Ilhan Pačariz
u trkačkom sektoru
na gradskom stadionu alber kami
momak koji brine o terenu kaže
dugo te nije bilo bo
mekoća tartan staze
prolazi kroz đonove sprinterica
i šalje prijatnost u sve kutke tela
novembar je
krv i mandarine jure mojim krvotokom
sunce i mraz
oduvek sam voleo paradokse koji to nisu
prve krugove osvajam polako
bradati trkač traži odgovarajući ritam
trčim
u smeru suprotnom
od smera kazaljke na satu
trčim
ako pažljivo pogledaš
u mojim nogama videćeš krila
trčim
probija znoj i
napor postaje anestezija
trčim sve čvršće
trčim da ne bih pušio
trčim da primirim gnev
trčim da ostanem u formi
trčim da bih sutra lakše disao
trčim a editorsi mi papillon sviraju
trčim kao da od mene zavisi rotacija
zemlje
trčim da je zaboravim
tetovaža
imam tetovažu koja šeta
danas je na desnoj podlaktici
prošle nedelje je bila na levom ramenu
nije mi baš prijatno kada se pojavi
na vidljivom delu vrata
ili čak na licu
jednom sam je ispod tuša dugo tražio
juče si bila na butini
gde si sad
morao sam da uzmem malo ogledalo
i da uz pomoć zidnog pregledam leđa
nije je bilo
nije mi bilo svejedno
najzad sam se setio da proverim tabane
o da - bila je na jednom
bio sam u pravu
hajzenberg
vraćao sam se kući kad sam shvatio da ne mogu više
procenio sam da ljudi iza prozorá
u ulici kojom sam prolazio spavaju
a i da ne spavaju ja ne mogu više
tako sam došao do jednog zida i počeo
ali pre nego što sam počeo
dao sam sebi novo ime koje ću nositi kratko
samo za tu priliku
nazvao sam se hajzenberg i
govorio sam tiho
pazi na patike hajzenberg i
niže malo hajzenberg i
vidi ovo jezero mesečine hajzenberg i
zažmuri hajzenberg i
da li su ovo nečiji koraci hajzenberg i da
bilo je uzbudljivo to pišanje pod pseudonimom
muzej mostova
video sam nepregledan hangar
pretvoren u muzej u koji su preneti
mostovi sa svojih mesta
iznad reka klanaca morskih zaliva
na obalama sam video rastuće
mase stisnutih zuba i šaka
razjarene što nema mosta
da preko njega pređu na drugu stranu
video sam lučne i pokrivene
kilometarske i nepokrivene
hiljadu godina stare i
svega tri metra duge
video sam mostove koji
kad se ugasi svetlo u muzeju
na prvi pogled liče na sazvežđa
danima sam obilazio te kamene
drvene betonske čelične viseće
opčinjavajuće konstrukcije
čvrsto fiksirane za plafon hangara
do čijih me je ograda jedan kran
podizao odakle sam video
rastuće mase na obalama
razjarene što nema mosta
da preko njega pređu na drugu stranu
oči u oči
sedimo jedno naspram drugog
na razdaljini
od nekoliko stotina kilometara
niko ništa ne govori
gledam - šara olovkom po papiru
kiša i sneg padaju istovremeno
poslednje što sam rekao bilo je
stavi tačku i nacrtala si lovca na horizontu
saga
saga je lajala na kanalizacionu rešetku
prvo sam pomislio da se obraća nekom od mojih predaka
posle sam shvatio da je nanjušila nekog od naših savremenika
(mogu ljudi da žive jedni pored drugih i jedni sa drugima
a da ne budu savremenici)
gledao sam je naoštrenu i mislio
saga
beli psu
znaš li da si ime dobila
po policajki s poršeom iz švedsko-danske serije
u povratku su se nizale indigo ulice u magli
a nejasna lica su zapljuskivala mostove
tek što smo se našli među nežnim zidovima doma
na jednom automobilu parkiranom dole
na početku ulice
upalio se alarm
šubert
smrt i devojka
i mi smo se pogledali
Ilhan Pačariz je rođen 1983. godine u Prijepolju. Studirao je komparativnu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Objavljuje u književnoj periodici. Režirao je dve pozorišne predstave. Objavio knjigu poezije Sobni nomad (Zaječar, 2011).
