Bojan Savić Ostojić

 LAGANI NEMAR

(Danijel Dragojević, Negdje, Fraktura, Zaprešić, 2013)

 

U poslednje dve decenije, Danijel Dragojević objavljuje sume. Ne samo zbog žanrovske raznolikosti tekstova koja je oduvek odlikovala njegove knjige. One se nikada nisu mogle nazvati ni čisto pesničkim ni čisto esejističkim ili proznim. Izmišljotine, objavljene 1976, prvi su sjajan primer te eklektičnosti. Ali kako se tempo objavljivanja u poslednje dve decenije proredio, to su relativno opširnije knjige, Žamor (2005) i Negdje (2013) nužno morale izgubiti kontakt sa trenutkom pisanja, neposrednost i situiranost – a zadobile su ton vanvremenskog, zrelog svođenja računa.

Između pet ciklusa knjige Negdje: „Izgubljeno“, „Malo straha“, „Remington“, „Lipanj“ i „Pelud“, nema većih strukturnih ni poetičkih razlika: podela na cikluse je komotno mogla da se zaobiđe. Premda je, na nivou ujednačenosti, najuspeliji ciklus „Izgubljeno“, koji knjizi daje osnovni tonalitet: nostalgičnost. Motiv izgubljenog koji se u pesmama uvodnog ciklusa tematski dosledno konkretizuje, prerasta, na nivou cele knjige, u motiv (nedovoljne) budnosti, opsesivni motiv celog Dragojevićevog opusa. Gube se – ili žele da se izgube – predmeti („Lula“, „Veslo“), osobe (izgubljeni muževi iz pesme „Izgubljeno“). Gradacijom se ta „izgubljenost“ nadograđuje i apstrahuje u izgubljenu reč („Iznenada vidim, izgubio sam ime jednog korova“, iz pesme „Ime“), zatim u izgubljenu veru („Odnedavno se u meni nastanjuje jedan ateist“, iz pesme „Odnedavno“) i izgubljen život („Lice“).

Prema konstataciji da je nešto izgubljeno ili promaklo, subjekt knjige Negdje nosi se dvojako: ili protiv izgubljenog i gubljenja uopšte protestuje ili se s time rezignirano miri. Odgovarajući pesnički postupci prate ove dve oprečne reakcije. Protest protiv onoga što izmiče pažnji, pamćenju, izražava se kod Dragojevića oprobanim inventarom, brojanjem i katkad suvoparnom racionalizacijom. Inventarisanje je upadljivo u pesmama „Uz Savu“, „Puževi“, gde se pristupa „pomnom i sabranom“, a zapravo maničnom pobrojavanju krava i puževa: „Svakoga, kolikogod vas je, nijednog neću preskočiti, izostaviti, pomiješati, svi ćete proći kroz svoj broj... sedamdeset tri vas je“ (Puževi). Brojanje krava se završava jubilatornim: „a ja, kada u sebi izgovorim tridesetdvije (upravo ih je toliko), postajem bogataš, takav kakav sam oduvijek želio biti“. Pesma „Cipele“ sadrži najiscrpniji i najzamorniji inventar, iz kojeg izbija neslaganje sa svime što je zaboravljeno i zatureno, što je umaklo našoj pažnji. Neslaganje do te mere očajničko da se taj bes naposletku miri s onim protiv čega je uperen te se zalaže za još doslednije gubljenje, za sistematizaciju zaturanja. „Neka istrunu i nestanu poslije naše smrti sve naše cipele ostale u mraku ormara, ispod kreveta, u kutijama, vrećama, kontejnerima, spremištima, policama i one izgubljene daleko od naših hladnih nogu“. Slično, željeno gubljenje, čitamo u pesmi „Lula“: „Da imam lulu sada kada stvari gubim mogao bih je izgubiti i tražiti po kući i izvan kuće čitav dan, možda i duže“.

Iz ovde upadljive ironije izbija i ekstremna forma inventara: tautologija, koja naročito dominira u drugom ciklusu „Malo straha“. „Neki su nas luđaci zakotrljali, i njih su prije toga neki luđaci zakotrljali, i mi smo neke luđake zakotrljali, i oni su zakotrljali neke luđake koji se spremaju zakotrljati neke luđake“ („Neki luđaci“). Energičnost i neodređenost prvog stiha zatomljuje se njegovim grotesknim ponavljanjem s neznatnim varijacijama, insistiranjem na slici „kotrljanja nekih luđaka“. Opsesivnost se krije upravo u insistiranju na neodređenom: „neki luđaci“ su nedostupni, nepoznati, ali njihova nepoznatost nametljivo se ističe, kao da se samim ponavljanjem može nekako konkretizovati, kao da se samim tim nešto o njima može doznati, saopštiti. Najekstremnija je po repetitivnom postupku pesma „Lupao“ iz istog ciklusa: „Lupao. U vrata lupao, u stol lupao, u krevet lupao, u riječ lupao, u tijelo lupao, u san lupao, u prozor lupao, u zvono lupao, u grob lupao, u glavu glavom lupao, u sve i svuda lupao, godinu, dvije, tri lupao, dvadeset, trideset godina lupao, lupao, lupao, i lupao“. Monotoni inventar ovog onomatopejskog, agresivnog glagola rezignirano a tvrdoglavo rezimira čitav život. Repeticije, nalik onima iz pesama Anrija Mišoa, u Dragojevićevom su postupku novina, mada po našem mišljenju, nisu naročito uspele u poređenju sa njegovim oprobanim tehnikama. U pesmi Mjesto, monotonija koja je prerasla u simplohu ipak zvuči inkantativno, s nadom i strahom odslikavajući predsmrtnu zapitanost: „Hoće li tamo biti prostora/ kao što ga je ovdje bilo/ kao što ga nije bilo?// Hoće li tamo biti sunca/ kao što ga je ovdje bilo,/ kao što ga nije bilo? (...)“.

U Dragojevićevom pesničkom postupku uočljiva je jedna standardna formula. Prvi stih, ili rečenica koja otvara tekst, stoji izdvojeno na čelu pesme, kao diktum, živi utisak. Međutim, pesma nastane tako što se taj utisak besomučno secira, racionalizuje, raščlani do najsitnijih detalja, razoruža i demontira. Za prvom impresijom, koja je najčešće lična (npr. „Ose su moj izbor, često mislim o njima, i susrećem ih.“) sledi najčešće bezlično obrazlaganje, čiji pozitivizam i didaktičnost ponekad postanu gotovo nepodnošljivi. Na primer u pesmi „Ose“, za navedenim stihom sledi disertacija: „One su iz porodice kukaca žalčara, reda opnokrilaca, vitkog i glatkog tijela, žute i crne boje, s uskim prednjim krilima i otrovnom žaokom u zatku.“ Dragojevićevska pesma često biva svođenje inicijalnog, autentičnog utiska, dosetke na igru reči ili lekciju, svođenje iskustva na gramatiku. U to se možemo uveriti na osnovu teksta „Goli portret“: „Ona je gola. Ona je jako gola. Najprije tamo gdje počinje svaka golotinja. Tu je precizno gola. (...) Ipak, od svega što je golo, a sve je golo, golo lice je posebno golo: golo nas lice gleda iz svekolike golotinje“. Uopštavanje ubija utisak golog, svaka lascivnost je ublažena, umrtvljena, njegovim ustrajnim impersonalnim izlaganjem. Prvi stih, onaj koji „dođe“, tlači se tom tehnikom preplavljivanja i retko poživi do kraja pesme. Dragojević-pesnik često ne može da podnese neelaborirani diktum, fragment, ne može da ga ostavi bez obrazloženja. Evo jednog primera iz prethodne knjige, Žamor:„Mogao sam drukčije biti lud. To često sebi kažem, iako ne razrađujem tu rečenicu i ne znam što točno znači, što njom želim sebi reći („Praznik“). Ali ipak je u Žamoru sebi dozvolio da razne fragmente-rečenice okupi, „nerazrađene“, pod naslovom „Također“.

Po mom mišljenju, najbolja pesma u knjizi jeste „Amebe“, koja zatvara uvodni ciklus. U njoj se susreću manična disertacija i nestrpljenje pred „faktima“, a s njim nemar i želja da se od svega dignu ruke. Iz tog susreta proizlazi neočekivani humor. „Amebe se dijele, množe, djeleći množe, množeći dijele sve otkada sam u školi prije pedeset godina za njih čuo. (...) – Ej vi, jednostanični jadu, sada mi vas je dosta, umoran sam od vaše rasprostranjenosti i ustrajnosti. O milijunima godina da i ne govorimo. Kada bih znao kako, rado bih vas izbacio iz svoje glave, svoga života, sjećanja. Imam potrebu za točkom. Dijelite se, množite, izvan moje misli, moga sna, negdje daleko, negdje najdalje, negdje bilo gdje, negdje nigdje.“ Ovo je redak primer da rezigniranost, mirenje sa svetom koji odlazi, koji se napušta, poprimi ovako ironično-agresivan ton, kao u najboljim trenucima Razdoblja karbona ili Izmišljotina.

Jedna od retkih, a snažnih plastičnih dimenzija ove knjige jeste slika Dubrovnika, dubrovačkih lokaliteta i simbola. Dragojević je u ovom gradu odrastao: on je motivski veoma prisutan i u ranijim njegovim knjigama, ponajviše u proznoj Cvjetni trg (1994). Pored ostrva Lokruma, groblja Boninova, plaže Banje, naročito su zastupljeni Zelenci, taj par skulptura dubrovačkih oklopnika, koji su otkucavali sate na dubrovačkom zvoniku. Zelenci prerastaju u simbol vremena s kojim se više, po svemu sudeći, nema volje miriti. Elegično i utvarno, unutar Grada, mogu da odjeknu šesterci „Stepenica“, još jedne oproštajne pesme.

Bilo nas je mnogo,
bilo nas je malo,
samo pogdjekoji,
nije bilo nikog.

Stepenice same
pele su se gore,
silazile dolje,
pitale se gdje smo,
a nas nije bilo.

Nije bilo ovdje,
nije bilo tamo,
nije bilo prije,
nije bilo poslije,
nije bilo sada.

A nas nije bilo,
nije bilo nigdje,
nije bilo nikad.

Zelenci su tukli.

Jasno je da najteže od svega što je izgubio subjektu pada gubitak reči, kao i ravnodušnost s kojom (mireći se s ateistom u sebi) na taj gubitak pristaje. Ta kriza je najubedljivije predočena u pesmi „Lipanj“, iz istoimenog ciklusa: „napuštaju me forme, i ja njih, riječi također,/ riječi moja lagana i pokretna težišta./ Strah me i nije me strah: lagani nemar,/ kao kada vam nešto ispadne iz ruku, a vi se/ ne sagnete da to dignete, neka ostane tamo,/ neka ostane tamo zauvijek, tako pomislite“. To iznenadno zaboravljanje reči, kojih je nekada bilo „na hiljade“, praćeno je, na nekoliko mesta, nostalgijom za predverbalnim, konkretnim, „predmisaonim, izamisaonim“, lišenim prisustva imenitelja, reflektora: „Kada su ljeta ljetovala sama,/ a nas nije bilo, bili smo daleko (...) radosno je bilo uvali biti uvala,/ šumarku šumarak, kukcu kukac,/ kamenu težak, gušteru zelen,/ radosno je bilo otoku biti otok,/ izvan vremena, bez imena (...)“. Nedelotvornost verbalnog ispoljava se i u davanju reči predmetima i elementima (Dragojevićevom omiljenom prosedeu, koji je toliko uticao, na primer, na Marka Pogačara), obraćanju predmetima („kaži nešto, gornja pustinjo, bjelino nad/ bjelinama, grobu ludi, mutavi (...) kaži nešto, poklopcu za nerođene“ iz pesme „Strop“), da bi kulminirala u dijalogu sa samim rečima, koji se vodi u pesmi „Dolazi noć, ili kako se to već zove“: „Dolazi noć, ili kako se to već zove./ Te riječi kažeš svojim riječima./ Što ćemo, moje riječi, pitaš ih./ Ti misliš da pitaš njih, a one drže/ da tebe pitaju. Tko bi tu trebao/ kome odgovoriti? (...)“ U ovim vrtoglavim promenama registra i „govornika“ Dragojević se nalazi na svom terenu: tu se združuje njegova tehnika iscrpnog popisa sa distancom i konfuzijom koju unose reči, pogotovo kada same progovore.

Tu negde, između pobune i umora, situira se Negdje, poslednja iscrpna suma Danijela Dragojevića, obojena „laganim nemarom“ i atmosferom misli koja skreće pogled sa nepobitnih ljudskih izvesnosti i koja se posvećuje mogućnostima, ne usuđujući se da im postavi nikakvo sudbonosno pitanje koje bi ih svakako raspršilo.

    

 

Bojan Savić Ostojić