Jelena Nidžović

ONE GOOD RIDE

 

Marko Stojkić, Šecele,
Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2013.

 

Reč unapred

Iako se poemična suma Šecele izvesno upisuje u nekoliko književnih mesta: u istorični, kulturološki i dnevnočitalački (parcelat) horizont(a), ovde će biti reči o poslednjem, dnevnočitalačkom osvrtu koji, ako nije samodovoljan, služi možda i jedinom od opstajućih zakona književnosti: prisustvu čitaoca/čitalaca, jednoj vrsti uzvratne posete. Vožnji. Vožnja je čitalački (prema tome: i dalje) književnoumetnički podsticaj za bistro i svežije negovanje vlastite, pojedinačne intime.

Lirizacija proksemije. Laka rastojanja.

Šecele je obilan, ne i obiman. U tom smislu Šecele gotovo nepogrešivo udovoljava dvadesetprvovekovno stilizovanim čitalačkim potrebama. Uprkos motoom pocrtanom nastojanju prema kojem lirski subjekat potražuje jedan vid rasterećivanja putem koga bi ga svet izuzeo iz/od sebe („Lass, o Welt, o lass mich sein!“), Šecele je hitar da faktografski i putopisno mapirano uspostavlja vlastiti sistem i doživljajni registar. Da uspostavi sebe u prekomernom uvažavanju krajolika. Čak, da iscrpljuje sebe. I to stalno neutoljeno crpljenje iz sveta je (i) u (auto)poetičkom smislu sa stanovišta poimanja savremenog pesništva značajna, govorljiva referenca.

Lirska afektivnost i sinkopiranje suočavaju se ili podređuju novim obrascima ponavljanja i variranja: ,,Kaži proleće (vrapci i drozdovi,/ poznati kadrovi, trokrake/ vetrenjače, cvrkut, Persefona/ u behar-venčanici, na golim/ obroncima odbegle kuće,/ šarlah-crvene latice, krvotok,/ šine, prepuni vozovi)...“
Poezija mimohoda, tematski neosporno realizovana via motiv putovanja: (,,Glava na prozoru-zaspati, [...] ili ,,Autobus poskakuje i rukopis mi je klizav [...]) određena je upravo vlastitom zakonomernošću: razdaljinom, koju je i sam autor sklon da pocrta-varira:

Pretvoriti vreme u otkucaje,
u rastojanja (Štutgart,
kafa na uglu kod bioskopa Gloria,
[...]

U tom ključu, uostalom, sagledavam i pitanje desne margine kao vidljive poetičke oznake ove zbirke: sama za sebe ,,negovorljiva“, desna margina može imati poetički potencijal ne kao avangardna jednačina koja izokreće neku ustanovljenu vrednost, već kao tekstualni trag upravo i samo kretanja, večnog izmicanja koje, kako tekst napreduje, ne biva zakočeno ni upravljanjem lirskog subjekta prema mnogostrukim pojedinačnim vrednostima koje on beleži. Samodovoljnost napredovanja za moju čitalačku pozornost ostaje najistaknutiji čitalačko-iskustveni činilac ove zbirke poezije. Nova udaljenost je ta brza brzina sa kojom, uz koju, u kojoj se realizuje sam život.

Istina o novoj udaljenosti biva oblikovana naglašenim nastojanjem da se registruju i gotovo demokratično usaglase raznorodni motivi i oko njih sabrani argoi (,,fakat“, i stranicu ili dve dalje ,,neuhlebljen“) u recepijentskoj osi lirskog subjekta. U svojoj vožnji sudbine/voza lirski subjekat konstatuje, opaža i nastoji da simbolički ukrupni vlastiti doživljaj, a svet biva predočen kao suma bezmalo razasutih istorijsko-kulturoloških implikacija ili niska pojedinačnih opažaja iz kojih se čita civilizacijska (monetarna, hrišćanska i druga) markiranost tog sveta. Kulturološke i intertekstualne vrednosti su, razume se, neosporno važni činioci ove poezije. One su u neku ruku kohezivno tkivo koje, uz putopisno lirsko postupanje, čine da se Šecele ne osipa u nepreglednim senzualističkim suočavanjima sa svetom i neprikosnoveno važnim suočavanjima lirskog subjekta sa samim sobom. Često neselektivno i najneposrednije zahvaćen, svet/vožnja izriče poetsku svest koja ga je oblikovala, i obratno. Njegova sveukupnost i punoća implicitno, premda neposredno razumljivo, prevrednuju prevrelo, tradicijski istrošeno romantičarsko htenje-u-svet kao novu upitanost ili novu istinu o udaljenosti. Zapravo, sat i nešto vremena čitanja Šecele, kao što sam već naznačila, kvalitativno najzapaženije rezultira utiskom koji je određen ključem razdaljine.

 

Nova udaljenost i novo obilje

Čini mi se da bih, rukovođena autorskim eksplicitnim tumačenjima, previdela bezmalo subliminalnu metaforiku prolaznosti i mimoilaženja sugerisanu ovom poezijom. Krah evropske civilizacije koji autor želi da sugeriše slikom katoličke ispovesti

(nedaleko u crkvi iza paravana
ispovedaonice jedan sveštenik
upravo masturbira slušajući jecaje
sredovečne dame koja mu govori
o trojici italijanskih pastuva...)

audiovizuelno, senzomotorno, pa i artistički sprovela je već italijanska pornografska produkcija sedamdesetih godina. Dalje mi se, sledstveno tome, čini da autor previđa da u poeziji u kojoj pretežu čulni i neposredni detalji, problem velike teme biva naročito, gotovo do nemogućnosti oslabljen: u jednoj vrsti geometrijske progresije ulančani motivi rastaču mogućnost uzvratnog ukrupnjavanja oseta, opažaja i osećanja u jednu ukupniju vrednost. Istinu rastojanja našla sam nezavisno od autorskih referenci, u naročito uspeloj koliko i diskretnoj slici Davidove biste u nekom kamenorezačko-dvorišnom prostoru (XII). Upravo ti motivi aktiviraju uzvratne čitalačke epifanije: na obodima preobilja niču, nesvesne sebe, tužnoironične snage, dovoljno istaknute da izreknu sebe. Nepretendujuća mesta, mesta odaha, najiskrenija su i najpoetičnije dejstvujuća mesta Stojkićeve zbirke. Jednako njihovom diskretno intertekstualno parnjački nastrojenom tekstu Pisma iz Nemačke Ljubomira Nenadovića gde se, iza putopisnih punktova, jednako naslućuje visokoobesmišljen-belle epoque sjaj traganja za smislom u potrazi za udobnim banjama i gostoljubivim trgovima, Stojkićeva zbirka svojim porinućem u saobražavanje pesničkog i proživljenog iskustva, možda nenamerno, ali izvesno svedoči istu istinu o samodovoljnoj udobnosti pesništva. (Davidova bista ostaje moj najistaknutiji čitalački utisak, onaj koji biva izdvojen svojim izuzimanjem iz ritmičko-sveuvažavajućih nagona).

Jačajući (naznačenim ponavljanjima i variranjima), Stojkićev pansenzualizam ne može drugo nego da bude znak subjektivnosti koja je nerazdrobljena koliko i brzo i kratko fiksirana na pojedinačno. Ovo, prema tome, nije poezija koja ide u red preispitivanja pesničkog identiteta (on je postojano klonuo, izmoren od sveuviđanja i davanja svojevrsnih tumačenja zatečenog sveta) koliko poezija koja, možda i nesvesna svog ogledalnog izricanja, u nepreglednom moru čitalačke kratkohlepne percepcije koja pribira sve što joj stane na put i sve sa čim se da saobraziti i identifikovati, posredno ili neposredno, izriče zasićenje i laku samodovoljnost.

Opstaje li ova poetička kakvoća kao poetički kvalitet? Po mnogo čemu da, čini mi se, i po mnogo čemu ne. Čini se da ogledalni sentimentarijum, oslonjen pre svega na živo čulo, čitaoca ove zbirke može samo da ostavi u nekoj vrsti postorgazmičnog iskustva koje je pretabalo sve metaforičke i simboličke puteve nahranivši vlastitu potrebu za vožnjom. Zadovoljavanje kratkotrajnim epifanijama dovoljna je čitalačka mera, recipročna klonuću koje dolazi iz obilja. S tim u vezi, nedovoljno iscrpljivanje jednog situacionog trenutka povod je za okretanje drugom, i dalje, sve do konačnog sklapanja knjige. Otuda, obratno, u Šecele te pojedinačne vrednosti, lirizovano filtrirane u saznajnom i emocionalnom napredovanju, ostaju male epifanije koje, budući trenutne i razvijene kao često potpuno samostalne poetske slike, daju povoda tek za dalje napredovanje u/kroz svet. Vožnja je uvažavanje izazova stvarnosti. I čitanje je uvažavanje vožnje i mere iscrpljivanja. Zato nema drugog osvrta osim brzog i saobrazno-čitalačkog priznanja prema kome je i Šecele veoma i veoma rado prihvatan čitalačkom znatiželjom, ali i veoma iscrpljen jednim udovoljenjem dobroj vožnji. Ostajući nesigurna povodom toga da li je i koliko ovo dugoročno vrednosno moguće odrediti, privodim tekst kraju. Nezavisno od neprihvatljivo prevrelih mesta pojačane osećajnosti, koja svakako izmiču mom uvažavanju i lirskom primanju, Šecele je (Schätzchen kao deminutiv, i schätzlich,  kao atribut) one good ride živog čula stvarnosti.

 

Jelena Nidžović (1987, Čačak) diplomirala je na katedri za srpski jezik s opštom književnošću Filološkog fakulteta u Beogradu.

Objavljivala u Agonu:
Agon br. 21: Road and Family Songs
Agon br. 24: Konveksni potezi pisanja