Bojan Savić Ostojić
Plagirajući Dobrog Isaka
Obodima grada, tik uz reku, ispod
mosta koji prepreči put, pored kapi
jogurta sa stola pred pekarom, pustim
obilaznicama, preko ograda, zaraslih
koloseka, naspram sklepanih baraka
sa lokal-patriotskim sloganima, pored
skorojevićke odanosti zapećku, sećanja
na meke bačene pesme, režanja gnjuraca,
glisera, švapskih dereglija, pored
brkatog dekare u belom koji bi sve
da kara, u kom prepoznam sebe, stepenicama,
oronulom pasarelom, sa kod kuće skuvanom
kafom u ruci, ne izbegavajući ljude uvek
spremnim hvala, ne braneći se od osa, ne
govoreći u ime dece, bez gnome u rukavu,
bez šešira, zapadajući u manir, zastajkujući,
nepotrebno vagajući, izuven, mimo
neodazivanja isplaženih pasa na „maleno“,
mršavih staraca sa podvrnutim košuljama,
ribara koji ne znam zašto ni čime mlate po
izvađenim mrežama, psujući, beo, sveže
zgužvan, srećan što me se sreća setila, sa
brazdom od suze koja viri ispod naočara, ne
briljirajući, plagirajući dobrog isaka, srećan
što nemam šta da kažem, ćuteći naglas, van
rečenica, van unatrag, ne konstatujući,
nakostrešenih bradavica, ne sećajući se
razlike između rose, slane i inja, ni od koga
besan ni blag ni ravnodušan, od svega zbrčkan,
podložan prvom proroku, skanjerajući se da li
da napišem zavideći reci, na čemu.
Ko god ozbiljno shvati život, mora
stvarno da umre. Evo, kad mene
zgaze na pešačkom, retko dozvolim
da mi splasne elan. Eventualno
te izgrdim što mi ispustiš ruku
pa ginem mek i zlovoljan. Ali
ti si nedužna. Kriv je samo konobar
što nam je rekao „Živi bili“. Na
šta je Gospod dobio ospe i odmah
poslao bradatog taksistu da nasred
Car-Dušanove rastavi s dušom koga
već stigne. Do Solunske ti prepričavam
anegdote o Bartu i Gaudiju i kako postoji
urbana legenda da je Đorđevićev udes
bio politički atentat. Mrtvom bolje
pristaje Despotov nego Celan. Poslušaj: Smrt
je gledanje trave odozdo. I naslov pročitaj. Ako
i pristanem da prestanem, šta dobijam
zauzvrat? Ti dobro znaš da ja ne mogu ni
da umrem a da to ne bude sa zadnjim
namerama. Nećkaj se brzo i naglas.
Kad budem starica,
čitaću Gričku vješticu.
Jezik će mi bezubim čeljustima
landarati slobodan.
Samo ono što je namenjeno
mami recikliram.
Svi pogledi iz kvarta
na maci u padu počivaju.
Decu doneće poštari, i Jelene,
pouzećem, u dva primerka.
A sada, kada je zima,
više od pola dana je mrak.
Šta su, Bože, deca pevala
dok sam jeo kro-kro s belim lukom?
Za šta sam se ono proglasio
dok smo dizali džihad na džihad?
Zašto, Bože, barem svedoke
ne poštediš pijanstva?
I ZAŠTO NEĆEŠ
U AUTOBUS?
Kad saznaš da je stih moj,
pribegneš samopovređivanju.
Kada namerno zaprljam kolir, zakovrnem
gamašnu, znaš da je konvencija.
I od razočaranja, poslednje uzdanice,
prosjački razoružavam. Ubijam vreme:
slušam. Crveno-crni sviter ne zaklapa
usta, svoje treće oko.
Presan život. Ko još govori
pehsma i pehsnik?
Ko se to prolepša
tek u ogledalu?
Ko će koga ostaviti kada se,
makar i samo u glavi, završi knjiga?
Avion koji preda mnom padne
ne razvijem da ne postane papir.
Spadalo!
Kao trećom rukom služiš se zubalom.
Na prvi podest nasloni jagnje,
praćaknuće se. Ko se još tako izlišno
osmehuje dok priča? Možda onaj u čijem
prizemlju po sećanju kukuriknem RO-CCO-
CO-RO-CCO-CO
? Sistem porodičnih saga sa
Bežanijske bare morao je da ostane krnj
da bih se setio tog bitnog podatka! A koji je
Živko kupao kog mrtvaca. I koju je sestru
Moca najviše voleo. I čija je baba bila
četnikuša, a čiji deda čestiti partizan,
šiljokuran... ko te nijanse da pohvata?
Zveckalo je posuđe. Mirisao beli
luk. Ujak je po treći put donosio
zdravog odojeka iz Čalme. A ja
sam u sebi ponavljao: Viktore,
Viktore, jer sveća je gorela, hemijska mi
je bila daleko u predsoblju, a nisam bio
domaćin da ustanem od stola. Pri tako obzirnim
odlaganjima problematično ispari svako možda.
Vidim mutno. Glupača se popne u
prozor i zagleda se u mene tvojim
očima. Sagovorništvo po sebi mi
smeta. Mogućnost da se ma kome
obratim, da se moje ime stavi u
vokativ. Ali mi ne smeta kad me
stave u rečenicu: Palačinke
pravim bolje od mame. Dojadilo
mi da lučim. Sad bih da sisam.
Sednem pred drvo.
Gleda li ka meni ili ka reci.
Slutim da ću u moru
pronaći botanički izraz za ono što
je uz njega priljubljeno kaišem.
Je li to što u pivu pliva plesan ili
odraz svetiljke? Šta je bešale SLATINA?
Otkako nisam seljak oglupavio
sam. Moram to reći Žanu Mezonu.
More pliva. Dahtavac trči. Voleo bih
da je zeka. Da samo nisam podigao
pogled! Da sam ostao siguran da je
zeka! Isprskao sam more. Uflekao ga. Ili
je to na njemu odraz svetiljke. Prođe
motor i shvatim da je hladno kao pre
ravno tri godine na Paliću. S tadašnjom
saputnicom danas vodim ušiljene
razgovore. To mora da je slana popala
po meni kad kijam. Reka. Jezero. More.
Slana. Rosa. Inje. Presađujem vezivno
tkivo odnekud. Na oba mesta boli.
Odgovorim ti: Ostala su mi još dva
palačinka, ali nemam čime da ih
ispunim. U mom selu su palačinci
muškog roda. Sećam se dana kada smo
Goran i ja naučili kako glasi oblik u
singularu, a još nismo ni učili da hodamo.
Samo dok nema prekida, dok
teče, da se ne mora ništa
zaboravljati! Kad hoću da
surfujem na talasu, prekinem
ga. Nakalemim se na njega i
pored neprepoznatog botaničkog
izraza, slike dede Moce kako
ga enciklopedijski odmakne
od sebe, prođem mrtav ladan.
