Roland Orčik

Bajkoviti pejzaži traume
o najmlađoj mađarskoj lirici

Mlada mađarska poezija je krik u krhotinama nastajanja i nestajanja. Nakon karnevalske parodije i ironijskog postupka areferancijalne postmoderne osamdesetih i devedesetih, najmlađi autori su počeli da oprezno otvaraju rane ličnih udesa. Nema ni kolektivnih, političkih opčinjenosti, socijalne angažovanosti, zasad se još uvek čini de je to generacija post-istorije i post-politike. Zapravo to je već drugi talas tzv. antropološke postmoderne lirike u mađarskoj poeziji, jer generacija pre njih, autori koji su se pojavili na početku 2000. godine takođe su sproveli taj zaokret. Pesnici u ovom izboru dakle nastavljaju s pisanjem i estetizacijom traume u pesništvu novog milenijuma. Ne možemo reći da je to povratak na pozicije subjekta moderne mađarske književnosti, jer često je teško odrediti identitet lirskog subjekta u pesmama mladih autora. Kod njih je identitet nestabilan, gubi se u matricama i simulacijama jezika. Čak i ta nestabilnost identiteta može biti riskantna, trauma je prisutna u promenama i lomovima perspektive, neprimetno se prerušava iz odrasle u dečiju ulogu. U tom vrtlogu identiteta izviruje groteskni svet bajke, potom prekinute i tako traumatične naracije porodičnih i polnih odnosa. Misterija telesnosti se meša sa surovim emocijama i hladnom sintaksom. A odnos prema telu nije samo odnos prema jeziku, već i odnos prema reprezentacijama traume. Granice tela su granice jezika, međutim, trauma, kao neizreciva dubina mraka, je bezgranični svet tamne ekstaze bola. A poezija je pokušaj da se premosti razlika između tih dimenzija. Pokušaj koji će biti neprestana žudnja za pesničko redefinisanje sitnih, ali ne beznačajnih događaja. Poezija je ta koja im daje značaj, ali ne i značenje. Dok poezija sama ne postane govor nedokučivog, neizrecivog, dakle traumatičnog iskustva. Možda nije slučajna ni izrazita slikovitost mlade poezije, odnosno česta prisutnost vizuelne umetnosti, sveprisutnost vizuelnih mikronarativa. Svi su na fejsbuku, svi projektuju svoje želje i kroz vizuelne kodove. To je samozadovoljavajuće umrežavanje trauma. Pitanje je da li ta slika zamenjuje ili stvara traumu? Slika koja u ovom slučaju postaje metafora i za samu poeziju.

Međutim, ovaj uvod nudi pojednostavljenu sliku o mladoj poeziji u ovom izboru, nastojeći da uopšti i tako homogenizuje raznolikost poetika. Ali nek te razlike pronađe sam čitalac izbora. Užitak je njegov. Ja ove autore vidim prvenstveno u kontekstima i konstrukcijama mađarskih pesničkih tradicija (i naravno svetskih). A srpski čitalac će ih primati u svom horizontu očekivanja. Razlike mogu prouzrokovati odstupanje, ali isto tako mogu biti i inspirativne.

Roland Orčik (Bečej, 1975) piše poeziju, eseje, kritike, studije i prevodi južnoslovenske književnosti na mađarski jezik. Dosad je objavio tri pesničke zbirke: Rozsdamaró (Zaštita od korozije, 2002), Holdnak, Arccal (Mesecu, Licem; 2007), Mahler letöltve (Skinuti Maler, 2011; objavljena na srpskom u prevodu autora, Treći trg, Beograd, 2012).