Veronika Dintinjana

Noćna šetnja kroz Lipicu

 

 

Απολογία

Lađe, natovarene do poslednjeg noža,
čekaju. Svaki dan kašnjenja
stane čitavo bogastvo, plaćene ubice
postaju nestrpljive, tresu im se ruke,
dok mimo njih prolaze neprerezani vratovi
miroljubivih građana. Ministri drhte pri pomisli
da će čitava stvar da se okrene protiv njih,
iako su planovi dobri, precizno izrađeni
do poslednjeg parčeta slanine.

Ničeg strašnijeg nema: ujutru
se, umesto vetra, diže sunce.

Ostane da visi na nebu, kao klada na klancu,
a sekire nigde. Samo napeto uže ne puca.
Sunce sedi na slepoočnicama,
kruna sve jače steže lobanju.
Jedan život je sve što vladar ima.

Oprosti, kćeri, ali potreban nam je vetar
i to odmah.

Concierto de Aranjuez

Bilo je leto, uvijeno u zimski kaput kiše.
Bila je jesen zrelih smokava i plave suše.

Belo kamenje je čuvalo usnule bunare,
crne i slatke kupine su se posakrivale u niše
suvog lišća prekrivenog tankim slojem prašine i soli,
gole nizbrdice obraslo je srebrno grmlje
žalfije, masline su imale zapadnu stranu
a stene, pod stalnim pritiskom bure istočnu,
neživu, belu površinu meseca, oštrih rubova
bez zaklona od sunca.

U popodnevnoj vrućini vreme teče
samo još kroz vene slepoočnica, zasićeno nepomičnošću
živih bića i vazduha, zemlje i sunca. Ništa
se ne može promeniti, govorio je osećaj,
ali mu nisam verovala.

S osećajem da se sećam
sadašnjosti, dok još traje, da sam poput gline,
poput hartije, nositeljka promena,
glasnik i poruka u jednom. Moja DNK,
memorijske ćelije u mozgu,
veze između njih. Poruka,
koja samu sebe uništi, kada je odslušaš
do kraja.

Smukovi na vrelom kamenju nisu opasni.
Opasan je samo strah, neoprezna
naglost sklanjanja. I previše sunca.

Ako se ne vratim, masline i trave,
kupine, grmlje žalfije i zmije, ostaće
isti, nepromenjeni.

Biće isti, i ako se vratim,
samo ja neću biti i između nas će ostati
neizrečeno pamćenje ukusa i mirisa.
Svako uspešno prepoznavanje biće
uzrok nove sreće. Nije se promenilo,
barem to se nije promenilo, u stvari,
ostalo je isto, jer prepoznajem to lišće,
jer prepoznajem jak miris trava,
jer je more još uvek slano a kamen
beo i grub.

Ne isto, jednako. I ako nije,
jednak je barem trag
promene, zapis da je vreme bilo
i ovde, da se zaustavilo između nas
i napravilo razmak u svom pisanju.

--

Legla sam na zemlju, bila je hladna,
mirna, nepomična, sklopila sam oči i čekala,
da me inficira njena mudrost, prestati
na vreme, prepustiti se. Sklopila sam oči.
Utišala misli. Samo uši
su ostale prizemljene. Zvuci praznog polja
i moje disanje. A onda neobičan zvuk,
kao da vetar pomera lišće u krošnjama,
kao da su krošnje pune i da je opet proleće.
Otvorila sam oči. Nada mnom jata ptica selica,
čula sam pokrete krila u letu.
Neočekivani zvuk odlaska i promena
me je razgalio. Ustala sam
polako, kao da mi dlanovi krila omogućavaju
da kraj sebe, iznenada, vidim prelaz.

Noćna šetnja kroz Lipicu

Šapućem, Herr, es ist Zeit.

Javor odgovara šuštanjem, pesak se drobi pod koracima.
Noć, delimično oblačna, na zapadu ostaci zraka,
sjaj izduvnih gasova, izmaglica,
tuširanje u konjušnici, konj u ogradi zakorači,
prdne, što odjekne u noći,
hotel je napola prazan, usnuli gosti,
konji spavaju stojećki. Nekoliko njih bdi,
šapućem, da ih ne bi uplašili nepoznati koraci,
vreme se zaustavilo, sati su uhvatili u noći
bez mesečine, svetiljaka, nešto svetlosti
dopire od hotela, premalo, pogled mora da seže kroz mrak,
oko se navikne, telo posluša. Beli konji
među senkama, najsvetlija tela pored zvezda.
Oseća se hlad, miris konjskog đubriva,
jesen nakon leta. Bršljan obrasta javor,
borovi utiru put hrastu, hrast podriva borove,
život jede život, tako mora biti:

razumeti redosled prelaza,
svoje mesto u njemu prevazilazi udeo ljudskog.

Opredeljenost srca je sve za šta smo sposobni.

Svet se oblikuje u otvorima tela,
pod krovom kapaka prespavam vratare neslućenih minuta.

Belac u ogradi se osvrće ka meni,
naslonjena na deblo kestena stojim
tako celu večnost. Oblak nad nama
troši spori spokoj. Čini se da ni samoća više
nije neizbežna, tuga otpada, prolaz je otvoren, 
kroz njega se pretače nešto trajnije od reči.

Vrabac, kroz prozor bolnice

Video sam smrt,
kako je sela na krevet i izula papuče.
Pritisak mu je pao,
lice postalo belo, kada je legla.
Oči prestrašene.
Izleteo sam napolje. Jer nisam
učestvovao u njegovom životu,
jedino što beše u redu je da ne učestvujem
ni u njegovoj smrti.
Nakon pola sata vratih se
po mrvice hleba
koje su ostale od ručka.

 

sa slovenačkog prevela Ana Ristović

Veronika Dintinjana (1977), pesnikinja, prevoditeljka i urednica prevodnih izdanja za KUD Kentaver. Najbolji mladi autor Festivala mlade literature Urška 2002. godine. Vitez pesničkog turnira u Mariboru 2008. Osvojila 6. ljubljanski pesnički slem (2008). Dobitnica nagrade za najbolju prvu knjigu na 24. nacionalnom sajmu knjige (Rumeno gori grm forzicij, LUD Literatura 2008). Izbor pesama Louise Glück u njenom prevodu objavljen je u ediciji Nova lirika kod izdavačke kuće Mladinska knjiga. Organizatorka pesničkih večeri Mlade rime i istoimenog festivala.