Danilo Lučić

 

ATLAS U SIVOM ODELU

 

Miodrag Danilović, Sivi zbeg,
Udruženje građana Knjižuljak, Beograd, 2013.

 

Skorašnji pesnički naslovi u Srbiji pokazuju da objavljivanje knjiga za izrazitim konceptom i konzistentno sprovedenim stilom i formom ne jenjava. Upravo imajući ovaj fakat u vidu, kratka zbirka pesama Miodraga Danilovića, koja je otvorila biblioteku „Patenti“ mlade izdavačke kuće „Knjižuljak“, začuđuje svojim (anti)konceptom.

Naime, forma pesama se progresivno menja kroz zbirku, od kraćih, tradicionalnijih pesničkih oblika, do dužih i narativnijih, koji se na samom kraju završavaju onim što nazivamo „pesme u prozi“. Uzevši u obzir da je ova knjiga izrazito nevelika obimom, te formalne transformacije se, u nekoliko kratkih koraka od korice do korice,  odvijaju munjevito. Pesme ove zbirke jednim nomadskim manirom migriraju iz stila u stil, iz poetike u poetiku, ali ne sugerišući nam zaključak da iza takvog postupka stoji svesno izveden manevar čije bi krajnje ishodište bilo, recimo, akcentovanje unutrašnje dimaničnosti, ili nečeg tome sličnog.

Uvodna pesma od sedam stihova sadrži veoma jasno naglašen akrostih (SEDMICA), gde je izvršena rokada tog akrostiha i samog naslova, a pesma nam otkriva određenu fasciniranost brojevima čiju tajnovitost pocrtava stil blizak stilu zagonetke sa umetnutim elementima brzalice, kao još jednog tradicionalnog oblika. Kratka i efektna, iako sročena zagonetno u izvesnom smislu, uvodi nas u postepeno, gradacijsko ukrupnjavanje obima i idejne umreženosti tekstova.

U nastavku dolazimo do signifikantne pesme „Čovek u sivom odelu“ u kojoj će se pojaviti motiv pozajmljen za naslov cele zbirke. Lirski subjekat oseća teskobu i onu za modernu poeziju tipičnu ugroženost u urbanoj sredini, koja je u njegovom vizuelnom utisku pretrpela dekolorizaciju i okruženje je sada ispunjeno samo anemičnim, letargičnim sivim tonovima:

Uvek u sivom. Sivi zbeg
Između crnog, pretećeg neba
I užarene lave koja nadire
Kroz razlokane ulice.

Ta konstanta sive boje koja se razlila po svemu ide dotle da je uspela da okupira čak i prostor egzila, u koji se ugnjezdilo nespokojstvo („Sivo peščano/ Utočište na nemirnim vodama.“). Ipak, otkriva nam se da lirski subjekat nije pasivni analitičar tog sivog sveta, on povremeno intereaguje s njim, miluje njegove obrise, izlažući se riziku da ga fizičkim kontaktom inficira njegova mahnitost. Neočekivano, čitaocu se predočava da ti posiveli gradovi imaju svoje mnemoničke zahvate kako bi se sećanjem otrgli od ništavila zaborava. U takvoj atmosferi za očekivati je svršetak pesme koji obelodanjuje didaktičko nastojanje tog posivljenja da okupira i književnost (Na jutarnjim vežbama poetike/ Zvoni za: Sivi čas!).

Već naredna pesma donosi stilski obrt: „Kivi iz edena“ nastavlja da se poigrava motivom sivila, gde je borba sa njegovim negativnim konotacijama prepuštena umetnicima, pepeljastim ljudima, a jedan značenjski krak prostire se u pravcu razumevanja njihove uloge kao uloge staranja o duhovnoj higijeni društva. U ovoj pesmi dotadašnja refleksivnost i simboličnost slike pomalo je ustuknula, prepuštajući prostor nešto realističnijem i narativnijem maniru pevanja. Ovde ćemo zateći rezignirani skeptizicam po pitanju etike medija, koji svojom hipnotišućom aktraktivnošću dezavuišu njene konzumente. Emitovani medijski, audio-vizuelni sadržaj simulira epifanijske nadražaje, međutim uspela je da nam promakne vaspitna suština starozavetnih edenskih alegorija:

Uglavnom slike su lepe očaravajuće
Šta god da prikazuju deluje kao Epifanija
Kao maglovito sećanje na blistava
edenska jutra
U kojima je i kivi bio zabranjeni plod
Ali više ne znamo šta je bila kazna
neodolevanju

Gorepomenuta negativna konotacija motiva sivila zapravo ilustruje semantičku manipulaciju leksikom u zbirci, jer će se događati da Danilović istim i/ili sličnim rečima/slikama dodeljuje drugačije predznake. Tipičan primer za to je pesma „Polen“ gde je konfuzija modernog života uzglobljenog u okvire koje konstruiše duh tehnologije stavljena u oštar kontrast spram motiva ženske lepote. Tako nastaje humanistički obrt iniciran prizorom koji ispunjava senzualnost ženskih pramenova „boje zrelog žita“. Pomenuti obrt dozvoliće da se uspostavi značenjska diferencijacija između identičnih epiteta koji obrubljuju pesmu:

Ljudi su rasejani:
Samo zevaju, iz zveraju, i kuckaju...
Ulice i skverovi,
Venci od zlata i zelene girlande,
Redovi su titrajućih slova
Na displeju.
A vetar u tvojoj kosi
Boje zrelog žita
Šušti mi u lice
Mirišući težinom
Rasutih pramenova.
I sasvim bez potrebe,
Na sledećoj stanici
Izlećem, kao polen.
Rasejan.

Bitno je istaći da se ovaj zaplet koji je uslovljen dehumanizujućim diktatom tehnologije, kao i pomenuti motiv egzistencijalističke ugroženosti gradskom sredinom, pre pridružujuju, pa i utapaju u mnogobrojne pesničke glasove XX veka čiji lirski subjekti lamentiraju nad osuđenošću da bitišu u takvim životnim uslovima, nego što uspeva da se u toj polifoniji istakne autentičnijim pristupom zadatoj tematici i fenomenima.

Zbirku zatvaraju nešto duži prozni odlomci, podjednako stilematski i motivski razuđeni, mada se u jednom od njih najeksplicitnije ostvaruje komunikacija sa drugim delovima zbirke. Pojava mišićavog Atlasa koji se „zateturao kao pijanac” u pesmi „Ispred muzeja” jeste onaj element čija neostvarljiva uloga da figurira „Između crnog, pretećeg neba/ I užarene lave koja nadire”  iz citirane pesme „Čovek u sivom odelu” opisuje važan deo egzistencijalne problematike lirskog Ja, kome se često otima iskustveni momenat sposoban da obezbedi trijumf nad teskobnom ugroženošću u prostoru datom za bitisanje. U ovoj proznoj pesmi „Ispred muzeja”, ostvaruje se međutim i prisan dijalog između motiva koji se ulančavaju i prožimaju je iznutra, usmeravajući čitalačku pažnju na neočekivan način.

Pa ipak, tenzije među formalnim i stilskim osobenostima zbirke „Sivi zbeg”, koje naposletku dovode do svog raspleta u foto-finišu zbirke, ne umanjuju recepcijsku zbunjenost pred njenim konceptom, otežavajući, ne valorizovanje njenog ukupnog kvaliteta, nego uopšte sagledavanje ove skupine tekstova kao zbirke na prvom mestu. Nije nipodaštavajuće viđenje ove knjige ono koje joj osporava identitet zbirke pesama, jer umesto toga želi da je percipira kao autorov pesnički katalog, lirski portfolio koji zapravo signalizira poetske putokaze ka mogućim pesničkim horizontima Miodraga Danilovića. Uz tako shvaćenu svrhu ovog prvenca „Knjižuljka”, autor nas ostavlja u udobnom čekanju nastavka svoje pesničke prakse.

 

Danilo Lučić je rođen u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, gde je završio i master studije. Piše poeziju, prozu i prikaze aktuelne književne produkcije. Objavio knjigu pesama Beleške o mekom tkivu (SKC, Kragujevac, 2013). Bavi se fotografijom i jedan je od organizatora ARGH-a, večeri čitanja poezije.  Živi i radi u Beogradu.

Objavljivao u Agonu:
Agon br. 16, U gradu koji nije puno drugačiji od ovog
Agon br. 18, Beleške iz mekog tkiva
Agon br. 21, Triling Q