Jelena Milinković

 

FRAGMENTI SVESTI – MOGUĆNOSTI IDENTITETA

(Vladimir Tabašević,  ) KUNDAK, samostalno autorsko izdanje, edicija caché, Beograd, 2012)

strah – Haljina u kojoj je neko umro.
V. Tabašević

 

Kako da govorimo o knjigama koje smo pročitali?

Subjektivno govoreći, čini se da postoji izvesni zamor u već usvojenoj terminologiji koju koristimo kada govorimo o pesničkim knjigama nove srpske poezije. Termini i terminološke sintagme kakvi su nenarativnost, dekonstruisan izraz, konceptualnost, fragmentarnost, decentriranost, asocijativnost, teorijska podloga, konstruktivizam, eksperimentalnost, postaju, koliko god bili neophodni i koliko god ih opravdano koristim(o), u izvesnoj meri „potrošeni“. Čini se da se upotrebljavaju bez zapitanosti nad onim šta proishodi iz tako opisanog književnog teksta, te deluje kao da se može postaviti pitanje da li je takva vrsta neophodne tekstualne deskripcije dovoljna u pisanju o pesničkim knjigama. Ovi termini prihvaćeni su kao oni koji najpreciznije opisuju jedan deo poetika u okvirima nove srpske poezije i uz pomoć kojih se konstruiše polje distinktivnih obeležja, ali se, takođe, često ispostavlja da njihovo korišćenje postaje nedovoljno ili manirističko, kao i da autori i autorke koji pišu poeziju ovih odlika pristupaju maniristički procesima jezičko-stilskog i opšteg literarnog oblikovanja.

Ukoliko bismo opisivali poetiku Vladimira Tabaševića, mogli bismo da joj pripišemo sve pobrojane osobine. Tabašević, dakle, piše teorijski osvešćenu, konceptualnu poeziju koja je fragmentarnog izraza, nenarativna, bogate asocijativnosti, izuzetno eksperimentalna, decentrirane perspektive i subjektiviteta. Istu rečenicu bismo mogli da iskažemo i za poeziju nekog drugog pesnika čije knjige predstavljamo u ovom broju Agona; ukoliko bismo, na primer, umesto prezimena Tabašević u prethodnoj rečenici, stavili Vasić, ova rečenica bila bi podjednako tačna i mogla bi opravdano da stoji i u tekstu o poeziji ovog pesnika. Šta nam to govori? Prvenstveno ponešto o poetikama nove srpske poezije i sličnostima koje postoje između jednog dela pesničkih knjiga. Ipak, kretanje od ovako opisanog poetičkog jezgra u pojedinačnim pesničkim izrazima ide u onom smeru koji je u svakom singularitetu ocrtan individualnim istraživanjima, literarnim aspiracijama, ličnom senzibilnošću i specifičnim procesima rada na tekstu. Pa tako, ukoliko uporedo čitamo radove ova dva pesnika suočićemo se, što je i razumljivo, sa nizom načelnih sličnosti, ali i sa bitno različitim realizacijama pomenutih poetičkih odlika. U tom slučaju ovakve formulacije istovremeno mnogo toga i govore i ne govore. Ovakvom deskripcijom nužno dobijamoizvestan uvid i predstavu o poeziji koju odabrani autor piše, kao i spoznaju o jednom njenom distinktivnom aspektu, jer nisu sve poetike u novoj srpskoj poeziji ovih odlika. Međutim, kada je reč o Tabaševićevoj poeziji, tumačenje i čitalačka radoznalost bi mogli da krenu upravo odatle: usvajanjem i prepoznavanjem početnih i opštijih uvida ovog tipa, ali i nužnom nadgradnjom koja dolazi kao posledica individualizacije poetičke paradigme, koju Tabašević kreira i unutar koje deluje.

Klarizam

U poslednje tri godine Vladimir Tabašević objavio je tri zbirke pesama. Poetički put kojim se kreće od debitantskog Koaguluma, preko Tragusa do )KUNDAKA, ukoliko bismo morali da što kraće opišemo, definisali bismo ga kao put redukcije. Međutim, ova redukcija je uslovna, jer se ne radi nužno o redukciji pesničkih sredstava. Čak naprotiv, nekada je na delu inflacija tekstualnih elemenata, već je ovde reč o višestrukom uskraćivanju čitaocu onih očekivanih elemenata (pesničke) knjige, i to na više nivoa: od banalnog koji podrazumeva da knjiga ima određenu formu, na primer, pa sve do poetičkog i semantičkog. Takođe, poetički put u slučaju ovog pesnika moguće je posmatrati i kao put sebeznanja i lične spoznaje, kao stalnu igru biografskog i poetskog (o čemu će dalje u tekstu biti reči). Kada je o knjizi )KUNDAK reč, veoma je teško čitati ovu zbirku, ukoliko ne razmišljamo i o prethodnoj Tabaševićevoj knjizi. Čini se da je kontekst ove knjige smešten u prethodnu, iz koje izrasta i ponovo se u nju vraća. Za ovakvo razmišljanje povod nam daje i sam autor koji zaziva Tragus i njegovu „glavnu junakinju“ u jednom od odeljaka svoje poslednje knjige. Pozivajući se na Tragus unutar )KUNDAKA, upućujući čitaoca da se prethodnom zbirkom konsultuje, Tabašević sugeriše da su ove dve zbirke deo sličnog ili istog procesa, da se poetički dopunjuju i da se mogu posmatrati kao diptih. Sa poetičkog stanovišta čini se da su procesi koji su bili konstitutivni u Tragusu svoje (konačno) ishodište dobili u )KUNDAKU, da su ovde dovršeni, dovedeni do trenutnog, potencijalnog kraja, kao i da je sve to isti klarizam – dijalog/odnos teksta i pesnika.

Ekskurs: Nekoliko reči o Tragusu

Tragus je prošlogodišnja Tabaševićeva zbirka u kojoj jedno od centralnih poetičkih mesta zauzima pitanje subjekatske perspektive i konstrukcija identiteta, koji se u najvećoj meri poetički izgrađuju uvođenjem glavne junakinje ovog teksta, Klare i tematizacijom njene perspektive i doživljajnosti. Klara je ovde istovremeno i subjekat i objekat pesničkog govora, ona je i instanca kojoj se glas obraća i ona koja progovara, a ta igra glasa i subjekta je takođe jedna od mogućih konstanti i vezivnih poetičkih momenata. Neophodno je uočiti rodnu transgresiju koja je ovde na delu i koja ukazuje na nestabilnost identitetskih pozicija sa kojih nastupa pesnički glas, koji je često glas Klare, ali i neutralni glas, posmatrač, kao i glas muškarca ili glas žene. Ove promene u perspektivi neretko se dešavaju i na nivou jedne pesme, a njihova smena je jedan od elemenata dinamizma teksta u Tragusu. Prilikom čitalačkog „osvajanja“ ove zbirke nužno je percipirati dodatnu tekstualnu složenost kojoj doprinosi simultano postojanje svesti i podsvesti, asocijativnog i logičkog govora, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Polifoničnost pesničkog glasa, njegova rodna nestabilnost i česta promena perspektive samo su neke od, čini se, ključnih karakteristika ove knjige, ali i Tabaševićeve poetike uopšte. U tom smislu bi kao trenutni zaključak još jednom trebalo izdvojiti i podcrtati one osobine koje smatramo važnim i za narednu Tabaševićevu zbirku, a koje se iz Tragusa prenose:  simultanizam pesničkih glasova i perspektiva, preispitivanje odnosa subordinacije unutar teksta, nestabilnost identiteta, introspektivnost, misao o smrti, specifična jezička igra.

Klarizam, nastavak

Termine o kojima možemo razmišljati kada čitamo poeziju Vladimira Tabaševića, koji iz nje izrastaju i nameću se kao relevantna aparatura za njeno tumačenje, sugerisao je autor u autopoetičkom rečniku ovogodišnjeg „izbora iz nove srpske poezije“ Prostori i figure. Pored obaveznog pojma pesma koji su svi autori i autorke u izboru definisali, i pojma caché, koji je zastupljen kao poetička odrednica svih članova pesničke grupe u kojoj Tabašević deluje, njegovi pojmovi su: identitet, Klara, koaglum, majka, otac, rat, strah, tragus. Važno je pomenuti da ove pojmove, bez obzira na opštost većine njih (ovde je izuzet termin Klara) niko od ostalih pesnika i pesnikinja nije naveo kao termine koje smatra autopoetičnim, te da su u takvom kontekstu osobeni i distinktivni za poeziju ovog autora. Bez obzira na to što su ovi pojmovi dati u aleatornom, azbučnom, rasporedu oni se, upravo tako poređani, gotovo semantički dodiruju i, ako se posmatraju u ostvarenom nizu, sugerišu moguću značenjsku liniju na kojoj se artikuliše poezija Vladimira Tabaševića. Igrajući se i dajući sebi čitalačku slobodu, odavde možemo rekonstruisati jednu od mogućih „priča“ koje Tabaševićeva poezija nudi: konstruisanje identiteta ostvaruje se preko centralne figure Klare, zahvaljujući kojoj različiti intelektualni procesi rezultiraju pisanjem, odnosno zgušnjavanjem, koagulumom, tj. poezijom koja za centralnu temu ima upravo taj identitet, od koga je i pošla, i njemu svojstvene formativne procese. Identitet subjekta ove poezije se uspostavlja u psihoanalitički prepoznatljivim relacijama – majka i otac – koji su suštinski vezani za tekst i poeziju, kao i za razumevanje sveta, jer pored toga što su proglašeni autopoetičkim terminima, definisani su  kao „drugo stanje teksta“ – majka,i „prvi od svih simulakruma“ – otac. Ovim procesima pridružuju se još konkretnije društveno-istorijske okolnosti koje se uključuju u lično uobličavanje, gde se prevashodno misli na rat, i to konkretno na rat tokom 90-ih godina na jugoslovenskim prostorima, koji je udružen sa svim ostalim elementima života proizveo osećanje straha. Upravo je strah jedna od temeljnih emocija subjekta Tabaševićeve poezije. Sve ovo ukupno uzeto i udruženo ostavlja trag(ove/use), koji nam se opet nude kao poezija. I time se krug zatvara. Ili otvara?     

)KUNDAK     

Pesnička knjiga )KUNDAK predstavlja hibridnu eksperimentalnu nepaginiranu tekstualnu strukturu. Autor u )KUNDAKU nastavlja svoj spisateljski manir najavljen u prvoj zbirci, a razvijen u Tragusu i koristi se slobodnim, najčešće dužim stihom, koji izneverava očekivanja bilo kakve misaone završenosti i predstavlja najčešće asocijativno, postupkom nabrajanja povezane sintagmatske i (polu)rečenične celine. Jezička specifičnost Tabaševićevog izraza leži u neobičnim spojevima, oneobičenim simboličkim značenjima i prenapregnutim jezičkim strukturama, preokrenutim smislovima reči, često sa, kako je već primećeno (Vukomanović, Živanović), uplivima automatizma i toka svesti. Ovakvim postupcima izgrađuju se nizovi pesničkih slika koji ulančani u veću celinu stvaraju prepoznatljivu atmosferu ovih stihova.    

Iako nevelikog obima, )KUNDAK se može podeliti u nekoliko celina, koje se i sadržinski i formalno razlikuju. Njihovo odvajanje sugerisao je i sam autor postavivši rečenice, naslove ciklusa ili motoe ispred nekih od ovih celina, međutim dalje diferenciranje je takođe moguće. Pa je tako, na primer, odvojeni prvi deo knjige moguće razdvojiti na dve celine, što je sugerisano i formalnim karakteristikama tekstova u njemu. Takođe, na formalnom nivou, u smislu izgleda teksta, dužine stiha i njihovog grupisanja unutar većih celina, u knjizi postoje razlike između ovih, uslovno shvaćenih, ciklusa. Od dela do dela smenjuju se pesme kraćeg i dužeg stiha, one koje se približavaju proznom izrazu i kreću ka poemi, kao i one koje se poigravaju formom soneta¹ od koje se zadržava organizacija i broj stihova.

Najznačajnije i poetički najpotentnije mesto u knjizi zauzima tematizacija ratnog iskustva kao jednog od presudnih momenata u identitetskom oblikovanju subjekta Tabaševićeve poezije, što je i najveća poetička novina ove zbirke u odnosu na prethodnu. Kao glavni događaj izdvaja se kretanje, izmeštanje, odlazak (iz rata), svojevrsno traumatizovano i traumatično misaono i konkretno bekstvo. Dok su u Tragusu centralno mesto zauzimale „porodične“ relacije, ovde se one ukrštaju sa spoljašnjim, društveno-istorijskim okolnostima u koje je subjekt bačen i na koje ne može da utiče. Subjekt se pokazuje kao nemoćan i nedelatan, nalazi se u okolnostima koje može isključivo da opaža i transponuje u duboko intimno, unutrašnje iskustvo: U nama ima dovoljno krive krvi U nama ima zaliha rata i kostiju koje će zemlja izbaciti. Ovo nametnuto iskustvo tek kasnije će se izistinski preživeti u duboko intimnim procesima samospoznaje, za koje se ispostavlja da su presudno uslovljeni i determinisani izvan-subjekatskim prostorima i događajima.

Ukoliko isključimo nacionalistički i njemu srodne diskurse, govor o ratu, na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru, u srpskoj poeziji uglavnom je bio tematizovan u okvirima onih poetika koje su obeležene otvorenim društvenim angažmanom i koje obično karakterišu: prozirnost jezika, narativnost, neskrivena politička svest i stav, autorska pozicija na strani nenacionalnog i pacifizma, kao i ideja neophodne osude, ne samo rata, već dominantnije nesuočavanja i nepriznavanja uloga u ratnim dešavanjima. U Tabaševićevoj poeziji obrada ratnog iskustva počiva na drugačijim poetičkim namerama i konkretizovano je sasvim drugim književnim sredstvima i za srpsku savremenu poeziju na netipičan način. Ova vrsta iskustva biva propuštena kroz ličnu vizuru pesničkog subjekta i postaje deo njegovog identiteta, posmatra se kao još jedan od konstitutivnih elemenata sopstva. Ratno iskustvo se ne tematizuje prevashodno kao političko-istorijski događaj (iako on to nužno i jeste), već kao događaj u ličnoj istoriji pojedinca. Ostvarena transpozicija spoljašnjeg u unutrašnje obezbeđuje drugačiji, kamerni doživljaj opšteg i obuhvatnog događaja kakav je sukob ratnih razmera, pa ta vrsta (svačijeg) iskustva postaje intimnija, ugrađena u subjektivitet poput drugih određujućih iskustava.

U tom smislu i zbog opisanog transfera u zbirci postoje dva sloja sveta u kojima se kreće subjekt: mikro i makro. Mikro svet ili mikro plan je plan svakog pojedinačnog bića, koji je utopljen u opštost i traumiran od makro okruženja, te nastaje interiorizacijom onoga što je primarno izvan. U tom mikro svetu formiraju se singularni doživljaj i perspektiva, pa tako, na primer, toponim Mostar postaje ili (zajednička, a ne vlastita) imenica ispisana malim slovom mostar ili mikromostar. Ovde je možda potrebno napomenuti da u okolnostima rata ime ovog grada, onaj koji je od mosta, onaj koji spaja, postaje duboko ironično i da je ta ironizacija i cinično preimenovanje ugrađena u pesme )KUNDAKA. Slični procesi mikroperspektivizacije se ostvaruju i sa drugim pojmovima:

kasnimo u grad, mikropitanja, mikrodestinacije, mikroruke, tišina i mikrotišina, ... mostar je dalje nego ti, u izlogu leži plavi pacov, mlitavi falus se zatvorio u izgovor, mostar je još uvek daleko, to je neki mikromostar, potonuo u perspektivu u sopstvena leđa ... i vozimo se iako već dovoljno hladne od retrovizora u kojima se vidi samo taj trenutak kada, mostar postaje mikromostar       

Pored već Tragusom istražene identitetske i rodne nestabilnosti ovde je prisutna i druga vrsta identitetske složenosti. Igra poistovećivanja pesničkog subjekta i autora zbirke je bitno razvijena u )KUNDAKU i postaje jedna od njenih značenjskih stubova, posebno u paratekstualnim elementima i u onim delovima koji su smešteni u fusnote. Već uvodni moto donosi tekstualno-identitetsku igru, kojoj doprinosi apostrofiranje „Vladimira“: Vladimir veruje da je njegov otac nekada izgovorio ove reči. Pesnik, autor, Vladimir Tabašević piše o Vladimiru (sebi?) kao o trećem licu. Takav postupak postavlja izvesnu barijeru da se poezija ovog autora shvati isključivo kao destabilizovana i dekonstruisana ispovednost i autobiografski govor, kao deo autorske samospoznaje. Konstantno autorovo poigravanje sa tezom „zasnovano na istinitim događajima“ može da odvede u biografsko tumačenje Tabaševićeve poezije. Zbirka se otvara (pseudo)motoom oca pesnika (ili oca pesničkog subjekta) čime se na samom startu uvodi igra biografskog i artificijelnog koja je u Tabaševićevoj poetici uvek prisutna. Rečenica motoa je prokomentarisana fusnotom koja uvodi pomenuti govor u trećem licu, ali i sumnju u istinitost teksta, i sugestiju da se istina teksta zasniva na verovanju u njega i njegovo postojanje: Vladimir veruje da je njegov otac nekada izgovorio ove reči.

Poigravanje sa biografskim i dokumentarnim, kao i njegova implementacija u tekst zbirke odvija se na nekoliko nivoa, ali svoj vrhunac ostvaruje u poemičnom ciklusu Grlo obojeno vodostajem gde je autor u tekst zbirke integrisao belešku o pesniku u kojoj se, tonom imanentnim beleškama obično štampanim na kraju knjige ili na njenim koricama, saopštavaju relevantne informacije za portret umetnika. Međutim, informacije koje se saopštavaju u belešci nisu uobičajene za ovaj tip govora jer se u ono što bi trebalo da bude spoljašnje, društveno, javnosti okrenuto, lice pesnika, unose (isuviše lični) detalji nesvojstveni za diskurs beleške. Beleška izrasta iz tekstualnog odeljka (nalazi se u njegovoj sredini) koji karakteriše neprekidni niz asocijacija, formulisanih prepoznatljivim sintagmama i polurečenicama, koje se nižu jedna za drugom i koje su odvojene zarezima, kako bi se stekao utisak ubrzanja, nabrajanja i formirao književni tekst po uzoru na automatsko pisanje i diktat svesti. Biografski deo uveden je rečima: Sin, evo progledavam kojima prethodi motiv prenatalnog života, rađanja i porođaja, a nakon beleške sledi nastavak asocijativnog, alogičnog pisanja koje tematizuje san, seksualnost, društveno-umetničko-porodičnu istoriju, društvene i rodne uloge subjekta. U tom smislu beleška svojim objektiviziranim i logičnim govorom stoji kao kontrast tekstu unutar koga se nalazi. Postupkom se sugeriše neophodnost, utvrđena instancama moći, da o sebi progovaramo logično, da formiramo prepoznatljivi diskurs sa utvrđenim podacima kojima se opisujemo. Međutim, destabilizacijom ovakvog diskursa, kao i njegovim suočavanjem sa alogičnim govorom Tabašević postavlja pitanje tačnosti. Ovde se direktno, i prepleteni susreću dva diskursa: biografski i poetski, i u tom sudaru i zbog njega nije moguće povući granicu između ovih obično razdvojenih tipova teksta. U međuodnosu poetskog i biografskog, poetsko postaje biografsko i biografsko poetsko, čime se destabilizuje i jedan i drugi tip govora, a na čitaocu je odluka u kojoj meri će poverovati pesniku u oba diskursa.

Slična vrsta destabilizacije je podržana i organizacijom teksta u zbirci u onim pesmama u kojima postoje fusnote, koje su nove tekstualne celine postavljene kao komentar prethodne. U jednom slučaju se istovetni tekst štampa i kao pesma i kao njena fusnota čime se sugeriše da je komentar pesmi, tj. dodatna informacija o njoj, pesma sama. Unošenje elemenata naučnog stila u poetski govor doprinosi hibridizaciji teksta zbirke, ali i dovodi do pitanja o prirodi teksta samog.

Značajno je, za Tabaševićevu poetiku uopšte, pomenuti još jednu vrstu prožimanja koja je od ključnog značaja: mešanje poetskog i autopoetičkog govora. Autopoetičke odrednice čijim navođenjem i tumačenjem je započet ovaj prikaz na dva načina ukazuju na približavanje ova dva tipa govora. Prvo, odrednice koje Tabašević navodi nisu, u strogom i tradicionalnom smislu, one lekseme koje su uobičajene kao autopoetički termini, već ih je tek njihovo definisanje i konkretna tekstualna realizacija legitimisala kao takvu vrstu termina. Međutim, ovo nije slučaj samo sa poezijom i poetikom Tabaševića, već je opštija tendencija u savremenoj poeziji. Kao drugi vid prožimanja izdvaja se osoben način na koji su ove odrednice definisane, koji je više poetski nego poetički, kao i njihova implementacija u tekst zbirke. Definicija nekoliko autopoetičkih odrednica pojavljuje se kao deo teksta poslednje autorove zbirke, što sugeriše neodvojivost ova dva tipa mišljenja. Nije moguće, a nije ni nužno, utvrditi primarno značenje, tj. da li je stih postao definicija ili je definicija postala stih, ali je ovakvim postupkom, između ostalog, formiran izvestan šifarnik Tabaševićeve poezije. Na primer, pesma je definisana na sledeći način: Sama na toboganu. Dole se suši dečije grlo u guste detalje, a u tekstu zbirke pronalazimo sledeće: Ja sam otrovna majka Sama sam na toboganu i dole preda mnom se suši dečje grlo, zatim termin rat je definisan kao Napolju greje meso i riblje kosti puze u zastavama, a u poeziji stoji Obucimo se Napolju greje meso i riblje kosti puze u zastavama Kopita se rascvetavaju Ko nas je probudio Nad telima diše rat ili odrednica identitet koja je definisana kao: Repovi kiše kad kopaju prvi rođendan, a u )KUNDAKU pronalazimo sledeće stihove: Repovi kiše kopaju pred nama zemlju i sastanke/ Rođendan deteta koje se budi u hladnom koplju. Ovakav postupak udružen sa ostalim pomenutim elementima, ne samo da svedoči o slojevitosti teksta Tabaševićeve poezije, već ukida žanrovske i tekstualne granice utvrđene dosadašnjim iskustvom poezije i ispituje mogućnosti i granice teksta.  

Iza zatvorene zagrade

)KUNDAK je zbirka koja na tematskom nivou donosi novine u odnosu na prethodne Tabaševićeve knjige, ali koja se zadržava na već osvojenim pesnički postupcima krećući se  Tragusom već osvojenim prostorima stila i pesničkog postupka. Unutar )KUNDAKA se implicitno može prepoznati ishodište procesa započetog još Koagulumom tri godine ranije, a ovo putovanje rezultiralo je stizanjem subjekta do sebe samog i urušavanjem u sebe samog, tj. u činjenice sopstvenog (pseudo)života. Posmatrajući )KUNDAK kao celinu moramo da primetimo da je u svoj svojoj destabilizovanosti i dekonstruisanosti ovaj tekst manje koherentan u zamisli, ali i manje inovativan u postupku, u odnosu na Tragus. Tabašević se ovde kreće u, za njegove čitaoce, prepoznatljivom jezičkom i stilskom okruženju i u tom smislu pri susretu sa ovim tekstom ne dolazi do one vrste čitalačkog potresa i poetičkog pomeranja koji je bio evidentan prilikom čitanja prethodnih zbirki. Često je nezahvalno procenjivati i određivati domete određene vrste govora, stepen poetičke realizacije odabranog izraza, a podjednako je neugodno preporučivati moguće realizacije odabranih poetičkih postulata. Ipak, ukoliko poslednju Tabaševićevu zbirku, s razlogom iskazanim i u njoj samoj, posmatramo kao kraj jednog poetičkog procesa, zaista možemo postaviti intrigantno pitanje u kom smeru će se i da li će se menjati Tabaševićev poetski izraz. Čini se da je neka vrsta promene neophodna i s razlogom očekivana, a da li će do nje doći, ostaje da vidimo.  

Jelena Milinković
Objavljivala u Agonu:

Agon br. 3: Milan Dedinac Jedan čovek na prozoru osluškuje javnu pticu
Agon br. 3: Jelena Milinković – Uvod ili faktografija
Agon br. 3: Jelena Milinković – Kolaž eseja, poezije i sećanja
Agon br. 6: specijal posvećen ženskoj poeziji
Agon br. 6: Jelena Milinković – Fragmenti o ženskom
Agon br. 6: Tastatura pod njenim prstima
Agon br. 11: Jelena Milinković – Pesnički glasovi u 2010.
Agon br. 11: Jelena Milinković – Imago pesničkog sveta
Agon br. 13: Temat o Mirjani Stefanović
Agon br. 13: Jelena Milinković – Svet tela u poeziji Mirjane Stefanović
Agon br. 16: Jelena Milinković – Horizonti slobodne teritorije