Goran Lazičić

SLOBODA MEĐU REŠETKAMA

Zbirka Kavezi, poput prethodne Karanovićeve knjige Mesečari na izletu (2012), pripada graničnom, hibridnom žanru poezije u prozi. I ranija Karanovićeva poezija bila je izrazito narativna, ali u dve nove knjige autor je otišao još nekoliko koraka dalje u prozaizaciji poetskog teksta. Možda bi preciznije bilo reći je u pitanju poetska proza, nego poezija u prozi. U svakom slučaju, reč je o žanrovski fluktuirajućoj i „otvorenoj“ formi, pa se Kavezi takođe mogu posmatrati i kao poema ili poetski roman u fragmentima.¹ Fragmentarnost se u Karanovićevoj novoj knjizi ogleda u razasipanju ulomaka pretpostavljene celine koja (izgleda kao da) se krije iza teksta. Duž teksta su razasuti tragovi i signali, najčešće kao motivi ili scene koje se ponavljaju u istim ili donekle transformisanim oblicima. Kroz njih se nazire celina koja do kraja ostaje neodređena i neuhvatljiva, tako da čitanje Kaveza na jednom nivou postaje rekonstrukcija „fabule“ i razotkrivanje identiteta junaka.

Glavni junaci – ili možda je bolje reći – prvi pojavni par glavnih junaka Kaveza su Žicoliki i Pticolika. Oni su poput negativnih, zlih anđela, nešto kao antipodi Vendersovih protagonista, koji na kraju zaista i odlaze u Berlin, gde nameravaju da „spoje posao i zadovoljstvo“ (8; 77). Nije do kraja jasna pozicija tih „anđela“, odnosno „demona“: da li im je misija da zaštite i spasu dvoje neimenovanih glavnih junaka knjige ili im upravo oni rade o glavi. Dvoje junaka mogu da budu shvaćeni i kao inkarnacije pomenutih nadzemaljskih bića, ili obrnuto, Žicolika i Pticoliki možda su njihovi fantazijski dvojnici.²

Junakinja je novinarka i književna kritičarka, u srednjim tridesetim, a junak je pedesetogodišnji novinar. Upoznali su se i zbližili na psihijatrijskoj klinici, a po izlasku sa lečenja su se venčali. Žicolika i Pticoliki se pojavljuju u uvodnim i završnim poglavljima knjige – pre nego što glavni junaci budu uvedeni u „priču“ i pošto budu izvedeni iz njenog fokusa – tako da na neki način grade „narativni“ okvir zbirke.³ Na kraju se ispostavlja da je Pticolika bila „zadužena“ za junaka, a njen kolega za junakinju, pa je ukrštanje i pretapanje identiteta likova još dinamičnije i složenije konstruisano. Kavezi polaze od višestrukosti društvenih uloga pojedinca u našem dobu, od neminovne multiplikovanosti i hibridnosti identiteta u postindustrijskom, haj-tek svetu i njegovim virtuelnim, sajber prostorima.

Drugi dvojnički par junaka Karanovićeve knjige su pesnik Žak i njegova dominantna, strogo racionalna i pragmatična supruga. Žak radi na rukopisu Zapisi iz srećnog doma i nekoliko odlomaka iz te „autobiografije u stihovima“ pojavljuju se sporadično u knjizi kao posebna, grafički izdvojena poglavlja. Žak se može shvatiti kao tajna strana ličnosti glavnog junaka, kao Mister Hajd čiji je zločin – pisanje poezije. Karanović tako alegorijski oblikuje priču o statusu poezije u savremenom društvu. Junak je u mladosti bio pesnik, a sada je potpuno skeptičan ne samo prema Žakovom pisanju, nego prema poeziji uopšte: „Izbegavao je da čita Žakove pesme./ Podsećale su na nešto što je želeo da zaboravi. [...] Kako neko može biti sentimentalan u 21. veku?, čudio se Žaku./ Zar ne čuje zaglušujuću buku novca?/ Zar ne uviđa ništavnost reči?“ (19).⁴

Kavezi donose intrigantnu mešavinu i nesvakidašnju isprepletenost realistički utemeljenih epizoda i detalja sa razuđenim spektrom fantastičnih radnji, nadrealnih pojava i oniričnih slika. Moglo bi se sasvim opravdano tvrditi da su različiti tipovi fantastike primarni, „nulti“ nivo sveta predstavljenog u knjizi, a da se kroz njih povremeno probijaju ili naziru krhotine „stvarnosti“, u kojima se prepoznaje socijalna zbilja savremne Srbije (i savremene srpske književnosti). Različite forme oniričke groteske, bizarnosti, pseudomitološke fantastike, kod Karanovića nemaju jasnu motivaciju niti nedvosmisleno razgraničen „ontološki“ status: ponekad je jasno da se radi o snovima junaka ili nekakvim teško uhvatljivim asocijativnim tokovima njihove svesti, ponekad o nekoj vrsti hipnotičkog, telepatskog iskustva i metempsihoze,⁵ ponekad o snažnom deža vi doživljaju,⁶ dok je ponekad jasno sugerisano da se radi o tripovima i fleševima junaka nakon konzumiranja droge.⁷ Među tim psihodeličnim vizijama postoji nekoliko upečatljivih plutajućih motiva i scena koji na više mesta i u promenjenim kontekstima izranjaju na površinu knjige: jednonoga žaba iz junakovih halucinacija i snova, ili uvek iznova iskrsavajuća vizija obale mora i plaže do koje se stiže šljunkovitom stazom kroz borovu šumicu. Nadrealni imaginarijum Kaveza ima svoju dodatnu motivaciju u tome što glavni junaci dožive nervni slom. Taj pesnički „trik“ kojim se zapravo ukazuje na ludilo i šizofreniju sveta koji okružuje junake, obezbeđuje značenjskom potencijalu knjige dvosmerni efekat, odnosno duplo dno.

Ako se Karanovićeva fantastika dovodi u vezu sa nadrealizmom, to treba činiti obazrivo i uslovno. Tu se naime najpre radi o sličnostima sa autorima i umetničkim delima koja su direktno pomenuta u knjizi: Dejvid Linč, Preverova nadrealistička faza, kao i Remboov Boravak u paklu (koji se doduše pominje u Mesečarima). Drugim rečima, radi se o rubnim oblicima nadrealizma, o nečemu što bi se moglo nazvati intuitivnim nadrealizmom, ili, sa druge strane, pop-nadrealizmom. Jedna od pesama iz Kaveza već naslovom upućuje direktno na Linča: Eraserhead. U zbirci je potenciran motivski kompleks koji se odnosi na telo i telesnost, i to prevashodno u negativnom kontekstu, u pomalo mističnom prostoru neizvesnosti i egzistencijalne jeze.⁸ Žanrovski termin filmske kritike „nadrealistički telesni horor“ (surrealist body horror) adekvatno opisuje neke od slika / fleševa / vizija iz Karanovićeve zbirke,⁹ a srodno tome je i svirepo ubistvo koje donosi „dramaturško“ razrešenje u knjizi.¹⁰ Scenografijom i atmosferom Kaveza dominira mrak, oivičen i ispresecan neonskim i jarkim halogenim svetlima; kao u nekakvoj ogromnoj diskoteci tu su „svetleće kapsule“ i zaslepljujuće bele, magnetne i električne kugle.¹¹ Karanović stvara jedan sintetički, svetlucajući noar svet, futuristički zaoštren, sa uznemirujućim distopičnim crtama.¹² U tom smislu su dobro funkcionalizovani i neki detalji koji svesno naginju bizarnosti i kiču: junakinjina fluorescentnocrvena sofa u obliku usana i ogromna tarantula kao kućni ljubimac, koji se „refrenično“ pojavljuju kroz knjigu.

Za Kaveze su bitni i odjeci srpske (post)tranzicione društvene realnosti: devojke kao manekenke, striptizete i de facto prostitutke; omladina – da parafraziram S. Basaru – ogrezla u vulgarni materijalizam; novokomponovano-tradicionalne šatorske turbo-svadbe i njihova poetika („slepi miš“), kao možda najprimereniji izraz – da parafraziram I. Marojevića – lokalnog duha vremena. U takav socio-kulturni kontekst Karanović uklopa i srpsku književnu scenu: „Kritike je pisala oštro, bez kalkulacije. / Zapisivala je ono šta zaista misli o pročitanom. / Brzo su je isterali iz jame u koju se spustila. / (Prebacili su je da radi intervjue sa piscima, izveštaje sa književnih večeri.) / Prihvatila je to s dostojanstvom. / Nije želela da bude majmun na cirkuskom lancu. / Verovala je u um, u ironiju.“ (26)¹³ Reference na pop-kulturu i rokenrol u Kavezima nisu toliko izražene kao u ranijim Karanovićevim zbirkama. Odjek medijskog duha vremena je epizoda u kojoj junakinja – a da ni sama nije svesna kako – postaje učesnica rijaliti TV-programa, i to u svetu gde su ljudi i ptice zamenili uloge (39-40).

Nesumjivo je da Kavezi po ključnim poetičkim odlikama čine diptih sa zbirkom Mesečari na izletu, što je možda samo početak Karanovićevog ciklusa koji će tek biti upotpunjen novim knjigama. Blisku povezanost dveju knjiga dodatno sugeriše grafička podudarnost i komplementarnost njihovih korica. Ipak, između dve knjige postoje i neke bitne razlike. Iako svedena na jednog, muškog protagonistu i na njegova identitetska razlaganja i multiplikovanja, prva knjiga je tematski razuđenija, napisana sa intenzivnijom i, u krajnjoj liniji, sugestivnijom pesničkom imaginacijom. Subverzivnost Mesečara – što je samo prividno paradoks – poetski je sublimisanija i istovremeno kritički izoštrenija nego u Kavezima. Pesme iz nove knjige međusobno su čvršće povezane i „dramaturški“ podređene celini – mesto im je unutar kaveza – ili drugim rečima, značenjski i simbolički uglavnom nisu samostalne kao poetske (pseudo)parabole iz Mesečara.

Dve nove Karanovićeve zbirke nisu samo poetički i žanrovski – i po sjajnom grafičkom oblikovanju – nesvakidašnje za noviju srpsku književnost; one su to i po kvalitetu uredničkih beležaka na zadnjim koricama: umesto bljutave reklame ili neumerenih hvalospeva, tipičnih za naše savremene izdavačke standarde, ti kratki tekstovi zaista su lucidne interpretativne skice knjiga.¹⁴ Ne vidim bolji način za zaključak i sažetak ovog prikaza od toga da citiram delove tih beleški, pri čemu i ono što se originalno odnosi na Mesečare skoro u potpunosti važi i za Kaveze. Radi se, dakle, o pesničkoj knjizi koja je „nalik nizu psihopoetskih spotova, i prelazi od mikrosižea u jak stroboskop asocijacija, a gustina aktuelnih mitova i simbola čine ovu vorholovsku tvorevinu teksta i metateksta izuzetno modernim štivom“. Shodno tome, „Kavezi se mogu čitati i kao kratak roman, distopijska hronika jednog snolikog, psihodeličnog sveta u kome se prepliću ljubav, autodestrukcija, pokušaj spasenja, fiktivna autobiografija i ironijski odnos prema literarnoj tradiciji. Meandrirajući između kvazifabulacije i pesničkog zbira, Karanović nam isporučuje pošiljku senzualnih tamnih košmara na tragu lunatičkih kolaža Maksa Ernsta ili misterioznih psihotrilera Dejvida Linča.“

Zbirke Mesečari na izletu i Kavezi otvaraju novu perspektivu za sagledavanje dosadašnje književne biografije Zvonka Karanovića (1959). Od 1990. do 2004. on je objavio šest pesničkih knjiga,¹⁵ a potom, tokom narednih pet godina, trodelni ciklus romana Dnevnik dezertera.¹⁶ Recepcija tih romana nadmašila je autorovu prethodnu pesničku reputaciju, pa se moglo očekivati da Karanović nastavi kao prozni pisac i da poezija ostane iza njega kao neka vrsta manje-više uobičajene, „mladalačke“ spisateljske inicijacije. Međutim, upravo u godini kada je objavio za sada poslednji roman, Karanović objavljuje i knjigu sabranih pesama Box Set (2009), a u istoj godini pojavile su se i dve relevantne antologije savremene srpske poezije u kojima je Karanović zastupljen kao jedan od vodećih pesnika generacije.¹⁷ Nakon dve nove pesničke knjige i odlične recepcije koju su doživele,¹⁸ Karanovićev autorski „habitus“ se ponovo temeljno izokrenuo, pa se sada postavlja pitanje da li će se on u budućnosti uopšte vraćati prozi. Posebno bitna stvar u vezi sa današnjim Karanovićevim statusom u srpskom književnom polju jeste činjenica da je generaciji mladih pesnika njegova poezija poetički, senzibilitetski i „ideloški“ neuporedivo bliža od raznih srbsko-svetosavskih, hrisovuljskih i čtenijskih pesnika, koje im oficijelna kritika i dalje nameće.

Goran Lazičić (1983, Novi Sad), diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Radio u Domu kulture Studentski grad kao urednik književno-tribinskog programa. Književnu kritiku objavljuje u periodici i dnevnim listovima Danas i Blic. Član je redakcije zrenjaninskog časopisa  Ulaznica. Od jeseni 2012. živi u Beču, gde pohađa master studije na Institutu za komparativnu književnost.