Čarls Bernstin

 

Čitajući drvo

 

Jer ljubav ima takav duh da ako se portretiše umire

Mnoštvo izvidničke kontemplacije posreduje pritisak
gipsa. Gomila pomaljanja; 'isterati dimom' samo
od početka zamršeno nešto i nemoj.
Dugotrajna, frekvencija zvona, visina, stav.
Prvo, u ovom trenutku, besciljno, cilja. Do tačke neuređenog
asfalta – predavanje, nasleđe.
Ovi kolutovi sumnjičavo me posmatraju. Obruč
za leđa (uzdah, čežnja...). Širokogrud u
deklamacijama, težak zadatak žmirkanja
(htenja). Zamori put što zamara svet,
oko 1962. Što više dodataka, iskra i parket
odraz, izgoreo (smaknut). Posmatraj želju
čiji će pokret biti samo protestvovanje, odboluj
ovaj privezani plavi brod. Izbrojive suze.
Izguran gde se tuneli ponovo spajaju, baš ispod
perona. Ciljevi odlaze jedan za drugim
& ti samo uzmakneš, slušajući
nehajno. U redu, stalno – bogatstva
tog neispunjenog obećanja. Ko – šta –.
Da ova ponovna potvrda  (objava)
& užasno hitro – skoro,
mada. Mada prekoran i još više
nemaran. Lirski misticizam – luka, sve udaljeniji
prozori. Za ljubav bih – vešt ekvator.
Nemarno pridodavanje svakog određenog člana & ispunjen
njima, meša se sa & krade moju postojanost, oštreći
želju za to, prolazeći, tu, budi favorit
u običnom, ali ne misao pre odlazak. Moje
srce, kao vosak, kao tanke sveće gori na svetlu.
Čarobna prolaznost stalna prinuda vrtloglavog poletanja.
Ali kutije, obe, na isti način prevezene. Mnoštvo neprilika,
dalje teoretiziranje konačne predaje, sve do sledeće, proređuje se
ili biva otpremljeno, što noćima spava, danju luta.
Pojavnost što više želi povratak od trzaja, dok
pilot svoju raketu pretvara u vunu. Isplesti
ove fantazmagorije od belog, strmog spomenika do veselog
obroka kulture što jede sebe. U očima što gledaju sa crninom ogledala,
udaljenost savršena – ja hoću, ali sve izmiče. Fiksiranje
motora, trasa tramvaja, poslednji dani ove
vode, ovih polja. Potkrepiti ovakva strujanja i
potkopati udar, lek je memorije. Kad dugo
traje, slika se pomirila sa prijateljem, čavrljajući
ispod oraha, zraci neba ne više naši
ali još više posedovani. Za mnogo toga nema
leka. Udvostručavanje jednako čarima srećnijih vremena, onih
nestalih, bržih i fantastičnijih, glasan
očaj nežnija propoved. Cipela baštini
svoj put dok stopa za stopom ne vidi
nikakvo skretanje. Nebo se rastavlja, zastori prepravljaju.
Muk koji obrubljuje tananiji trenutak,
tegobna šarada vikenda i odgovor.
Mrak koliko bogatiji od jarka oko kojeg je. I
moja ljubav, koja me uzima za ruku, sada, da bi posmatrala kako
sve ovo prolazi, brižna je, ona i ja. Mi u tom smislu
obmanjujemo sebe jer obično
mislimo da će lišće opasti ili
da postoji više načina da se  strujno kolo prekine.
Koliko bismo bili jači da nije – ali to je kad je čovek usamljen
i nedostojan da zamisli istoriju. Na
tremu, uz vrata, stojimo, sa šoljicama kafe
u ruci. Pisaći sto neprikrivena opraštanja. Ja
čekam ali to ne želim. Ozbiljno prezreo,
pažljivo ispitan do tačke
nevidljivog crteža, tu nema prošlosti,
kako se mogao nadati da će nam nešto značiti. Ovi
sladunjavi dani, nečujni
cvrkuti uzvišenih dubina. Železničkim
šinama, na pola puta dole, sedeći tamo, posmatrajući –
koza ne zna za bolji zvuk. Kakve boje, kakvi
karakteri – premazani svakom tačnošću
koju zamisao donese, mnogo snažnije i
smelije od nas. Oslabljene oči
zatrpavaju jutro i mi se utapamo u moru
pomažućih ruku. Bolje pustinjak nego sociopata.
Razaranje? – vetar u svakom slučaju duva, svud,
a ram prozora ukrašava prizor. Ta
osoba uglavljuje se u tvojoj glavi, i ceo svet
je njome razoren.

(iz zbirke Controling Interests, 1980, 1986)

 

Žig

Velike stvari. Izvestan ton vam
kaže: kako to radiš, šta to
Sve raspoređuje. Stvaranje smisla
S obzirom na sada sasvim nevažnu
Sliku buke što dopire iz druge
Sobe. Tako ti odlaziš, a cela se
Očaranost premešta, tvoj stih, lagano
zanjihan. Počinjem da se
Nadam budućem  uverenju – smešno
Utišan da bi se iskrao pekinškim grešnicima.
Kako je malo svako od njih zainteresovan
Za podešavanje prkosnih
Brojeva. Ta tiha oaza staje
Ma šta da dobija, dok zadržava izvor koji
Nestašno brzo odskakuje, akord
Brzine, trag navike koju treba
Umrtviti. Ruka i grkljan – što godišnja doba
Stvore od zagonetke, nanos ćutke
Nevoljan da umetnosti dozvoli pogrešno
Kolebanje usled proticanja koje ima težinu, i tu dopušta
Ljubavnu jalovost. Ti što čuješ ove pozive
Dođi, razoružaj, obnovi svoje povremeno bdenje
Jer tunel ne pobuđuje bujanje i
Krađu ambicija – odgodi, osiguraj
Opuštanje i svađe, što zadržava, misao odbačena
Samo odbacuje obilno podstrekivanje.

(iz chapbooka Stigma, 1981)

 

Dysraphism¹

Nije li se vetar podigao upravo kada si ustala ili da
li si me od njega zaštitila? Osetio sam sažetak
imperativa, val skretanja, demon-
straciju moći inverzije. Svi pijani, nema
se kud. Zaslepljen avenijom i ispunjen
susednošću. Sveden ili zaveden. Tu postaju boce,
ćutljivi vodiči, ilustrovane sklonosti prema
nadmenosti merila. Mrzovoljan ili komiran. „Život je ono
što nalaziš, postojanje ono što odbaciš.“ Dobar je primer:
„Tata steže nevaljalka.“ Ponekad se nešto
razdvaja; u većini slučajeva, nije više od dvorane.
Nema se kud osim pianissimo (zaštita tržišnog
rasta cena). „Mama to uvek uradi onako
kako ja volim.“ Ili, ovde vrednuj ono što kao da se
odgađa u drugome. Opravdanja nema! Zimske sportove ne možeš
gledati sa upaljenim svetlom! Nenormalno fluidno zadržavanje
drevno plavljenje. Sigurno isto toliko tvrdoglav
ali bez  njegovog šarma. Nema poistovećenja,
samo povraćaja. Primorao nas je da iznudimo tu ponudu;
ona proizlazi iz politike, ne iz ljubavi. „Napuni
čaše – pitaj ih
da li bi želeli
još kafe, itd.“ San
sadržaja.
Putovanje je
dugo,
nagrade nedosledne. Heraldički oklevetan.
Otići – znači – dobiti. Najbolji
plenovi: gotski lukovi. Ili pretvorna želja
pogađa vrela i pevaju sa živahnom
veličinom. „Skloni sve sa stola, osim
vodu, vino i pepeljare; za raspremanje soli & bibera
koristi poseban tanjir.“ Neuko
sukobljavam, čudeći se
ustrajavam. Treba da
spomenemo da se to
daje za svačije oči a primenjuje se samo na
osnovnom i početnom
nivou. Budući da je
udobno i isto tako
primamljivo i zadovoljavajuće.
Priča podupirača: saksije na prozorima ka društvu.
Ali ne obaziri se na krušku što cveta u tvom
mozgu. Božji otrov je koncept
beskonceptualnosti – dah bez kiseonika.
Ništa manje izdvojeno ništa više ostavljeno – iskušenje
uvek leti ka
brežuljku svetionika – prokop
duše.
Beskonačno drndalo. Nikada nije u pitanju do-
kidanje, već samo sažimanje. Severna svetla su
univerzalni obloženi temelj. Radost
pri džogiranju. Užitak u
strepnji. Udari četke
po kanalima ... nasipi na
sargiji. „Ljudi vole kad ti nije potreban
novac – izazivaš prezir.“ Na neki način
tako otrovne oaze. Ovo napredovanje grofova, kao  neuspešnog
dana, drvenasto krkljanje. Cipele
šokiraju. Dao bih ti
svog majmuna, svoju serenadu, svoju pijačnu torbu,
ali ti tražiš postojanost, a ne teret. Ko
uzimajući hrpu poriče nagradu, širina
platna. Ili oni
sa njihovim, ti
sa svojim. Drugi
hitac, drugo zaustavljanje – mrtav
kao daska u podu. Izvinite zbog moje deklamacije: kratka
parada. „Ponovo napuni pladanj i priđi
svakom.“
Zvuk je skup – ešarpa
serafima. Dosledno tkanje.
Proširenje nikad nije više od forme sadržaja. „Znam
kako se osećaš, Džo. Niko ne voli da prizna
da mu je devojka pametna.“ „Osećam kako znaš,
Džo, kao niko pametan ta devojka je njegovo priznanje.“
Valovita vrsta vrste – duž podzemne železnice, gurnut
u kadu, bekstvo stepenica. Trebalo je da pucaš! Ali
vremenom sam pristao. Sudski spokoj, i pompeznost.
Ispipaj stražnjicu! Pranje
briga (svetovnost
vira). Ili: „Divno je biti ovde sa svima vama.“ Omaške
nalaze ustrajna odlaganja, potajne
rekvijeme.
Zasićenje, sigurna sića.
Ili – muvanje,
deterdžentsko jecanje, besmislena psihoza. Hajdemo:
raskomadajmo hirovitost, ispecimo
zaostatke, poduprimo sveto. „Ako ne pratiš
kulturu, kultura će pratiti
tebe.“ Sakralno doziranje, pomalo
domaćinsko. Nit
niže niti poput
drozda. Trombolitička kaseta. „Dok se sve to
dešava, mladi Sir Fransis Rouz – vrlo obdaren
slikar, koga je Gertruda Stajn poslednje decenije svog
života prihvatila – kao da nema veze sa
slikarstvom.“ Ako se družiš sa njim, družiš se
sa metaforom. „To je
realistički paket mera, to je
unovčiv paket mera, to nije
konačni paket mera.“ Okretnost
sveobuhvatnog, možda: uvek nešto
prokapava.
Izgleda kao da uvek iznova zaštićujemo iste automobilske
gume bez dodatnog stezanja. Evo nekih
dodatnih prozorskih okana – alternativnih. Do sada veoma zauzet
reorganizovanjem i u stvari, što je neobično, moglo
bi se reći, pridodat frakcionoj destilaciji racija. Ili samo
sudariti se, leđima okrenut svima.
Realnost je uvek krepkija
kada nju ne viđaš.
U svakom slušaju, samo nastaviti, biti tamo gde pre nisi bio ili nisi
mogao biti – koraci, prozori, prilazi. Ne dozvoliti
da se ono drugo toliko rastoči dok se
stapa sa horizontom rastresenosti, rastezanje
progonjeno kao domaće tlo
(mesto gde se sprečava oticanje). Recimo,
vakcinacija kobaldskih izaslanika trudnih dvostrukim
ogorčenjem, koja probija sa inertnim materijalom. Ne
mogu a da se ne nagnem, sa meni svojstvenom nadom. Možda
nagoveštaj, oklevanje. Kaljače su, na primer,
nestale, ali ti si tu. Trenutna libidinozna energija, Doplerova
patnja. Zatim svetlost osvetli
svačiju glavu. „Zato mislim
da negde treba da istaknemo da je to stvarno
zajednički prilaz.“ Izrešetan
bukom. Ono što
ne zna skandirati priznaje
širenje: listovi čaja
mamac
ogromne sreće – poslepodnevna
bljuzgavica, jutarnji odgovor. Proza,
poza – nemilosrdni
krznar.
Pesma, hroma. „Ne volim
tvoj način mišljenja“:
teško je potrošiti um.
U prozi polaziš od sveta
i nalaziš odgovarajuće reči; u poeziji polaziš
od reči i u njima nalaziš svet. „Unesi
vrelu – supu“ „Ne
bi mogao pronaći put
izvan oljuštenog krompira.“ I tišina
može biti sredstvo
ali je retko delotvorna kao slepilo.
Njegov kvart i baštinik njegovog srca, koga je začarao
svojom sviralom, obuzdava cilj da bi sledio
bujice sa otvorenom smrknutošću, i uklješteni u ovom
nizu, budale porede sa tromim malaksalim tonom.
Vlast traži odvraćanje pažnje – cirkuski
poniji klanice. Učvršćen
harmonijom, ošamućen dekoracijom
hirurg iz sna hramlje tri koraka u širinu, dva
koraka u stranu. „Tada nisi morao da
vičeš da bi bio ekspresivan.“ Jedno po jedno
pepeljasto stopalo posuto je peskom, ostala je tuga.
Hitar prolazak skele, zauvek razigran.
Svet zabave zna da borac hoće
da dobije rat i da se vrati kući. 

Luka iluzija

Pri ponoćnom škrabanju, magla je
izgubila svoje kosti a klobuci
pokrova obloženi su glinom na
granici plime i oseke. Ne brojati više
sem gustine strela njihovu
ćutljivost na rascepu obrubljenom
dokom, niti časove slosticija
niti obod zaobilaženja –
preko boka uvojka i
kovrdže vena se slatko rasipa
a Đavolja vrata ne znaju ništa
sem dosađivanja i nečinjenja –
proročke močvare gde se
obuzdavam od mnoštva i kamfora.
Samo to, mreškanje
nasuprot slepe obale koja nas
zasipa peskom glatke i jasne: neka
on koji se nije zbunio načini zvuk, kakofoniju
približavanja, koje je palo,
rasipanja, koje je odvraćalo. Mada
slobodan da se dosađuje i tereti, neka
šina izbrblja zaključak, sitničave tričarije
na opustošenoj močvari, ili gospode ova
kula, putanja vođice, prolaz
podnevnog atola.

(Iz zbirke The Sophist, 1987)

 

Poetički stav za poetički kolokvijum kutenajske škole pisanja, Vankuver, Britanska Kolumbija, avgust 1985.

Nikada nisam bio za intelektualizam. Mnogo
priče, malo akcije. Sakriti se iza zidina teorija 
poštovati, zbuniti, mučiti sudski nalog, radije ćemo            
sve kinjiti našim, makar i lažnim, obećanjima o brzom
prilazu i razjašnjivoj nadoknadi. Pesma ne treba
da bude, jer ona postaje. A oni koji ovako sramote svoje
signalne zastavice, ma kako i ma od koga osramoćeni,
katranom treba da pospu vatre bučne inspiracije i da ogole
znak nedoraslosti na svojim kolektivističkim plećima.Terorizam
u odbranu slobodne preduzimljivosti nije greh; nasilno
proganjanje pravde nije nevino. Američki stih
razdvaja od kanadskog tema
koju možemo pogrešno proizvesti da bi tumačili ovaj
presudni spoj našeg binacionalnog toka.
Nisam ukrao te kruške. Naravno, problem nije
u vodi, već u bebi. Želim pesmu
realnu poput Oranža Juliusa. Ali retoriku
ostavimo po strani pričajmo iz srca
drugim rečima koje će olakšati i osvetliti. Više nije 1978,  a
po tom pitanju ni 1982. Nove mode kao što su
sjajni vrhovi tvojih cipela: Treba li jednostavno
prvo obojiti ili odbaciti uglačani kaput? Možda je potrebno
zameniti same cipele. Same cipele: ovo je
zagonetan objekt našeg projekta. Naravno, sve
što se zbiva u vremenu, dokument je tog
vremena. Velečasni Braun predočava ovo gledište kada
priča o nelagodnosti nekih svojih verskih skupova
tih polovičnih ili četvrtinskih formulacija, već skoro
deset godina nisu više u opticaju u današnjoj
situaciji. Sadašnjost je uvek nezasita
jer je nikad nema. S druge strane, prošlost je
uvek staromodna, a budućnost prigušena.
Sporo putuje svetlost za čovekolikog pacijenta.
Polovina sveta misli da se noć nikada neće završiti,
dok se druga polovina znoji pod jarmom nemilosrdne  
svetlosti. Vreme je da skinemo šešire i
skrasimo se. Kotlić je na peći,
vekovi su naslagani poput knjiga na polici.
Šarka i šipka.

 

Čitajući drvo: 1

Nakot kutija muči mlin, mi plačemo tražeći
još. Složeni zov, ksenofobične
mogućnosti, sa srodnim interesima dostižu
kritičnu katarku. Zajedničko, u najboljem je
slučaju, zagonetno, tvoj život, ovaj
surogat socijalne borbe. Jezik
kapija jada, zasenčeno okružje, drvenasta
revnost. Pojašnjavajući pročelje,
sada jasno, od raznovrsnog značaja, mada
samo u odrađenoj pogodnosti. „Mrzim
govor & govor me ne voli, oba slučaja
nezadovoljavaju. Umesto pacovskih mozgova, jeo sam
krila mušica. Istočno od raja, severno od
koridora, čemu niko nije subjekat, svako je
član. Koračajući kroz vodu do grimasa.
Sneg prekriva barke, obasipa
narod. Inače, kvar već
žari, pali, kali. Uzrok,
poza, nešto na pari (nekada su bili
vođe avangarde, sada samo žele
da ih razumeju). Samo su
fragmenti (f)aktualni. Oblici šljapkaju,
val urnebesa ili glosa
užasnutosti, samo se rasipa nema
u tom (nekom) moru. U mojim ušima       
i dalje svi urlaju: ali budi siguran, dragi tata,
da su ovo moja osećanja, 
ni od koga ih nisam pozajmio. Želim da ovu reč
ovde smestim (mrtvi  
bi bolje znali). Savijati …aške
da bi nastali slogovi. Krhke
čari, histerično proricanje. Izgledala je
ljupko, ti radoznao o njenom
mužu. O, soredea! O, travea! U Aidi se
pojavljuju ljudi, zar ne? Dan sa
smešno obučenim Ahilom, Apolon na
skrovitom brdu – svi skupo plaćaju
za glavu, pogrešno shvaćenu kao da je mera
udaljenosti preko izravnatog polja predmeta,
svaki definiše spiralu zaodenutu senkom,
prateći šum jezičkog identiteta
pretvorenog u kremaste figure, poput stalnog
komešanja, ponavljajuće podrazumevajućeg.
Video sam to i rekao pre no što sam ot-
krio sudski nalog. Običan ispražnjeni
sklad, nabrekao, mada minijaturan, enzematično
potisnut. Narušena
tišina; držeći nepričvršćenu
mapu, figurativne čizme u zakulisnom
formatu papira. Iskoristi palac
umesto odgovora: nezasito
malaksao. Jer je polis perla,
pljusak, poziv. Dubok sneg
ispred crvenog hrama. Prošle nedelje sam
zapisao: „Jutros je
izbočina nestala & piloti
se takmiče za uravnoteženu hajku u hrpi
slomljenih osećanja (senovitih soba).“ Ne
fiksiran!? Kada tada!? Devojčica pored
svega trči. (- Nemoj mi reći da
devojčica trči.)
Divlji vidici unutar goruće
slike (disanje, suzbiti
himere). Moja vizija aspekata
smešta montažne delove (enigma je
nastala pre trodelne
njuške). (Bespomoćno posmatrati
poput dece koja grickaju gluposti.)
Izrugivanje buja, bez obzira na to da li je
odgovor moguć. Uništio
sam svoju municiju da bih oslobodio
okean koji me senči dok besplatno
šetam parkom, mada se
saobraćaj odvija dalje od mene,
osećam se nelagodno osluškujući
šuštanje sipanog šećera i težinu obilja.
Hoćemo li tumarati do žiže ili se zagnjuriti
u jezero: primer se zadovoljava
svojim mlazom. U baru na putu za L.A.
srećem tvoj surogat, ustupam mu putničko
sedište i površan razgovor, poljubac i oralno
nadraživanje, podršku, 5 dolara, zabrinuti uznemireni
teskobni izgled. Kako bih te ja mogao tako
opisati? Zaista si otišao. Mešam
te sa čitaocem. Prostorom ne mogu
da vrištim. Opametio sam se (ne
zanimaju me prognani tokovi
misli): možeš čuti  oblike
i okove nesvesti. Ako je potrebno svedočiti
ili suditi, što će reči pojačati
jedini znak šarenih pisaka upletenih
puškarnica. Ovo
nisu moje reči, leto mi ih je      
nežno dalo, što je neobično
u stvarnom svetu, gde
se pamte samo olujni dani. Imao bih
sopstvenu kuću, sa zalivom kužnih isparenja,
realnost curi
sa njenih krajeva, poput kontekstualnih
uslova. Zato izgleda kao da se
moj stih raspada na
delove, kao da se tokom ove tri godine
među knjigama pokvario; moćda
drugi pišu bolje pesme,
ali one sa elegantnim
okretima fraze, živom
slikovitošću, pa i konceptualnom
izvrsnošću, često ništa ne pružaju.
Bilo da je poezija realna kao ili realnija od
života, ili nije ništa od toga, glupo je
& otupljujuće zanimanje zombija.
Moja se poezija uobličava
onim iznutra što se ne
koleba & ne mrda. & ja
je nikada ne bih sam mogao stvarati.
I kada bih radio u fabrici, jedrio  bih
ka muzici sasa.

(za nastanak ove pesme pesnik se poslužio pesmama objavljenim u antologiji In the American Tree, koju je uredio Ron Silimen 1986)

 

Iznad doline sofista           

Nemaš utisak da on
ima mnogo šta da kaže; ali on to
dobro kaže. Traganje
koje je pokoravanje speleološkim
zaprekama suštinskih činova, potencijalnih činjenica.
Kružna jetkost u morima sporova. /Ja/
želim telefon, more, uzde;
delovi tela ometaju suštinu. (Odnos

Prethodi proizvodnji). (Nezgodna
veština (vrč). Poput domaćeg
bestijara zadavljenog boema. Brusa
tuče buka (Baster). Požar
gasi vodom (talogom). „Ovo je
moćan, originalan i veoma
dirljiv rad, a mnogi će
smatrati da uznemiruje.“

Kada u sokolsko vreme i vreme strasti
dozrele, sušim dasku, kao i uvek
postoji sklad u celodnevnom dašku ...
kao ili poput možda ruganja, ispitivanja, pobijanja
propadanja, prostaka. Sve je blagoslovio
plavac. Rekao je da je miša držao
u svom hard disku. Potom je pocrveneo, razočaran.

„Nisam ti jednostavno mogao reći, delimično
nisam mogao razumeti, pretposlednje
neizbež/dostup/no“. Čak se i papa Jovan Pavle II
slaže. „S čuđenjem sam pročitao pismo
profesora Bela. U prikazu sam istakao
da je njegovo istraživanje bilo očaravajuće i
vešto predstavljeno. Što se tiče
bojazni, osećao sam (i još uvek

Osećam), one su bile izražene dok sam razmatrao
kako ....“ Stvari koje
sam opažao kao dete – stolica, sto,
pod – konkretne, značile su život. Ili
slep za ukradeni opoziv, neopaženo sledi
bika ili Bila, samo do neumesne
želje. Ove kineske lutke, marokanske
škrabotine: sve to ima cenu.

Zadržavanje traći svoje zahteve
videti-gledajući, a potom puzeći. „Moje mastilo
ne valja, a papir je prljav, & sve
u svemu stid me je.“ Uspravan,
preneražen, poduprt, zaostao. On
koji izgubljen okleva i oklevajući nalazi
(ali ne ono što traži). Ona
koja meditira potresena je. Neka guske

Ostanu guske! (Nije ga briga čiju kuću
potpaljuje sve dok ga plamen može
ugrejati.) Tu je kukuljica
tu nož koji laje. Uzmi makaze
i piši. „Sigirno ona postavlja sablast
u moje točkove!“ Liči na dva psa sa
jednim penisom. Niti baca tvoju čarapu pred
patuljke; to znači, oguli ih ali ih

Ne striži. Jer bolje je da te vodi
nos nego vlas, bolje da
te vodi nos nego da ti je olovni
nos. Što će reći, on je bio
sekira bez drške, puding
u blatu. Prava pometnja!
„Samo kažem pretpostavi ovu pretpostavku“,
predloži ovaj predlog. Ne tragediju, samo

Neku smetnju. & nemoj da si osoran bez
razloga. (Pošto je vrisnula
pokupila je svoje piće & svoje snove.)
Zatim dođosmo do velike šume pored plaže
Tu nekad izgubih prijatelja starog.
Rado ću priznati, dosta mi je svega. Mokar
poput mazge i dvostruko
zgrožen. Molim te, odvedi

Mog muža! Ali zadovoljstva su poverena
pogrešnim paravanima: obrt
intelektualne mode (Pariz) čitavu deceniju
zaostaje za dizajnom kože (Milano). Osoran
to jest, neprecizan. Jer sa Renkvistom
& Mizom, jedinim koji imaju prava
nerođeni su i policija. & vladajući svima,
Veliki Prenosnik – majstor prevare. Nema olakšanja.

Izvuci, iskopaj ovaj
nebeski svod.
Tu je
samo to; ništa
manje. Oseka
povlači 
obod – u kojem
se obrćemo.

Odloženi nilski konji suštine
okreću se za doručke, padaju u središte meko se
spuštajući sa konjskim pištanjem medojeda, do
opustošene kiseline mirisne
kade. Oni su sputani, snuždeni
& zamrznuti od zajedljive oholosti.
Do okeana ogoljenog horizonta, koji odvraća osećajnu prazninu Amerike, ovde gde se slepi uspon
buni u ništavnoj odšteti.

Tama priziva iz gromade
zaborava, i zapoveda mi priđi & pokucaj.
Voda me mami al’ nikud otići neću
jer čovek je stvoren da bi na suvom bio.
Možeš pevati, moliti se & vikati
ali nikada na Nebo bez škrinjice nećeš dospeti.
Dimljeni losos & dževreci, đevreci & dimljeni losos, knedle
na šporetu, kolenice na stolu za jelo spremne.

Moliću vas da me zovete mojim hrišćanskim imenom, Badi
(pošto ne znam kako se vi zovete, nadam se da vam ne smeta
što vam se ovako obraćam).
Nemam mnogo šta da pitam; samo nešto malo
ali to bi mislim uspostavilo trajnu vezu između nas
ne sasvim jasnu, shvatate šta hoću da kažem.
Tebi, Badi, želim da predočim
taštinu ideja
mada je možeš nazvati kako ti drago –

Neko je ispričao priču da je jedan čovek došao u jednu kuću
           sa prekrasnim vidicima
& rečeno mu je, pogledaj na zapad, na planinske vence 
           koji se iznad zemlje naziru
& rečeno mu je, pogledaj na jug, na tirkizno-plavo jezero
           koje svetluca u plavoj svetlosti sunca
& zatim su ga odveli do istočnog balkona koji nadvisuje
           vrt jedinstven po raznovrsnim biljkama & cvetovima 
& pogledao je na sever, na mladu tek izraslu šumu
& slušao je ptice koje su ispunile grane
           slapova drveća
& otišao je do prozora na zapadnoj strani
& rekao: „Ali ja sam to sve već video.“

(Iz zbirke Rough Trades, 1991)

1 Dysraphism lat. je reč koju specijalisti koriste za urođene bolesti, a znači nefunkcionalno spajanje embrionalnih delova - urođeno oštećenje. U Dorlandovom standardom američkom medicinskom rečniku reč ne postoji: ali je koristi jedan lekar iz Toronta, pa je možda uobičajenija u britanskoj medicini ili je on sam naišao na nju. Šav (Raph) doslovno znači "spojiti", tako dysraphism znači pogrešno spojiti - što je prozodijsko sredstvo! Njegova je snaga u tome što ima isti koren kao i rapsodija (rhaph) - ili na skitskom - "onaj ko zajedno niže (doslovno, ušiva) pesme, pripovedač epske poezije", vidi "odu", itd. U svakom slučaju, pojednostavljeno, Dorlandov rečnik definiše reč "dyshraphia" (mada ne i dysraphism) kao "nepotpuno zatvaranje prethodne neutralne tube, status dysraphicus"; što je ispod reči "dysprosody" (sic) - "narušavanje naglaska, akcenta i ritma govora".

sa engleskog prevela Dubravka Đurić

Čarls Bernstin (Charles Bernstein, 1950) jedan je od najznačajnijih predstavnika američke jezičke poezije. Sa Brusom Endrjuzom (Bruce Andrews) uređivao je časopis L=A=N=G=U=A=G=E. Osnovao je Electronic Poetry Ceter i Penn Sound. Član je Američke akademije umetnosti i nauke. Predaje na Odeku za engleski i komparativnu kjniževnost na Univerzitetu Pensilvanije, živi u Njujorku. Izbor iz objavljenih knjiga: Recalculating (2013), ll the Whiskey in Heaven (2010), Girly Man (2006), With Strings (2001), Republics of Reality: 1975-1995 (2000), Dark City (1994), Rough Trades (1991), The Sophist (1987; 2004), Islets/Irritations (1983; 1992), Controlling Interests (1980). Pesme koje se objavljuju u Agonu prethodno su objavljene tokom devedesetih u podgoričkom časopisu Ovdje, novosadskom Letopisu Matice srpske, Venac, i u antologiji Novi pesnički poredak - antologija novije americke poezije, u izboru i prevodu Vladimira Kopicla i Dubravke Đurić (Oktoih, 2001).

.