Marjan Čakarević

BAROK. PIČKEMATERINE

 

Bojan Marković, Riba koja je progutala svet,
Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, Čačak, 2013.

 

Pesničkom debiju Bojana Markovića može se prići na različite načine i svaki od tih načina može biti dobar, i nužno nedovoljan. Ako se pročitaju izvrsni, i obuhvatni i precizni tekstovi Stojnića (pogovor) i Vasića (Polja br. 485) o Ribi koja je progutala svet, opet ostaje utisak da se štošta izmigolji. Od samog početka silna jezička masa se valja i razliva na sve strane, ali se svejedno čini da je ceo tekst jedno veliko iskliznuće, velika greška. Greška u leksici, u kucanju, u metafori, u sintaksi. Ta greška se, književnoteorijski, može imenovati i eksperimentom, ali u oba slučaja dolazi se do pitanja: šta bi onda bio standard, u odnosu na šta bi to bilo greška? S obzirom na hotimičnu rasutost tekstualne mase, na njenu nezavršenost i nezavršivost, Riba se može razumeti i kao niz fusnota, nešto kreativnije čitanje nekog već postojećeg teksta, kao na marginama nekog velikog dela zapisane stihovane beleške.

U poslednjih nekoliko godina pojavio se niz pesničkih knjiga koje sve zajedno predstavljaju i dovoljno književnih činjenica koje su dovoljno relevantne da se može govoriti o trećoj avangardi. Zbog toga se čini da referentnu mrežu Bojanove knjige treba tražiti prevashodno unutar tog konteksta koji je nova poezija formirala: bilo da je reč o paratekstualnim elementima poput slike „Pijani Bahus“, koji se mogu povezati sa Vasićevom upotrebom Kleovog „Anđela istorije“ u Ictusu, bilo da se radi o korišćenju reči „tomato“ ili „iktus“, takođe „Vasićevih“, ili pak da je u pitanju navođenje niza aktuelnih mislilaca, prisutnih na razne načine i u tekstovima drugih pesnika. Sledeći upravo pomenuti paratekstualni element – sliku „Pijani Bahus“ umetnika baroka Van Balena – mesto Ribe unutar korpusa nove poezije može se relativno precizno locirati: ona se prema glavnini tog korpusa (možda najpre prema tekstovima grupe Caché, iako, naravno, ne samo njima) odnosi kao barok prema renesansi. Sve je tu manje-više isto, slično ili poznato, samo što je takođe sve bar za nijansu naglašenije i razlivenije. Ne manje barokne su i upečatljive slike i metafore vezane za polje telesnog: fetus, slezina, živci, orgazmi, spontanitet sise, transvestiti i anoreksičarke, namunjeni falus i botoksični isus, telesna voda, salo, a naročito ciklus Zemlja, koji detaljno opisuje raspadanje tela. Drugim rečima, Bojan je u ovoj knjizi zavirio u svaku šupljinu, održao čas nove anatomije i uveo na velika vrata u novu poeziju jednu od epohno najrelevantnijih tema: „savremeno“ telo sa svim njegovim ekstenzijama, aplikacijama i transgresijama. 

Sa druge strane, na strukturnom planu posebno zanimljivo u vezi sa Ribom jeste to što se – dolaženjem do krajnje i apsolutne fragmentarnosti, gde se jedva naslućeni smisao u sintaksičkim, sintagmatskim pa i leksičkim jedinicama odmah podriva prekidima, asocijativnim sledom ili tipografskim greškama, – zapravo unutar teksta, ali još više oko njega, sluti i želi velika priča. To se može potvrditi samim rasporedom ciklusa, koji počinju autopoetičkim tekstovima, uvođenjem u svet, nekom vrstom rađanja, pa nakon rolerkostera kroz jezik, istoriju, geografiju, kulturu i bog sveti zna šta sve ne, do završnog ciklusa u kome je glavna tema smrt. Ali velika priča se još lakše može videti u obilju jezičkih registara iz kojih Bojan crpe svoju leksiku, od arhaičnih oblika reči i epske inverzije, pa do najmodernijih anglicizama, latinizama ili latinolikih leksema, što sve zajedno predstavlja težnju da se što više najrazličitijih iskustava uvede u tekst. Ta otvorenost, osetljivost, sposobnost uživljavanja u drugačija, tuđa egzistencijalna iskustva je zapravo prevelika i osnovni je razlog kruženja, nasuprot zaokruživanju. Zbog toga u tekstovima Ribe nema velike napetosti, psihološke, seksualne ili ideološke, ona ostaje na površini, na jeziku, ali i tada ne kao sukob, koji mora dovesti do obrta, koji se mora na neki način razrešiti, već pre kao osećanje trenutne nelagode, nešto prljavo što se brzo zaboravi. Tako npr. u stihovima: „fašista je preosetljiv kada lepi floralne tapete/ i usisava sobu dok njegova cupi vriska na krevetu/ pičkematerine“ fašista se ne prikazuje kao nešto potencijalno opasno po društvo, a ta je opasnost danas stvarna i prisutna, već kao emanacija banalnosti, čak kao figura simpatična u svojoj papučarskoj egzistenciji. Međutim, u ovom strofoidu ključne su „pičkematerine“, koje nisu nikakva psovka, već sinonim za nešto predvidljivo, poznato i beskrajno dosadno, a kojima se slika banalnog zla dodatno, upravo barokno banalizuje. Ovakvi trenuci (pičkematerine, našla vreća zakrpu, namunjeni falusi i sl.), iako ne tako brojni i upadljivi, deluju najuspelije u Bojanovoj knjizi i čini se da su prava slika njegovog talenta: kada svakovrsna proklizavanja i iščašenja savremenog sveta, za koja očigledno ima dobar sluh, groteskizuje preko svake mere, a potom ih jednim stihom, gnomom ili žargonizmom spusti na zemlju. A još skriveniji, razbludnom baroknošću zamaskiran, jeste sloj velike saosećajnosti, razumevanja pa i nežnosti sa kojom se (nepostojeća) subjekatska instanca odnosi prema svetu. Sposobnost da salo velikih reči, salo banalnosti, patetike ili potrošenih ljubavnih tema jednom munjevitom, liposukcijskom metaforom ili sentencom izdigne na nivo poezije jeste talenat do koga bi pesnik mogao više da drži u svojim budućim tekstovima. U vezi sa tim treba pomenuti i da primedbe koje su Stojnić i Vasić uputili knjizi, a koje se u suštini poklapaju, imaju itekako svoje utemeljenje i Bojan neće pogrešiti ukoliko ubuduće posegne za prozirnijim jezikom, vrati se gramatičkim pravilima ili naglasi subjekatsku instancu u pesmi. 

Dakle, bez straha i odstupnica, sa barokom ili na njemu, pravo u veliku priču!

 

Marjan Čakarević (1978, Čačak), diplomirao je i završio master studije iz srpske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljene knjige poezije: Isečci (1997), Paragrad (1999) i Sistem (2011). Piše i književnu kritiku i esejistiku. Objavljuje u domaćim i regionalnim časopisima. Živi u Beogradu.

Objavljivao u Agonu:
Agon br.10: Sistem (fraktali iz speva)
Agon br. 11: Mora da ih bude dvoje
Agon br. 16: Bluz nemoći
Agon br. 21: Mesečeva kći i ulični hodač
Agon br. 21: Postpop
Agon br. 24: Kolonija