Trejsi K. Smit

 

Bouvi je među nama

 

Zar se ne upitaš ponekad?

1.

Pošto padne mrak, zvezde svetlucaju kao led, i daljina koju premošćuju
Krije nešto elementarno. Ne baš Boga.  Pre neko
Bouvi-biće uskih bokova, sjajno – Čovek sa zvezda
Ili kosmički as koji lebdi, leluja, čezne da nas natera da vidimo.
I šta bismo uradili, ti i ja, kada bismo zasigurno mogli znati

Da gore ima nekog ko žmirka kroz prah,
I kaže da ništa nije izgubljeno, da sve živi i dalje i čeka samo
Da ga dovoljno jako požele nazad? Da li bi otišao onda,
Bar na nekoliko noći, u taj drugi život gde ste se ti
I ona prva voleli, nekada slepi za budućnost, i bili srećni?

Da li bih ja obukla svoj kaput i vratila se u kuhinju gde moji
Majka i otac sede čekajući, a večera se greje na rerni?
Bouvi nikada neće umreti. Ništa neće doći po njega u snu
Ili jurišajući kroz njegove vene. I nikada neće ostariti,
Baš kao ni žena što te je napustila, koja će uvek biti tamnokosa

I rumenog lica, trčeći prema električnom ekranu
Koji otkucava minute, milje koje su preostale. Baš kao život
U kome sam zauvek dete koje gleda kroz prozor u noćno nebo
Misleći kako ću jednoga dana golim rukama dotaći svet
Čak i ako peče.

2.

Ne ostavlja tragove. Izmiče iz prošlosti, hitro kao mačka. To je Bouvi
Za tebe: papa pape, stidljiv kao Hrist. Kao predstava
U predstavi, ima dva fabrička znaka. Sati

Zapljuskuju prošlost kao voda sa prozora A/C. Mi to iznojimo napolje,
Učimo sebe da čekamo. Tiho, lenjo, dešava se kolaps.
Ali ne za Bouvija. On podiže glavu, kezi se tim zlobnim kezom.

Vreme se nikad ne zaustavlja, ali da li se završava? I koliko života ima
Pre uzletanja, pre nego nađemo sebe
Izvan sebe, sasvim čarobno sjajne, i svetlucave i zlatne?

Budućnost nije što je nekad bila. Čak i Bouvi žudi
Za nečim dobrim i hladnim. Mlaznjaci trepću preko neba
Kao duše koje se sele.

3.

Bouvi je među nama. Baš ovde
U Njujork Sitiju. Pod kapom za bejzbol
U skupim farmericama. Zagnjuruje u
Delikatesnu radnju. Seva svim tim zubima
Na vratara dok se vraća gore.
Ili doziva taksi na u Lafajetu
Dok se nebo naoblačuje u sumrak.
Nije u žurbi. Ne oseća se
Onako kako bi mislio da se oseća.
Ne razmeće se niti zuri. Priča viceve.

Sve ove godine sam živela ovde
I nikada ga nisam videla. Kao kad se ne razlikuje
Kometa od zvezde padalice.
Ali kladim se da sjajno sija,
Vukući za sobom rep od bele tople materije
Onako kako neki od nas slede
Tolet papir od VC šolje. On ima
Ceo svet pod svojom nogom,
A mi smo mali kraj njega,
Mada ima situacija

Kada čovek njegove veličine može sresti
Tvoje oči na samo trenutak
I poslati misao kao SIJAJ
SIJAJ SIJAJ SIJAJ SIJAJ
Pravo u tvoj um. Bouvi,
Želim da ti verujem. Želim da osetim
Da ćeš voleti vetar pre kiše.
Vrste koju sve jednostavno sluša,
Usisano tim hipnotičkim plesom
Kao da je nešto što ima moć da tako učini
Pogledalo njegovim putem i reklo:
                                                    Nastavi.

SF
Neće biti ivica, već oblina. Čistih linija koje pokazuju samo napred. Istorija sa svojom čvrstom kičmom & psouhim Uglovima, biće zamenjena nijansama, Kao što su dinosaurusi ustupili mesto Gomilama i gomilama leda. Žene će još biti žene, ali Razlika će biti prazna. Seks, Pošto je nadživeo svaku pretnju, zadovoljavaće Samo um, gde će i postojati. Za provod, plesaćemo za sebe Ispred ogledala uramljenih zlatnim sijalicama. Najstariji među nama prepoznaće taj sjaj – Ali reč sunce biće dodeljena Starndarnom Uranijum Neutralizujućem Centru Koji će se nalaziti u kućama i staračkim domovima. I da, doživećemo mnogo dublju starost, zahvaljujući Narodnom konsenzusu. Bestežinski, izglobljeni, Eonima daleko čak i od našeg meseca, plovićemo U izmaglici svemira, koji će biti, jednom I zauvek, razumljiv i siguran.

 

sa engleskog prveo Nikola Živanović

 

Trejsi K. Smit (Tracy K. Smith) je afroamerička pesnikinja, rođena 1972. godine. Objavila je zbirke pesama: Pitanje tela (2003), Zloduh (2007) i Život na Marsu (2011), za koju je dobila Pulicerovu nagradu za poeziju za 2012. godinu. Predaje kreativno pisanja na Prinston univerzitetu. Živi u Bruklinu.