(osebi)
Muškarac koji je ostao preko noći zamolio je za plan.
Ona nije subjekt koji govori. Gajio je u bocama šimšir
čekajući da se napune. Na dnu uvek ostaje nešto za nas.
Postoji dno: Dve veličine i skica, ženska poezija se događa.
Sastavljen plan napreduje.
kontrast boja
Veče, kraj gledanja. Kratka šetnja
s vlastite strane. Sneg u ustima zvučaće bolje
nego u plastičnoj flaši twist off.
Nešto se pod nogama trese i trešti.
U kuhinji pali se svetlo, tu čuvamo
manji Meksiko. Frižider pun slika,
paljenje i gašenje dugih cigareta.
Na koferima ispeglane mape. Ponavljam adresu.
Adresa.
Veče, oblačim cipele sa štiklama, jer su večernje.
Pažljivo, po tankom ledu.
Pažljivo, da se ne izgrebe skupocen auto,
novo stepenište, jeftin pod, na koji smo stavili
šarene čaše s olujom.
slikarski modeli (prema Sera)
I tamo se živi, ali tiho.
Čak i ne sanjaš koliko šta možeš da umetneš
između boja. Između čiste
i čiste boje.
Scena je obračunata bez odeće, mada se smešta
u pitanje pret a porter, u večernje,
budući da je druga epoha od ove,
u kojoj se slavi rođendan?
Zaribavanje, zamena strana,
možeš da gledaš onu
ili nogu stolice,
matematički, nediskretno.
Zbog toga što je teško?
Tako tvrde brojna imena i ispuštani
snovi, koji se ponavljaju u ogledalu, u pozadini
nedeljno popodne izjednačuje
sve puteve i dve vrste istorije.
I pored svega same morate pospremiti
za sobom.
noa noa (prema Gogenu)*
Tla koja smo dovezli sa sobom lagano
se stvrdnjavaju, izlaze iz uloge događaja.
Imamo sjajnu oštrinu, čak se vide
naspramne zastave.
Reka približava svoj obris, u zavisnosti
od okolnosti. Drečavo, neublaženo.
Kroz zažmirene oči teče ravno.
Ostavi, ne odvajaj, to je najbolje
mesto za posmatranje krišom.
Vidi, među nama je Evropa,
lagano zalazi iza ograde stepeništa.
*Naslov knjige Gogenovih sećanja.- Prim. prev.
Balkon (prema Maneu)
Zelenilo asocira Toskanu, ali to je Pariz.
Prepoznaćeš po izrazima lica i materijalu koji šušti
u pozadini, kasnije doslikanom specijalno za nas,
zauzetim trenutkom pre više decenija.
Tobož zajedno, a ipak posle dužih razgovora
teško je uhvatiti jedno drugo. Uloge,
složene na ruke posluge same se skiciraju.
Slikar. Violinistkinja. Zaova.
Po svoj prilici odgovaramo mestu.
I pored skupocenog nakita koji sam zaboravila da skinem,
premda je težak.
I pored toga što ne podnosim nerad.
Taj utisak igra glavnu ulogu. Trenutak
dotaknutom bojom mora ostati lak.
Nevažno je što se iznenada uspavljujem,
kada se nerviram, što će osmeh biti tuđ,
a od sutra svađa.
ferije na stranom jeziku
Nastanićemo se na krovu katedrale,
piknik na steni, ljubav.
Prosućemo mineralnu, izgazićemo izdanke.
Reći ćeš ma belle, dođi vreme je za udarce.
Sahat kula počeće da se obrće zajedno sa zemljom,
našom zemljom, koju smo doneli na cipelama.
Reći ćeš lepa moja i ona zapevaće uspavanku,
intoniraće himnu.
Ne znam čiji će biti taj greh, melodija
a kasnije dugo tišina.
Vatra i otresanje dogasujućih ostataka
na četrnaest belih kišobrančića.
Reći ćeš pogledaj u sunce, tako je blizu,
da nam prli boju, guli kožu sa naših očiju.
Svet se vraća na zemlju, propada u središte.
Spustićemo se velikim toboganima, jer volimo
da se tokom ferija bojimo. Oproštaje ostavljamo za kasnije,
u poslednjem poglavlju obrisaću suze nečim tuđim.
Pesma koju je sastavila devojka koja čita
pismo (prema Vermeru)
Ta tišina se ne čuje,
za zvuk nedostaju reči.
Stranice se bave sobom, prilika je
sigurno muškarac, zgodan,
možda neženja, a možda i nije,
da napisana ljubav izneverava višeznačnošću,
univerzalizam biva slučajan, a slovo da znači
sve.
Pročitana nije dokaz, u najboljem slučaju je
oslikana činjenica, konzervatori diktiraju
svake sezone, sve nejasnije.
Sve mlađe interpretacije greše na prvom
planu.
Nema na šta da se okače tuđa osećanja,
nesigurno razvučena, sigurno da nema.
Poslednja nada čeka iza zavese, još malo.
Zeleno.
Svet će se pojaviti vanvremen i predlagaće, pitaće,
isprobavaće lepotu u tišini
najzvonkije žene.
Kurt Šviters, monolog u narandžastom štimungu.
„Umetničko delo je sve što umetnik ispljuje“, Kurt Šviters
Ne pakujmo se, putujmo.
Tražim, posrćem, nema neophodnih stvari.
Samo ta ruka na čelu, taj dokaz.
Doneo sam vlastite flaše, ushićena
rasteš. Vreme je za izmišljanje imena.
Iza ćoška kravate, ali samo po 39, 90.
Događalo mi se na svakom koraku. Sa njima, bez njih.
Ti utvrđuješ granice, ja stojim na prstima.
Ne pakujmo se, putujmo.
Naći ću pećinu, u koju ćeš poverovati.
Izdržaće čak najduža imena.
1918. Rihard Hilsenbek sastavlja dadaistički
manifest
Nož u jeziku kulture, principi za sečenje.
Lomljenje je u poslednje vreme suviše popularno,
kategorički se zahteva tamo gde su debeo karton
i mrvice kolača.
Nož u drvenom konjiću ili dečije čavrljanje,
sečena sličica prema zvuku, mirno,
naše oštrice su brižno odgajane.
Ruka za pisanje zauzeta je nečim manje važnim,
mada je potpis uspeo da precrta svet,
odložen sa nama u sredini, sastavljen
od elemenata koji lažu, jer su odrasli,
spremni za polazak.
Na toj stanici nedostaje vozni red,
čekamo čavrljajući kao deca,
jer možda se može prevaliti svet
rastavljen dvostrano, prilepljen
za prozorsko staklo koji nećeš pročitati.
Pralja (prema Domijeu)
Dođi, dođi,
već je kraj stepeništa.
Pa dobro, smrkava se,
a senke rađaju
promašaje.
Pa dobro, smrkava se.
Niko na toj strani neće obratiti pažnju,
kada haljina povuče prostor
u pravcu kuće, u kojoj se kuburi s kvakom.
Dođi, dođi
već je vreme za ručak.
Njen umor može se povezivati
s proizvoljno izabranim počecima
(reči i priča), u sredini vezanim
u krst, rebrasto zasvođenim naporedo s
misli o tom danu, u kome
je izašao na vodu.
I o svom danas
dvanaest je sati, tri haljine,
kilogram sapunice i čipke nasuvo,
rukama dok ne pocrvene.
pričekaj, pričekaj Mama.
Svež vazduh a nisam gladan.
Sličnosti i detalji u drvenom
tanjiru pokrivenom platnom pričekaće
sa poljskog prevela Biserka Rajčić
Zofja Baldiga (Zofia Bałdyga, 1986). Pesnikinja, prevoditeljka češke i slovačke mlade poezije, strastvena putnica i proučavateljka istorije umetnosti, objavljuje pesme u najpoznatijim časopisima (Odra, Wakat, Art Papier, Pogranicze, Rita Baum, Lite Racje), nalazi se u antologijama ženske poezije: Solistkinje, Voz ka poeziji i Intercity, prevođena na više jezika, učesnica brojnih festivala poezije, jedan od organizatora Pesničkih manifestacija u Varšavi, pesničko-muzičkog projekta Elektrolirika, autorka zbirki: Passe-partout, Suglasnici.
