Karlo Hmeljak

Protiv sebe

 

 

„I prossimi avvenimenti rimetteranno
le cose a posto”1 u pismu (Antonin Artaud),

u jeziku: „izraz, otrgnut od stvari,”
(Pier Paolo Pasolini),

u životu: „le modalità della sofferenza ,”2
(Michel Houellebecq),

u stvarnosti: „sa obnovljenim nadzorom nad onim
nad čim ga nikad nisam imao, i zato me možete
zvati samo pesnikom.“ (Karlo Hmeljak).

 

I

Sudbina daždi.
Više ne znam, više ne želim,
duvalo je, a ja sam se odmarao,
gledao krošnje,
kako se ljudi sećaju
Jana Palaha, i zaplakao.
Prisustvovao sastancima, ćutao sam,
hteo sam ćutati i gristi stihove,
voleti reke, govoriti ništa, kad znaš  
za glas, alkohol, Agotu Krištof,
opsesije, sjaj,
svi su naposletku iščezli.
Za bledilo, stabljike, bol,
za to da stojiš, da imaš
samo ništa.
Među praznicima, već dugo,
tako kako pišeš.
Knjige, kupi, ne hrpe,
nikuda peške.
Neka izgubi, neka poraste sa svojom težinom.

II

Malo sačekaš,
kaže ptica Jesih.
Hoću da mama ne vidi
mrtve momke,
da Izmael ne bude ime,
ležati pokraj ceste bosa,
da ne stanem, padnem, ležim,
daleko od obzorja,
kad kiša pada, kada priroda
dođe, kad vas nema, kad selo
umre, i da ne mešam
stvari i da ne bude Inuita,
punih ljudskih tela i
uskoro kao nešto još.

III

To što neću
jeste inercija i odmak.
To znači prići bliže a ne želeti.

IV

Vreme je nestabilno,
ulice nadiru, maestral
čeka, prepirke su buka,
unaokolo je šuplje i zagušeno,
iz oblaka i bez nas,
manevrisanja u prirodi,
baciti nešto
znači tiho misliti na vodu,
znači uhvatiti se za čelik,
imati svet izbliza
nenastanjen.  

V

Ako se kladim na to,
ako te izdam.

A.
Podest, rešetke.

Ti hoćeš vreme,
ja hoću sad.

VI

Perche cazzo non gridi?

„Reke su postale hučeće“ (Miklauž Komelj)

Reka huči,
ja ne hučim.
Leto čeka,
svi su tihi
mogli bismo biti tiši,
mogao bih hodati po
zamrznutoj površini jezera,
gledati i u vas i u sebe,
pritisnuti ga –
sve bi ostalo isto.
Bili bismo tamo,
razdvojeni i nemi.
A sapun i voda koja teče,
i Miklauž Komelj koji kaže  
Miklauž, i Arto koji piše  
„Non si ha il diritto di scrivere così,“
i ja koji ne može, i Katja Perat i
Gregor Podlogar i Mitja Ficko i
Rada Kikelj i neko ko mrmlja i
Koprani – svi su bili tihi.
Hodali bismo po ledu,
kad bih imao glas, rekao bih:
reka huči,
u ostatku vremena bih čitao
Rester vivant!
Kad bih nekog sreo,
zapitao bih se,
ne bih više govorio dobro,
dobro znači koliko i
puter, paradajz i kvaka.
Led iz nas, blago, vidiš korake,
zbrinjava te još neko, smiruje te, i dobro
nije dobro, „nigde nam nije dobro“ ostaje,
mirno, od leda svečanije.

VII

Ne znam,
beležim
svaki put
ne znam –
tu sigurnost
upotrebu
norme
odbaciti
reči
ruke, srce
osećanja boraca
konačno
odbaciti.

VIII

Epizode se ne zgušnjavaju.
Godine protiču, same,
omama lebdi, sama,
mnogo njih veruje.
Saobraćaj je napolju sa zvukom,
sa htenjem nekuda i davninom.
Kao dete nisam spavao i
u gužvi nisam mogao k sebi.
Onda sam vukao, tinjale su
moje želje, pad je bio slučaj.
Kad neko viče na tebe, kada na nekog
nerazumno vičeš, kad može da ti bude
najviše žao i kad ti ne oproste.
Hladni, večni običaji,
noći koje iznevere,
oči koje iznevere,
ići daleko, napamet i nikuda,
ponegde nešto nađeš
ili ne nađeš i odrasteš.
Nečitljivo, incroyable, onda,
žvrlja, rak, plesaće,
precrtano izjutra, zamišljeni,
malter će biti prelomljen kao prvog dana.

IX

Ubiti tebe
u svetu od nas.

X

Zatim je tišina,
sav preostali gubitak tamni.
Sećanje na njega ide, ovde je grad
sa ljudima, sa svojim idolima,
sa nagonima, s tim da ste
uvek.
Zatim sunce pada, u krilu  
je toplo, lišća je sve više i
dugo neće padati, dugo
će ti trebati: sanduci, nošnje,
oligarsi i setve. I doći iz cveća.
Veče će istrajati, ne i ti,
on je izdaleka, došli su zgrejani,
bliže, klizili su rukama po nebu
i čitali: bliskost među nama u tami,
ponegde predeli, puni kože,
blokova, krpa, stubova i ostataka,
sve za oklevanje i pri dodiru
reći: ja se od večeras.

XI

„Não meu, não meu é quanto escrevo.”
Fernando Pessoa, 9. 11. 1932.

Nisi odbio.
Kosa koja pod makazama opada,
novi rub u godinama i iz linija.
Iskra u tebi vene, sa to malo padni,
sa mesecom sa svojim linijama,
sa nestašicom i kišom,
sa dugim asfaltom, mokro svetli,
sa biti s obrazom na tlu, tim pogledom.
Neka linija u sebi, svetla noć ima tebe, mene i ,
nas i sebe, proračunata razdaljina,
veza, sreća i rok, i klanje i trza
i hvatanje, sredina života, trpeti napade
kada ne mogu, zadubljen u misli, nesigurni
bačeni koraci s udarcima, tla se tresu, Irina,
ne znam, ali takođe, kasnije nepreglednost,
lomi led, ovde zauvek, „ne može iz kože“,
linija na zidu, kud si hodao blizu tragova s dodirima,
raširen, okrutan, to je od tebe ostalo u
podvožnjacima, u isticanjima, u okolinama poslednje strane
i hronologije.

XII

Samo neko ili manje,
trovatello, Vis u vazduhu,
budan u jedan sat.

Razmisli o:
čisto blizu.

XIII

Još se sećaš?
Rečnik,
to sa svojim dlanom,
nešto za Marju,
za Fra Anđelika,
površinu vode,
za svakoga.
Svetlost odrasta –
o moja dušo – mrtva ptico!
Onda opipavaš.
Nije samo jedan snop, bilo je drugačije
a danas više nije drugačije.
Vas zovem, razlike!

XIV

Vazduh je kidala ptičja pesma,
njih zora, mene dan.

XV

Sunce je jednako blistalo u moru
a na nas... na nas je padao mrak.

 

1 „Budući događaji će vratiti stvari na podobno mesto“ u pismu Anriju Parizou, Rodez, 22. septembra 1945.

2 „Načini trpljenja“, u eseju Rester vivant, méthode, prvi put objavljenom 1991.

 

sa slovenačkog preveli autor i Bojan Savić Ostojić
redaktura prevoda: Ana Beltran


Karlo Hmeljak (1983, Kopar) pesnik je i jedriličar. Objavio je dve knjige pesama: Dve leti pod ničlo (2007) i Krčrk (2012). Jedan je od urednika paraliterarne organizacije i časopisa I.D.I.O.T.