Dragoslava Barzut

 

Nadnaslov:
Pančevačka pesnička edicja „Najbolja“

Naslov 1:
Poetski brend „Najbolja“

Kada se 70-ih godina jedan estradni umetnik iz SFRJ zaputio u fabriku šibica Niš i izrazio želju da se njegov lik nađe na kutiji sledeće serije šibica, cela Juga je mislila da je lik prs'o i da uludo troši novce. Šta je bilo sa tim šibicama kasnije ne znam (biće da su se prodavale samo na Jadranu) ali ideja estradnog umetnika nije ovenčana visokim sjajem šljokica, što ne čudi jer 70-ih godina ovde niko nije mogao da predvidi ekspanziju marketinga niti je takav vid marketinga (fotka na kutiji šibica) mogao biti shvaćen ozbiljno. Znalo se šta su ozbiljne stvari: partija, porodica, posao... pa i poezija je bila ozbiljna (setimo se samo smena urednika/ca u listu za poeziju „Matice srpske“ tih godina). U međuvremenu marketing se uozbiljio, a poezija postala nepotrebna. Ovde je najglasnija misao da je poezija visoko nepotrebna roba, a da štampanje pesničkih knjiga finansiraju božanstva.

Skoro pola veka kasnije lica pesnika i pesnikinja na prednjoj strani pančevačke pesničke edicije „Najbolja“ pokušavaju slično što i pomenuti estradni umetnik: reprodukovanjem lika konektovati delo sa tržišnom mrežom. Složićemo se da je krajnje neumesno porediti estradni opus sa izborom najbolje poezije mlađe generacije srbijanskih pesnika/kinja, ali ja to i ne pokušavam, već tragam za paralelizmima na nekom drugom mestu - na polju recepcije, preciznije rečeno na nultoj tački recepcije: potrazi za izgubljenim čitaocima.

Estradni umetnik preteča je današnjeg marketara kojeg danas na spisku zaposlenih drži svaka iole ozbiljnija izdavačka kuća u Srbiji (samo što se te kuće ne bave poezijom), on je odličan marketar, baš kao i urednici/e pančevačke pesničke edicije „Najbolja“. Pored poezije koja j e s t e najbolja u ovoj priči ono što je vrlo dobro jeste marketing za ovu ediciju. Pored marketinškog poteza sa fotkama na naslovnim koricama, i sam naslov edicije Najbolja osmišljen je marketinški.  Edicija „Najbolja“ u stvari je private label ili robna marka gde se pod jedan brend smeštaju svi najbolji proizvodi na tržištu. Primera radi, lanac supermarketa „Idea“ ima u svom vlasništvu „Kikindski mlin“, „Slogu“, „Dijamant“ i „Frikom“ i te fabrike proizvode robu za privatni brend Kplus koji je lansirao Idein marketing. Roba na taj način postaje konkurentnija. Poezija sa edicijom „Najbolja“ postaje konkurentnija. Poezija je i roba, bila bi poruka ove pesničke edicije pokrenute početkom 2012. godine inicijativom Udruženja prevodilaca Pančeva. Uz pomoć Grada Pančevo i Banca Intesa objavljeno je pet naslova pet poznatih imena svima koji prate šta se u poeziji poslednjih godina dešava, to su: Jasmina Topić, Čarna Popović, Jasna Milićev, Ana Seferović i Dejan Čančerović.    

 

Naslov 2:
Kako izgleda grad opisan iz sobe

(Jasmina Topić, Dokneko šapućenašaimena, UKKPP, Pančevo, 2012)

Da se kojim slučajem poezija nalazi na meniju restorana, ispod naslova poslednje pesničke knjige Jasmine Topić „Dok neko šapuće naša imena“ pisalo bi: Beč na mediterasnki način.

Prvi deo zbirke provocira sećanje (nekoliko sekundi čistog sećanja) na dane provedene u Beču koji je prestao da bude Beč. Grad je izgubio svoj identitet, sveden je samo na topos koji se od drugih toposa razlikuje jedino po  privremenom zadržavanju na njemu. Više nije bitno da li se taj grad zove Beč ili Budimpešta ili ukucajbilokojievropskigrad, sve dok u njemu postoji soba u kojoj miriše zaprška od luka, u kojoj možeš da se razvlačiš sa poezijom H&M majica, bluza i bikinija i u kojoj te svaki čas maltretira domaćica strejt hevi metal pop pank angažovana devojčica, u kojoj ulegnuće u krevetu raste kao i svako predgrađe, u kojoj jutarnja kafa ume da traje pola dana, u kojoj se nadmudruješ sa cimerkom oko wireless-a, u kojoj te informacije zaobilaze dok se grad menja i prilagođava tvom obliku kao plastelin.

Drugi deo zbirke beleži pomirenost sa utopljenim vremenom, kada se neodustajanje još jedino uzda u odustajanje. Uteha je to što je vreme ponekad topljeno u zlato kao u pesmi Mimikrija (kažeš, potreba tebi, meni navika/ kao da čas gledamo stado krava kako pase lišene svake brige/ čas nizove kuća i priča skrivenih našoj pameti) ili u pesmi Teško meškoljenje koja je svojevrsna proza u poeziji (pozajmljene kućne papuče kao da minsko polje prelaze [...] nedeljama razgovaramo samo u snu, u teškom meškoljenju ispod slojeva prećutanog). Uteha je i to što su se trake iskrzale od presluškivanja pa krug može da počne ponovo. Posle nazad i unazad zakoračiti napred, u onom momentu kada se više ne zna kako do prekidača ne bi li se ponovo ugledalo svetlo. Jer, već sutra možemo spasti na sokiće i veštačke sirupe ukoliko budemo tragali za sigurnim mestom. Osim ako ne poznajemo dovoljno napušteno mesto, toliko napušteno da je postalo sigurno.

Poslednja zbirka Jasmine Topić odmerava (jer poezija je stvar ravnoteže) koliko smo blizu sebi u odsustvu i podseća nas da moramo biti na toplom dok neko šapuće naša imena.

 

Naslov 3:
Upad u polje drugog

(Čarna Popović, Belo blato, UKKPP, Pančevo, 2012)

I opet ta Čarna. Čarna Popović. Tri knjige za tri godine. Laik, amater, budala koji ne poznaje Čarninu poeziju, mogao bi lako pomisliti kako je to suviše kratak period da bi se poezijom napunile tri pesničke zbirke. Čarna pripada novoj generaciji srbijanskih pesnika koji nagoveštavaju drugačiju komunikaciju - hiperkomunikaciju koja brzinom potvrđuje kvalitet i koja presreće sve što smo mislili da znamo o poeziji.

Treća knjiga Čarne Popović je potresna priča o ljubavi koja će promeniti vaš život, makar u naredna tri dana. Zbirka poezije „Belo blato“ u dobroj meri odgovara na sve što smo ikada hteli da znamo o tom osećanju. Pesnikinja ne progovara metajezikom (metajezik na području ljubavi bio bi svaki distancirani ili objektivni stav kojim bi zaljubljeni subjekt govorio o svom osećaju ljubavi), već sa ironijskim otklonom i ponegde fantastičnim prelazima istovremeno biva i subjekat i objekat ljubavi. Ona može biti zaljubljena i istovremeno biti izvan ljubavi, to je svojevrsni hibrid ljubavi, mutirana strast kako pesnikinja kaže  u pesmi Antiklimaks.

Ali, „Belo blato“ je i knjiga sačinjena od fragmentarne poezije koja traga za prisutnošću večito odsutnog drugog,za „prisustvo(m) osobe koja misli i oseća“ (V.B. Jejts). Poezija Čarne Popović u „Belom blatu“ je takođe potraga za saučesnikom. Ta ljubav o kojoj se govori iz oznojenih petinih žila metamorforzira kroz „Belo blato“. Ponekad je to blaga, prijateljska ljubav (nalik grčkoj), a češće ljubav koja ostavlja čoveka da hoda bez ruku i nogu.

„Belo blato“ zahteva saučesnika ljubavi jer „nema ljubavi ako nema svedoka ljubavi“ baš kao što nema poezije ako nema ko da je čita. A taj saučesnik, njen svedok, u stvari je čitalac. Specifikum ove pesničke zagonetke/potrage jeste što zahtev za saučeniskom ljubavi (ili svedokom) ima za svoj primarni cilj ukidanje imaginarnog drugog, jedinog koji može da posvedoči da je ljubav nekad bila tu. Spaliti đav'le od papire pre nego što ih se neko dočepa. Spaliti đav'le od papira koji nas plaše.

Poetiku Čarne Popović u ovoj pesničkoj zbirci najbolje predočava pesma Posteljina. (Poezija je postala sve što imam / vodila sam je na letovanje / uplatila nam all inclusive aranžman / da se jednom godišnje i ona oseti / kao da je bez greške). To je poetika na kakvu nas je navukla Čarnina prva knjiga Autokanibalizam (Matica srpska 2010.)

Postoje pesnici/kinje koji čitaoca potpuno ignorišu, a s druge strane oni koji ga istuču, ili čak smeštaju u prvi plan poezije, poistivećujući ga sa čitanjem - konzumiranjem poezije. Čarna pripada ovim drugima. Čitalac kakvog zahteva poezija Čarne Popović je slobodan, zreo, nezavistan od od svega, pa i od ljubavi.

 

Dragoslava Barzut, kritičarka, novinarka, prozaistkinja i pesnikinja, rođena je 1984. u Somboru. Diplomirala je komparativnu književnost u Novom Sadu, gde je delovala u okviru Centra za novu književnost Neolit, Novi Sad. Njen esej Recepcija poezije Rastka Petrovića u zbirci Otkrovenje u 21. veku osvojio je drugu nagradu za esej na konkursu Ulaznica 2009. Autorka je Malih novina od marta 2010. godine. Objavila knjigu priča Zlatni metak (2012) za čiji je rukopis dobila nagradu Đura Đukanov koju dodeljuje Narodna biblioteka „Jovan Popović“ iz Kikinde. Priredila je knjigu Pristojan život: lezbejske kratke priče sa prostora ex yu (2012).

Objavljivala u Agonu:
Agon br. 14:  izbor iz poezije