poslednjeg stiha; završavanjima jednom kratkom rečenicom; negativnim definicijama (pas koji me je jurio/ nije bio moja majka)-, zasnovan na postupcima obraćanja apstraktnim sagovornicima i tehnikama koje podržava polifonija, strateškom raspoređivanju tišina i pribiranja raznolikih sadržaja kroz distih i slične položajne forme. Prikazivanje lirskog sveta je zasnovano na sceničnoj, visokostepeno konkretnoj i montažno smenjivoj postavci pesničke situacije kao i insistiranju na beleženju gesta i gestualnosti. Pri tom je takav svet, formalno izložen razložnim jezikom, dovoljno sintaksički razgiban u slobodnom stihu i zahvaćen iznutra sa dovoljno poštovanja da može napredovati i samoiskazivati se kroz pesmu. Otud mesta koja sama uspostavljaju, sama sebi pribavljaju autentičnu lirsku optiku (dok skidaš debele slojeve sa lica/ ostaješ bez daha/ donja usna ti se nadima skoro leluja).
To su upravo samoprokazane epifanij(ic)e koje ishode koliko iz- koliko i učestvuju u- hodu uprizorenja poetskih događaja. Ovo je najizrazitije u obezbeđivanju atmosferičnosti, sa kojom su vezi prikladno raspojasana estetika, atmosfera lelujave lenjosti odmora, letnja, ostrvska izmeštenost, te senzualistički obzir prema jelima i delovima odeće: tvoja tufnasta je sad zamenjena havajskom/prizorima iz ostrvskog života// događaj se pretvorio u/ žgoljavu kućnu palmu. Dalje, takva mesta su otrežnjujuća stopa u napredovanju lirskog subjekta, što je prisutnije u pesmama sa mestima koja napreduju ka tematizaciji nametanja nelagoda sveta lirskom ja i drugih ugroženosti: u ledenoj dvorani topli talasi/ topli talase prethode gibanju trupa.
Najveći je, prema tome, zahvat ka tome da se učini jedna kartografija zadovoljstva, želje i nelagode, čiji je obrazac interakcije sugerisan naslovom ROAD AND FAMILY SONGS, evociranjem (književnih) motiva putovanja i porodice kao graničnih vaspitača egzistencijalnih dispozicija subjekta, i da se što preciznije mapira poredak življenog u pouzdano posredovanoj poetskoj transverzali. Takav svet se ne slaže, ne gradi, već poetski usložnjava sam od sebe, sa pažnjom, uvažavajući sve sastavnice stvarnosne ose, od minucioznog doprinosa - dekorativnog realiteta (posteljina sa zebrama, braon ćebe sa bež tigrom) do pojačano simboličkih ili grotesknih činjenja (zmija na vratu, purpurni ud, predmeti od stakla). Ovde smo na tragu Delezovog razumevanja pisanja kao pronalaženja prostora neizdiferenciranosti. Ravnobitnost je, u tom smislu, mera ovakve osećajnosti. Modernistička svest je često decentrirana, svesna življenja prema transpersonalnom životnom ritmu,
onakvom kakav se uzvraćajući uzajamnost ne može svesti u odnosu na lično. Tamarine duže pesme su scenarično lirske transpozicije koje se prirodno oslanjaju na polifoničnost i scenične metode (pri)kazivanja. One se, dakle, ne duže putem nesputanog istraživanja i eksperimentisanja, već se se razvijaju kao hipermoderne kantilene, mreže gramatike perspektiva, vizura i pomeranja u vremenu ili posmatranju, uopšte: predmetu pažnje koga se događaj pesme tiče. I na primeru pesme ,,uđi u vodu, hoćeš li?...’’ možemo uočiti ova zakrivljenja od jednog ka drugom predstavljačkom fonu: isečak iz govora smenjen je postupnim pulsirajućim opisom u vidu ravnopravnih nizova apsolutnog prezenta (curi mu niz bradu/ neko gazirano piće iz automata/ ili pljucka koštice lubenice preko ograde), od koga se aktivira odnos lirskog subjekta i izuzetnog mladića koji je ometen, privremeno narušen uzmicanjem pažnje u sferu intimnog razmišljanja (razmišljam o starijim muškarcima/ i njihovoj kosi ...), samo da bi se nanovo samopotvrdio u povišenom/ hiperčuvstvu poslednjih strofičnih celina (mladić je izuzetan i/ okružuje ga ljubičasto/ bledo i bujno rastinje// delovi tela/ i komadi odeće). A u pesmi koja u celini glasi: Iza brda.// Lomim konje. gotovo neposredno je uočljiva piktografska dvogubost pisanog teksta, koji se na sredini stranice slaže u pravilni oblik, bitno jasan, ali ne potčinjen svojim granicama. Plan slikovnosti opire se, ili bar trohejski dinamizuje iznutra, držeći sliku vrlo živom, pokretnom i upornom.
No, uvažavajući sve zakonomernosti visokog modernizma, poput asocijativne pre nego linearne logike, umnožavanja glasova, davanja prednosti serijalnosti nad narativnošću ili proširenom meditacijom, posredi je delovanje jedne osećajnosti koja je ,,preživela’’ vrenja i strasti poetičkih formacija koje su ustanovile ove postupke, ali koja ne želi da računa ni na disciplinovani scenario nadrealističke kontrole svesti. Isto je tako, za kraj, potrebno naznačiti da je ova poezija iskoračila iz polazišnih strategija ženskog pisma. Poezija Tamare Šuškić usložnjava i izdiže svoj subjekat i življeni plan, ona napreduje tako da ono što sledi (budućnost) nije tek pomeranje pažnje u sadašnjosti, već put: napredovanje malih pokreta, bilans kapilarnih pojava - mikropokreta, koje omogućavaju telu da miruje, (p)okreta ka drugom i drugosti, združenih destilacija unutrašnjih i spoljašnjih dejstava (golo telo pada niz stepenice/ tepenice padju niz golo telo; rastu mu zubi/ izbijaju mu zub), ali stalno napredovanje pokreta i položaja, na putu. To pokretanje vrlo lako može biti pribavljanje novog, drugačijeg položaja subjektiviteta u višoj, jedinici poetske autonomije : anatomije, gde poezija verovatno kreće sebe. Kao takva, trebalo bi da doseže visoko (i) na vrednosnoj lestvici narečenog ženskog kanona. Ostalo je izbor ili karakter, demon, senzibilitet.
Jelena Nidžović je rođena 1987. godine u Čačku.
