Kristijan Olah

PESME IZ TUĐEG VREMENA

(Danilo Lučić, Beleške iz mekog tkiva, Studentski kulturni centar, Kragujevac, 2013)

 

Pesnička zbirka – prvenac Danila Lučića pripada jednom od magistralnih tokova savremene srpske poezije. Uz sav utisak subverzivnosti i mladalačkog bunta, ona u taj tok uplovljava kako svojom poetikom, tako i načinom na koji je iskazana tematika. U celini gledano, taj magistralni tok bi se mogao označiti onim poetičkim označiteljem koji je nasledio postmodernizam i koji je Mihail Epštejn nazvao „novim sentimentalizmom“, a Igor Perišić, kod nas, bez dijaloga sa Epštejnom i iz drugog ugla, „književnošću nove utopije“. Kako godbila shvaćena ta nova poetika, pravac ili epoha na pomolu, koja teorijski još nije dovoljnodiferencirana, njene dve ključne odlike su sledeće: svest ili uspomena na „velike priče“ koje su vladale u modernosti i bile kritikovane u postmodernizmu, a sa druge strane, specifična „nova osećajnost“ koja, poput trave na napuštenom drumu, izbija iz razvalina te svesti, odnosno tih uspomena. Lučićeva zbirka pesama je, imajući to u vidu, poetički duboko savremena, a tematski epohalna, u smislu da poetski subjekat, u jednom implicitnom, privatnom utopističkom zanosu, tu epohalnost, to vreme kojim je obgrljen, nastoji da poništi, da iz njega izađe.

Osnovni impuls koji poetskim subjektom upravlja i kojim se on rukovodi kroz celu zbirku je doživljaj stranosti, bačenosti u svet – doživljaj sebe-kao-tuđina, a potom i začuđenost nad posledičnom „realnošću“ onoga što još malo ko zove grehom i, zbog svega toga, osećaj duboke, metafizičke izneverenosti. Njegova želja, jaka ali uzaludna, jeste da se toga poretka, toga vremena, oslobodi: ušao sam u tuđ stomak /i rasporio vreme („Zapis sa morske obale“). Da li je to moguće, i zašto nije moguće kada pogled biva zaronjen samo u dubine imanencije, Lučićeva zbirka pesama nastoji da odgovori.

Ona je komponovana iz tri ciklusa: „beogradski kaleidoskop“, „beleške o mekom tkivu“ i „ogledalo na dnu ponora“. Taj trostruki, „sakralni“ princip u kompoziciji zbirke ukazuje na tri različita pravca mogućeg odgovora na osnovno, nepostavljeno, a podrazumevano pitanje – pitanje ličnog, fizičkog, ali i metafizičkog, utočišta. Takođe, i ne manje važno, ta tri pravca mogu da predstavljaju i tri moguća tematska, ali i vrednosna polazišta kojima će se pesnik u svojim budućim pesmama i zbirkama zaputiti; no, o tome je za sada prerano da se sudi.

Objedinjujući momenat koji ta tri ciklusa povezuje u celinu je odnos prema Drugome. Uslovno rečeno, Drugi se u prvom ciklusu doživljava kao Oni, u drugom ciklusu kao Ti, a u trećem kao Ja. Osnovni činilac toga odnosa, naročito u prvom i trećem ciklusu, upravo je pobuna – nekad otvorena, nekad prikrivena. U svakom slučaju, ta donekle relativizovana, ali ne i netačna podela, odslikava drugost kao osnovni spoznajni, filosofski, pa i teološki problem Lučićeve zbirke.

Istovremeno, uz izvesna odstupanja, pesnički horizont se iz ciklusa u ciklus prostorno pomera – grad, koji inače predstavlja najširi smisaono-istinitosni kontekst zbirke, nametnuto i, treba odmah reći, pogrešno određen skup vrednosti, kasnije se premešta u svet enterijera, svet u kome se istovremeno preispituje mogućnost opstajanja ljubavi, a da bi na kraju i tim svetom nadvladao intiman i melanholičan prostor uspomena i reminiscencija, dalekih u vremenu. Što pogled bude više ponirao u ponor vremena, to će i glas subjekta biti sve tiši i udaljeniji. Tako se, na planu strukture, uočava jedna unutrašnja dinamika ili kretanje od „spolja“ ka „unutra“, od „sada“ ka izgubljenom vremenu koje je poetskog subjekta konstituisalo, od vitalističkog principa (...Beograd živi [prva pesma zbirke – „Himna Beogradu“]) do principa smrti (poslednja pesma – „Pesma za odlazak“). Moglo bi se reći da je, i na planu vremena i na planu doživljaja, pesnička zbirka Danila Lučića obrnuti Bildungs-roman: potraga poetskog subjekta za sobom, za onim što bi bila njegova ličnost, delom izgubljena, delom prisutna, i na kraju, potraga koja je usmerena na otkrivanje uzroka koji su doveli do želje za uranjanjem u samo biće poezije.

Ta tri ciklusa, dakle, predstavljaju tri različita odgovora na osnovno pitanje Lučićeve zbirke: jedan odgovor ukazuje se u pravcu angažovano konstruisane stvarnosti, drugi je zadojen mogućnostima ostvarivanja istinitog kontakta u ljubavi, a treći je u spuštanju u dubine vlastitog identiteta, ne bi li se u ogledalu smeštenog na dnu tog ponora ukazao onaj jedini, davno zaboravljeni, lik istine.

Prvi ciklus, „beogradski kaleidoskop“, koji se sastoji od osam pesama, predstavlja omaž Beogradu. Međutim, nije sasvim jasno u kom ključu taj omaž ili ciklus treba čitati: doslovnom ili ironičnom, tako kako je ispevan ili pod nepostojećim znacima navoda. Susret sa gradom, koji počinje „Himnom Beogradu“, a završava se „Povratkom gradu“, uvek je susret sa samim sobom – treba se samo setiti Konstantina Kavafija. U pojedinostima koje su opšteg, gotovo arhetipskog karaktera – moglo bi se dodati: „objektivnim“ pojedinostima, nazire se vizija grada kao urbanog, sadašnjeg i za život nepodnošljivog prostora. Ali, kako je „objektivno“ u ovom smislu uvek samo vid subjektivne interpretacije, vid određenog pogleda na svet, vizija Beograda u prvom ciklusu zbirke konsekvenca je napetosti između želje i njene mogućnosti da se prostor na estetski zadovoljavajući način prikaže u besmislenosti i „banalnosti zla“, u čistoj imanenciji uglavnom bez metafizičkih primesa, i, sa druge strane, ideološke pozicije poetskog subjekta koji, u sebi nametnutoj angažovanoj volji, izriče implicitnu kritiku tog zla. Na taj način, umesto da se estetizacijom ili promišljanjem zla u dijahronoj perspektivi, čime bi taj ciklus predstavljao hvale vredan pandan Bodleru (kao mogući „Splin Beograda“) i Crnjanskom („Lament sa dna Beograda“), ili da se, pak, kroz metafizičko promišljanje estetike zla približi paklenoj viziji grada kakva postoji u poeziji Novice Tadića, konkretna ideološka pozicija poetskog subjekta iz koje se kritika izriče, podstaknuta društveno-političko-„tranzicijskom“ stvarnošću, dovela je do nenameravanog perpetuiranja vrednosti, do ukidanja sâmog zla. Banalnost zla se svela na zlu banalnost. Kad je tako, čemu onda kritikovati nešto čega nema? Jer, tamo gde postoji banalno, vrednosti su ukinute: pa, između ostalih, i samo zlo. Na taj način, dobijena je jedna urbana vizija iz koje je zlo izgnano, ali su ostale njegove posledice: urbani simulakrum. Zlo, kao takvo, estetski je primamljivo; banalno, kao takvo, mučno je i nepodnošljivo, čak više nego samo zlo. Problem, naime, nije u poetizaciji banalnosti koja doprinosi stvaranju pesničke vizije Beograda, niti u mogućoj zabludi da banalnost, ako već ukida sve vrednosti, ukida i vrednost sopstvenog estetskog, to jest umetničkog predstavljanja, već u tome što jasan etički angažman koji se provlači kroz pesme prvog ciklusa, a koji može da predstavlja njihov vrednosni potencijal, biva praćen jednom ideološkom estetikom koja, ne samo prepoznata kao takva, već po sili svoje logike, spušta ravan poezije iz poetike u politiku.

Jedna od svakako najupečatljivijih, pažljivo probranih slika koje se jedna uz drugu uklapaju, i koje pokazuju gde to, u „Himni Beogradu“, Beograd živi, pored hotela za prostituke i policajce ili pod poklopcima javnih kuhinja, jeste i trg brisa tatona. Problem je, ako problema uopšte ima, u tome što to navođenje ne predstavlja ništa drugo do prosto zazivanje vanumetničkog konteksta koji treba da, asocijativnim modelom, objasni šta stih „znači“. Ali, taj stih ne znači, niti svojom poetskom snagom zaziva događaj zla koji mu prethodi, pa shodno tome i čitalačku katarzu – što bi mogao, ne nužno, da bude zadatak umetnosti; naprotiv, on znači, jednostavno, puku instrumentalizaciju zla, prisvajanje događaja u vlastite etičke legitimizacijske svrhe. Jer, „trg brisa tatona“ ne može da bude primer zla koji vlada svetom, već praznog mesta koje svojom ništavnošću, zato što nema onu potrebnu simboličku vrednost, poništava i obesmišljava zlo – svodeći ga na banalno. Ako je u viševekovnom gradu kolektivni susret sa zlom prepoznat jedino na trgu brisa tatona, mestu koje vapi da se simbolizacijom uzdigne u kosmičke visine, u kome bi onda čitav kolektiv (kao) zanavek izgubio pravo na „carstvo koje je uvek i doveka“, onda to govori o dometima urbanog pogleda ili urbane svesti koja, istovremeno, predodređuje domete pesničkog izraza i dubine. U tom smislu, prvi ciklus Lučićeve zbirke može se čitati u ključu preispitivanja mogućnosti i granica etičkog angažmana u poeziji urbane provenijencije – ali, nažalost, bez ironične samosvesti koja bi taj ključ učinila očiglednijim.

Kada je posredi odnos prema Drugome – prema „njima“, sugrađanima, poetski subjekat je ambivalentan: oni istovremeno smetaju i povređuju svojim prisustvom, niskošću i prostotom njegovu nežnu dušu, izazivaju mu osećaj gađenja (osim „policajaca i prostitutki“ u hotelima, tu su i „manični ulični propovednici“ iz istoimene pesme, nervozni mladić koji udara starca pri silasku iz trole [„Sinhronicitet“], na hiljade lica koja žive u okolnim zgradama [„Pred svedocima“ – pesma iz drugog ciklusa]), i tako dalje, dok, sa druge strane, u njima kao pojedincima prepoznaje svoje bližnje, kao i klicu dobra koju u sebi, ne znajući, nose (jedno čupavo ciganče koje ne prosi za sebe / nikad za sebe [„Ljudi govore“]), i tragiku koju nastoji da im, bar u pesmi, olakša (pljusak je sreća za životinje i ljude /dašak svežine ih je oslobodio [„Plavi most“]). Pun nežnosti pogled, kojim u Drugome vidi bližnjeg, izaziva poetskog subjekta da se zamisli i nad samim sobom: i tada pomislim / : Ti si dobar čovek („Povratak gradu“). Lako je da se traži zlo, jer zlo će se uvek naći. Tražiti i umeti da se vidi dobro neuporedivo je teže. U tom poduhvatu ogleda se veličina čoveka, veličina samog čoveštva, onoga što čoveka čini čovekom: umeće da u okružju zla nasluti ono na čemu počiva biće sveta i svekolikog života, da preuzme to, da omogući da se preda dalje, i da ga tako, bar u pesmi, spase. Samo iz takve perspektive moguć je izlaz iz imanencije u vertikalu mita, kao što u „Akustici ulice“ poetski subjekat u buci metropole naslućuje prisustvo prazvukova, ili, takođe – kao u poslednjoj pesmi prvog ciklusa, u čijem su pretekstu prizvuk i stihovi Matije Bećkovića i Ljubomira Simovića – u metafizičke visine, u koje se sam grad (idealizovan), uzdiže: jer postoji oko u kome je ovaj grad zrno /tvrdo zrno soli / [...] /ono će uvek znati kako da niče u nama („Povratak gradu“).

Iz vizije Beograda, predstavljene kao teatruma banalnosti, u kojem se „bog smeje sa magarca“ („Himna Beogradu“), lažnog ni raja ni pakla, urbanog simulakruma u kojem se niko ne čudi prolećnom danu / u februaru („Osam i petnaest“), niz čije se ulice, u parodiji sakralnog doživljaja stvarnosti, pred pretnjom lišća da će opasti / [...] slivaju tropari / [...] / i gnjili su dotrajali mirisi / tu se čoveku ne da živeti („Leto III“ iz trećeg ciklusa), i u kojem su slapovi fontana „zvučne simulacije okrepljujućih vodopada“ („Akustika ulice“), ali i koji se, poput nasušnog zrna soli, zajedno sa ljudima u njemu („dobrim ljudima koji su pogrešni“ [„Rajčice“]) prinosi visinama – otpočinje drugi ciklus Lučićeve zbirke. Taj ciklus, koji se sastoji od dvanaest pesama, središnji je – i to ne samo u kompozicionom smislu. Kao da se, u njemu, grad pounutrašnjuje i postaje telo. Jer, nije slučajno što se, nakon „Povratka gradu“, u prvoj, istoimenoj pesmi središnjeg ciklusa na pričest prinosi vlastito telo. Telo je jedna od glavnih tema i opsesija središnjeg dela ove zbirke. Prepoznato kao lažno, tuđe i u neskladu u odnosu prema biću svoga vlasnika – čime se reaktualizuje gnostička vizija tela i materije kao takve – ono postaje izvor i koren kako autodestruktivnosti, kad je reč o svom telu (u tom smislu indikativna je pesma „Lice koje ima želju“ iz trećeg ciklusa), tako i težnje ili dubokog, metafizičkog osećaja izopštenosti poetskog subjekta, kad je posredi odnos prema tuđem telu. Iz takve pozicije preispituje se mogućnost približavanja Drugome, kao i, uopšte, dodira – prisnog, ljubavnog – sa njim (preciznije – sa njom).

Jer, kao što je već naznačeno, glas poetskog subjekta u ovoj zbircipredstavlja glas usamljenika i pobunjenika, doduše – nežnog i ranjivog. Iz te dve odrednice rađa se osnovna napetost zbirke: poetski subjekat je, s jedne strane, usamljen, samoizopšten, ogorčen, ljut, uvređen, a s druge strane, iz takvog stanja, ili stava, izriče pobunu protiv Drugog, protiv svoga bližnjeg, pa čak i protiv sveta kao takvog. Ali, to nije sve, jer sa treće strane, usamljenost i pobunu prati imperativ samilosti, nežnosti i ljubavi, umeće da u svemu što je nisko i nedostojno pronađe zrnce soli, zrnce dobra, istine i lepote – autentičnosti koja iskupljuje – makar to bili leptiri u pesmi „Groblje za leptire“. Samilost je uočljiva u pesmi „Plutajuće Ofelije (Moja prva ljubav)“, u kojem se subjekat pita: ima li makar jedne himne / za sve one devojčice / ružne i grube / na kojima smo odrastali, a takođe i prema ženama u melanholičnoj, poslednjoj pesmi iz drugog ciklusa, naslovljenoj „Raičkoviću“. U ovom kontekstu važna je i pesma „Porodične afere“ iz trećeg ciklusa, o naknadnom, zrelom razumevanju da je roditelju, koji se nekada ponašao kao nemoćni staratelj, trebala naša pomoć. U pesmi „Kao topli kestenovi“ pogled na „prelepog mladića“ koji muca do nerazgovetnosti i čijim licem trzaju /grozni nekontrolisani grčevi izaziva u poetskom subjektu priznanje: da sam devojka /ja bih ga voleo, iznad svega. Niskost ili fizički nedostaci koji se „objektivno“ mogu uočiti na Drugome, kada je pogled pun ljubavi, dobrote i nežnosti, bez idealizovanja, preobražavaju se u zametak lepote, one vrednije, duševne i duhovne: zrno soli. Takođe, kada je to zrno posredi, u prvom delu jedne od najboljih pesama zbirke – „Nekoliko stihova za gospođicu Lowsky“ – poetski subjekat obećava voljenoj da će je sanjati i da će joj, kao dar, prineti nešto što je najvrednije i samo nje dostojno – Beograd i reke (u trećem delu pesme prineće joj vlastito telo).

Pesme sa ljubavnom temom ispevane su na nežan, nepatetičan ili sasvim fino patetičan način, od kojih je, možda, najuspelija, pesma „Reći ćeš mi“, čiji je pretekst u „Barbari“ Žaka Prevera. Osim setnih „Plesova po granicama“ ili pesme „Pred svedocima“ koja ljubav i nežnost detronizuje (jer mi se ni za ruke ne držimo, kao što tela jedno drugom poznajemo tek po sekvencama), treba još jednom pomenuti pesmu „Nekoliko stihova za gospođicu Lowsky“, sa motivskim referencama na Milorada Pavića (naročito na roman Drugo telo) i nezaboravnog trećeg dela označenog kao „poslednja volja“ u kome pesnik uvodi temu „mrtvog dragog“ koji svojoj voljenoj zaveštava svoje telo, uz obećanje „beskrajne ljubavi koja se primiče sa one strane“. Bezmalo lišene patetike, ali ne i osećajnosti, sve su te pesme ispevane na ruševinama jednog lažnog, tuđeg sveta, sveta takvog kakav je, no koje, uprkos tome, pokušavaju da naznače putokaz za uspostavljanje iskrenog odnosa sa Drugim. Zato je ta poezija, odnosno taj njen vid, u epohalnom dosluhu sa „novom osećajnosti“ ili „novom utopičnošću“ kao jednom od dominantnih poetika sadašnjeg trenutka.

Osnovno polazište iz koga se u ovoj zbirci rađa poezija je, u najširem smislu, subjektova rečena usamljenost, koju prati svest o sopstvenoj beznačajnosti i nemoći da se živi autentično, kao i suprotstavljenost svetu i čežnja da mu se približi. Možda bi zato pesma „Postani ostrvo“ iz drugog ciklusa bila ključna za razumevanje poetskog subjekta, kao metafizičkog pobunjenika koji, suprotno Džonu Donu, smatra da čovek više ne zaslužuje da bude deo kontinenta, već zahteva da se otcepi od čovečanstva, da bude ostrvo, za kojim, kao takvome, neće zvoniti nikakva zvona – jer nema ni ko da zvoni. Afirmativni stih kojim se pesma završava, i koji počinje rečcom „da“ (da, povratak je najbolji sledeći korak), predstavlja smisaono jezgro zbirke. Povratak kao regresija – zato što se došlo do stadijuma koji je nepodnošljiv, u kome se ne može dostojanstveno živeti, i gde će, po svemu sudeći, biti sve gore i gore; zato je svaki povratak dobar, ako je moguć, a, nažalost, nije. Ta pesma je u zanimljivom dosluhu sa Tačkom Omega Dona DeLila, romanom u kome se, na osnovu stanja savremene civilizacije, zahteva involucija čoveka, povratak u ranije evolutivne stadijume, sve do kamenja. To je snažna etička kritika savremenog sveta, i pesmom „Postani ostrvo“, zahtevom da se sačeka da prođe evolucija na kopnu, Danilo Lučić se toj kritici usrdno pridružuje. U istom kontekstu trebalo bi čitati i pesmu „Dečak iz Lapeda“ iz trećeg ciklusa, u kojoj poetski subjekat prepoznaje figuru brata u preistorijskom dečaku, kao i autopoetičku pesmu „Nem, nag i nov“, u kojoj onaj ko prećuti sva pitanja pitana iz slabosti /postaje veći čovek od pesnika, jer samo tada moguće je da: vratiš se na početak, /kroz lavirint prođeš /praveći se da ne postoji //i baš tu bude prvi stih!

Treći ciklus zbirke, koji ima sedamnaest pesama i koji je naslovljen kao „ogledalo na dnu ponora“, prikazuje poetskog subjekta u sukobu sa sobom, u potrazi za korenima vlastitog identiteta, opkoljenog uspomenama iz detinjstva i rane mladosti (u tom smislu treba naročito istaći pesme „Leto I“ i „Herceg Novi“, u kojoj poetski subjekat kaže da moja stara kuća više nisam ja), osenčenim koloritom leta na uzmaku, zalaska svetlosti i smrti. Ta potraga za sopstvom ujedno označava i potragu za pesničkom inspiracijom. Njen je izvor u bolu, iskonskom bolu metafizičke usamljenosti ili napuštenosti. Indikativni su sledeći stihovi: po pravilu u rečenice ako postoji volja i veština može da stane sve /i mnogo više nego što je potrebno /a u reč skoro ništa /ili samo bol („Sumnjiva gravitacija“). Te reči, reči ništavila ili reči bola se propinju, ržu kad im priđem /odbijaju me [...] tada se oseti koliko je sve prokrvljeno mislima („Leto II“). Bol i ništavilo upućuju na ontološku ravan poetskog sveta Lučićeve zbirke – ravan iz koje nastaje poezija. Skok u poeziju je skok u istinu, pokušaj ili napor da se iskorači iz ontološke datosti, iz vladavine laži i neautentičnosti, malo iznad sveta-simulakruma koji sav može stati u tvoju sobu /punu ukrasa i užasa („Ubikvitet“). Zato nije slučajno što treći ciklus počinje „Molitvama“ u kojima je poetski subjekat svestan da je zabluda da se život može tek tako usmeriti – no, da li čitalac tome treba da veruje? Zar same pesme, od prve do poslednje, nisu odgovor da nekakvo usmerenje, makar u vidu poetskog korektiva, ako etički već nije moguć, ipak postoji? Jer, da je ta tvrdnja tačna, onda zaista ne bi bilo ni poezije, ni ljubavi, ni ikakvog smisla, jedino reči koje sadrže skoro ništa /ili samo bol. Bez obzira što poetski subjekat tvrdi, u vidu jedne tek naznačene metafizičke i romantičarske pobune protiv ustrojstva sveta, sveta kao takvog, da ja na prvom mestu nisam ni hteo da budem ovde, pesme koje je ispevao kazuju same sobom da njegov smisao ovde, naprotiv,ipak postoji. Smisao pesnika je jedini mogući: da svojim duhom i umećem autentično svedoči – makar i sumnjao u takvu mogućnost. Poslednja pesma zbirke – „Pesma za odlazak“ (zar je malo uspomenu naučiti da peva /da živi tako dok nas bude /i uči da se zaista voli samo ono /što ljubav ne uzvraća //tako je jednostavno učiti od smrti), kao i pesma „Godišnjica“, u kojoj poetski subjekat tuguje zbog smrti oca, da bi ga potom otac probudio iz košmarnog sna i poveo na groblje – jer godišnjica je majčine smrti, dovoljno govore o tome!

Esencija i potencijal poezije Danila Lučića je u estetizaciji ništavila i bola, u (samo)svesti poetskog subjekta da je laž zavladala svetom i koji se, stoga, trudi da dopre do istine, da taj napor opeva. Nije važno što u tome do kraja ne uspeva – možda bi tada istinu svedočio tišinom. A možda se istine plaši: negde u meni čovek stoji pred zidom /i misli o zidu („Slabost (od) gradivnih elemenata“). Zid je uvek u čoveku, a ne u svetu. Taj zid je lažan. I to je jedna od najdubljih „poruka“, ako se može tako banalno reći, ove istinotražiteljske i istinočežnjive zbirke.
Možda bi ovaj osvrt na zbirku Beleške o mekom tkivu trebalo završiti stihovima iz pesme u kojima poetski subjekat zaziva novog, iznova rođenog čoveka (pesnika) da kad dođe da pojede mrak /u njemu budeš ono tinjanje svetlosti /što otima rađanje zaboravu („Nem, nag i nov“). Čitaocima ostaje samo nada da će taj plamen poezije i čežnje za istinom pesnik i ubuduće negovati, kako bi dokazao da nije sve ružno i besmisleno i da su u zabludi svi oni koji, poput njegovog poetskog subjekta, misle da se život ne može tek tako usmeriti.

Kristijan Olah (Vršac, 1984) diplomirao je i završio master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Trenutno je na doktorskim studijama na istom fakultetu. Za diplomski rad sa temom: (Postmoderna) duhovnost u Hazarskom rečniku Milorada Pavića, dobio je Brankovu nagradu Matice srpske i nagradu iz fonda Radmila Popović. Osim radova u periodici, objavio je studiju Knjiga-Bog. Zaposlen je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu kao istraživač–saradnik na projektu Kulturološke književne teorije i srpska književna kritika.