Nenad Jovanović

 

U raskriljenom koferu

 

Blesak

Sunce je blesnulo da nas podseti na primarnost
prirodnih i sekundarnost društvenih sila.
Sneg sa brkova psa crvenih očiju na
fotografiji s poternice
istopio se.

U suton sam pričao o tome
berberinu, a on mi
reče sa naglaskom iz neke od zemalja što
još samo u rashodovanim atlasima postoje:
Podigni se na nivo smrti.

Sleđen kao pred sevanje blica, utom
u ogledalu videh izlazak Meseca,
krvavog kako bi berberin mene
posekao, kako
priroda nikud ne bi odlutala.

Gojenje

Ugojene, istine su se u sredu
zakotrljale i usred nje sudarile: trava
poprimi boju peska, a pustinju poplavi slana
i gorka voda. Seni
sa ubojitim kragnama pitahu se u glas:
Šta ćemo s Kinom?
A tamo -
prosečna visina stanovništva se uvećavaše
u skladu sa ekonomskim rastom.
Listovi atlasa naglo menjahu boje,
sugerišući intenzivan život planete pod
površinom kopana i voda.
Slučaj
ili pravilo – ne znam –
htede da nam se u raskriljenom koferu nađe
krtičja u zmijskoj, i zmijska u majmunskoj lobanji.
Taman
kada htedosmo da uskliknemo proverenu
parolu, Buda
– deblji no ikada ranije –
prinese kažiprst usnama.

„Bio je divan mesec maj“

Pred polazak na aerodrom,
položila je dlan na moje srce i rekla:
Beše to moje telo voljeno.

Lišće maja proizvodilo je kiseonik
i uređaj za filtiranje vazduha šum
dok je ona rila eter u

letelici sićanoj kao slavuj,
a ja ponavljao: Beše,
u sebi-sobi, u

srcu aorista.

Kenija i Kolumbija

Kad je – jednom, u Kolumbiji – delfin
izronio iz mora i pogledao nas,
složili smo se da su mu oči istovetne
onima kojim nas je – jednom, u Keniji –
slon pogledao izbivši na rub šume.

Mnogo kasnije, ti i ja se pogledasmo u oči
i priznadosmo: nikada nismo bili
u Keniji i Kolumbiji.

Kako smo to mogli zaboraviti?
Nas dvoje, koji smo nekada pamtili
kao slonovi? Zar smo
uopšte morali da pričamo o
tim životinjama i tim zemljama,
ti i ja, koji smo – jednom, u ljubavi –
komunicirali kao delfini, nemo?

Mohamed Mursi

Vraćali smo se iz samoposluge sa kilogramom urmi
kad crni konvoj zaustavi naš taksi
i šofer reče s nežnošću s kakvom ti godinama nisi
izgovorila moje, niti ja tvoje ime:

“Mohamed Mursi”.

Zatvorio sam oči i video predsednika Egipta
iz vremena dok još nije imao bradu.
Videh ga kao bebu. Kao
semeglavca ustremljenog prema jajnoj ćeliji.

I palmu urme videh,
koja je – jednom – rasla
na mestu gde je sad put.

Rondo

Zemlja je meka i hladna.
Taman je i mek hleb.
Unaokolo – trava.

“Prilaziš”, jasno čujem,
i ja to (vaistinu) činim.
“Zemlja je tamna i meka”,

jedva razaznajem jer –
udaljio sam se. Hleb
progutavši kao

zemlja tuđa i svoja
svojstva,
hladan i zelen hleb.

Već eonima

Spasi me! Platiću
valutom tvrdom poput moštiju.
Svetlost će obrazovati ostrva cike
i vrtoglavo rašće broj njihovih stanovnika sa
hroničnom vrtoglavicom.
Ukazaće ti se hijeroglifi i rune,
inicijali vojske nepostojeće zemlje,
morske sirene i imena dragana koja
– nekada – skrivaše porodična loza.
Nju
zapali vatrom s izvora poslednje
političke vesti. Središnje vesti. Prve.
(Vrteške istina malih poput te
u detinjstvu mi zamenjivahu luna-park
čiji je vlasnik na ramenu držao
majmunče već eonima lišeno
mesa.) Spasi!

 
Ein Berliner Paar

On je star pola veka. Zrikav je. Hramlje.
Ona, blondinka hranljivog osmeha,
nadvisuje ga za dve i po glave.

Prilaze hrastu. Dok on
mokri po kori drveta,
ona očijuka s mlakim vazduhom.

Zakopčava mu šlic. Uzima ga za ruku.
Potom odlaze: na još
neimenovanu stranu sveta,

u sve gušćem oblaku belih maca.

Izranjanje

Tri si časa u novoj zemlji: dovoljno tek
da primetiš izražene i pravilne veđe žena,
miris dezinficijensa u hodnicima zgrada,
snežne vrhove iznad maslina u cvatu.

A onda,
prođe četvrti čas. Deseti. Stoti.
Broj primedaba se vrtoglavo uveća.
Slika o zemlji postane jasnija,
ali – time – prestane da bude slika.

I ti vidiš kako iz
tog paradoksa izranja
čitava zemlja:

Liban.

Sveži bademi

Rđom razjedena plavet ograde.
Za njom, dve žene sa trajnim frizurama
čavrljaju na francuskom dok mladić – žrtva
Daunovog sindroma –
oslanja čelo o prepletene prste.

Između njega i žena –
činija svežih badema.

“Ti imaš svoj Liban i ja imam svoj Liban.”
A dokle će trajati to posedništvo?

Moj roden grad

Bele niču planine za živa bića ispred
leća mikroskopa i teleskopa,
za koegzistenciju tih aparata.

Ugnježdena između “100 erotskih poza”
i “100 vegetarijanskih jela”,
knjiga proročanstava:

šumi kao nuklearni reaktor,
beli bagrem, ekran
televizora po završetku programa.

Majke sa licima otaca tresu krpe na
spratovima čija visina raste
iz sata u sat.

Iz krpa se razleže sebičnost:
u svim smerovima i energično,
poput živih organizama.

 
Après La Blatte

Čim sam dotakao insekticid,
izvrnula se na leđa. Sama od

sebe. Antene
prestadoše da se njišu.

Šestonogom smrću se narugala
mom ubilaštvu, onako

kako to neće učiniti više niko,
jer nakon bubašvabe dolazi potop

insekticidom: biblijska
scena za generaciju niske

koncentracije. A u
čunu načinjenom od zapušača boce

iz koje se izlila otrovna tečnost
(visoke koncentracije)

plovi novorođenče s krunom
okrenutom naopako:

na suncu boje etikete,
čeka da mu vršci kape probiju teme,

da prođu kroz ovu i onu moždanu masu
i sve drugo kroz šta se može proći,

pa da zavlada.
Zauvek.

Pelcer

Rekla je: “Mrtav si pesnik:
više ne nudiš, nego tražiš spas.”
Na svakom ćošku, od svake senke,
ti to i činiš. Utisak
da upravljaš vremenom – broj
“Tajma” sa današnjim datumom –
platio si toliko i toliko.
Cenu imaju i cigarilosi. I kumkvat.
Sabiraš te brojeve dok se
pelcer prošlosti prima na tlu koje smatraste
neplodnim. Tu
ga je utisnula ona,
ne pevušeći. Kao
što nije pevušila ni dok ste
narušavali simetrije trgova Belog Sveta
i pili vodu čiji izvori ne postoje.

 

Nenad Jovanović je rođen 1973. godine u Beogradu. Diplomirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a magistrirao filmski scenario na univerzitetu Jork u Torontu. Dobitnik je Brankove nagrade za knjigu Frezno, nagrade Branko Miljković za Živeti na moderan i umreti na starinski način i nagrade Miloš Crnjanski za Insistiranje. Jedan je od šestorice pisaca zastupljenih u zborniku Pseći vek. Objavio je sledeće knjige: Frezno (pesme, 1993), Welt (pesme, 1994), XIX (pesme, 1996), Ignjat (pesme, 1997), Bela imena (pesme, 2000), Plombe (priče, 2001), Bolest vožnje (pesme, 2002), Živeti na moderan i umreti na starinski način (pesme, 2004), Insistiranje (roman, 2005), Ogled o zidu (drame, 2006) i Lice mesta (pesme, 2007) .