Atila Šandor Pal
Ne znam šta znači reč pra
Liker s rumom
Ne znam da li sam ti pričao da sam imao jednog ćaknutog,
trećeg dedu. Bio je obućar, stalno mu je iz usta visila
cigareta i išao je u sakou. Na ramenjačama i u džepovima je
imao pepeo, podosta pepela, i svuda su mu ispadale mrve duvana.
Rekao mi je da nikad nije spavao, a ni ja ga nisam video,
premda je uvek znao šta sam sanjao. Stalno je pripovedao
kako je jednom u životu pogledao na sat i od tada zna
tačno vreme. Jednom smo videli kako je neka roda
naletela na dalekovod pa ju je ubila struja. Tada me je
prvi put odveo u krčmu. Taj moj treći deda hteo je da uslika
Boga, pa mi se na najneočekivanijim mestima i trenucima
sa svojom starom Prakticom unosio u lice, ili u nebo,
a potom bi se u mračnoj ostavi molio.
Mislim da ti to nisam pričao. Naposletku mi je na njegovom pogrebu
na pamet palo da su grobari zapravo anđeli, pravi anđeli.
Tog dana sam se naljoskao sa njima, pili smo liker s rumom, voleli su ga.
Voz
Našao sam jedan video na tvom aparatu, od pre
dobrih par godina. Dvadeset sekundi. Sediš na vozu
oslonjena na svoju šogoricu koja čita i gledaš
pred sebe. Možda ga je brat što sedi naspram tebe
snimio. Činiš se umorna, katkad trepneš,
ne znam: na šta li misliš. Na to
šta tvoj tata, koji tad još nije bio bolestan,
radi tih dana, da li je iščeznuo
sa sive sofe, da li je za njim ostalo samo ulegnuće
od sedenja i dnevni boravak koji vonja na duvan,
prazne flaše. Na to kako tvoja mama to podnosi,
da li joj je lice isto tako staro i skrušeno kao sada,
seti li se sebe same na onoj slici u vino-
gorju, seti li ti se tatinog pogleda tamo.
Na to kako ti je baba, prenoći li još
da bi mogla da neguje bašticu na obali potoka i vraća li se
u žutu, memljivu, staru kuću. Na to šta upravo radi
tvoj aktuelni dečko, tvoja velika ljubav. Na to
da li se sećaš onog dela u koreografiji i toga
zašto ti u njoj stojiš iza. Na to kada ćeš moći
da napustiš brda.
Čiča
Pre sedamdeset godina pošao sam u svet, otad u ovom
selu živim. Star sam, cigančići me zovu: čiča.
Nedeljno obiđem okolinu, mahnem traktoristima,
provlačim se kroz električne ograde, bežim
od pasa lutalica. Otkako sam došao ima me na
svakom pogrebu, postao sam stalni inventar, kao cveće
ili grobari. Volim maglu dok se zorom spušta,
poput razvezane punđe bakica. U crkvu ne idem,
volim da se verem po drveću. Ne znam šta znači reč:
pra. Pre sedamdeset godina zarobio sam jedan oblak. Ubrzo
potom sam ga pustio kroz prozor. Stalno se vraća.
Pozno leto
Jednog poznog leta, sa šest godina, dobio sam upalu pluća.
Čika doktor F. me je poslao u bolnicu gde mi se brat rodio.
Morao sam da ostanem tamo. Majka kaže da su me svaki dan posećivali,
ali ja se sećam da smo se drugi put videli posle sedam dana, kada
sam mogao kući. Bdio sam svake noći. Zločesti stariji dečaci
su mi bili cimeri; noću su pored uveta svakog mlađeg dečaka
prelivali vodu iz jedne plastične čaše za kafu u drugu,
da se upiškimo. Svakog jutra smo za klopu imali hrskavi pohovani
hleb. Gvozdeni krevet je jako škripao, nisam znao šta se događa
tokom vizite. Svakog dana sam dobijao injekcije, sestra i doktor su
me držali. Svaki put sam, tik pre nego što bi zabola iglu u mene, rekao da
hoću nešto da kažem; zastala bi i pitala – šta. Rekao bih:
ništa, i osetio u butini vrelu bol. Potom bi me sestra u
svom naručju odnela u sobu, ali me nije volela. Posle tri-četiri
dana, kada je ono debelo bure, koji je uvek sedeo ispred televizora, opet
isključio Cartoon Network kada sam izašao da gledam TV, tada sam, dakle,
otkrio malecnu sobu pored naše bolesničke sobe. Unutra je
sve bilo crveno, plastična stolica, zidno platno, prostirač, zid.
Jedna devojčica je stanovala u njoj, Kristi, dogovorili smo se da budemo
drugari. Pokazala mi je zašto je tamo, upala je u kadu sa vrelom vodom.
Pokazala mi je butine, sve su bile u krastama, poput mozaika u crvenim
nijansama. Imala je igračke, karte, svakog dana igrali smo crnog petra,
kucnuo bih joj, ona bi rekla da je slobodno, a doktor i sestra kako smo
zlatni. Onda me je, pretposlednjeg dana, sestra prošetala po dvorištu.
Uzalud sam je molio da siđe i Kristi; nije smela. Bilo je hladno, među
smrekovim žbunjem gazili smo žuto lišće do kolena. Na mom se krevetu
moglo spavati samo u fetusnom položaju.
Mantil
Naizmence nosim očev i dedin mantil. Dobio sam ih
na korišćenje, oba su starog kroja, balon, gotovo kao
novi. Moj otac je dedin sin, a ja sam očev sin. Kad je
pradeda još bio živ, u porodici smo nas četvorica imali
ista imena. Imamo i jednu sliku gde nas četvorica stojimo
jedan kraj drugog u porti reformatske crkve. Od pradede
nisam dobio mantil. Očev mantil je topliji a dedin nešto
moderniji, očev plavkast, dedin braonkast. Kažu da čovek
uglavnom nosi gene svojih babe i dede, ili je barem velika
verovatnoća da će približno živeti koliko i oni. Uveče
očev mantil stavim na vešalicu, a dedin visi na
čiviluku. Baš je grehota ostariti.
Oblaci
Ovde je predeo najlepši kada je oblačno. Gusto
nizanje šuma i pustara, peskovita zemlja
i smrekove šume, stoletna topola u ataru.
Razmišljam kako ćeš me se sećati.
Šta će u tebi ostati od ovih šetnji, od
vožnji bicikla po ataru, hoćeš li barem malo
ostati vezana za ovo. To je ravnica. Prostrana nizina.
Pomislim, u poslednje vreme sve češće, ko
je ovaj predeo pošumio. Šta bi bilo kada
bi čitav predeo bio jedno nepregledno drveno more.
Ne znam da li još postoji ikakva dokumentacija o
tim pošumljivačima. Ili kako se ove šume zovu.
Možda i nije bitno šta će od mene ostati u tebi.
Pustara, pesma cvrčaka i kolutovi kravlje balege
ili bosonogi starac u usevu. Suvišno je ostavljati tragove.
Šetnja (3)
Muškarac je popodne šetao iza sela. Onamo kuda je i sa ocem,
dok su još imali sva tri psa: dva pulija i nemačkog
ovčara. Tamo kraj cisterne, šinama malog voza, koračajući
po pragovima, pod baštama, a onda zemljanim putem. Nosio je sa sobom
štap za slučaj da sretne pse lutalice, onu drenovinu koju je
još njegov otac dobio od čobana pre nekih dvadeset godina, a kojom je znao
igrati čobanski ples kad zatreba, iako ne ume. Ima desetak godina kako
nije tuda prolazio. Na raskrsnici nije skrenuo, već je produžio
ka trščaku i potočiću. Prešao je most a potom se okrenuo.
Od hladnog vetra ga je zabolela glava. Oblaci na nebu su bili
poput planina, od Himalaja viših planina, negde na kraju sela.
Kod objekata zemzadruge, pokraj grupe stabala pasle su četiri krave.
Provukao se ispod električne ograde i uputio ka njima. Obišao
ih je u širokom luku i nastavio dalje; dve su ga sve vreme ukočeno gledale,
plašio ih se. Produžio je zemljanim putem, zaobišao još jedno tresetno,
pusto parče zemlje; iz tog budžaka pogled mu je dopirao do njihovog salaša,
ali onamo već nije išao. Zapišao je jedan žbun i krenuo kući.
Samo su se njegovi tragovi videli u prašini, ali kao da nisu bili njegovi.
Namerno nije gazio po njima. Razmišljao je šta li mu sada radi draga,
i da je on sada kao neka daleka, neotkrivena planeta čije se
postojanje može naslutiti tek na osnovu njenog gravitacionog polja
i perturbacija koje ono uzrokuje. Dve su krave pak gledale nazad,
kao da su sve vreme bile zaustavljene u onoj istoj napregnutoj
kretnji. Sa brdā je duvao vetar.
Muljača
Od dede sam trčao k njemu, preko zadnje bašte,
da razgovaram. Uvek sam ga nalazio u kujnici, pio bi
špricer ili jeo slaninu, u mirisu dlaka i memle. Dobio bih
šećer, ali ne znam više o čemu smo razgvarali. Neki
tuđi pradeda je bio vojnik u ratu, ne on, zasigurno, koji se
vratio kući sa fronta sâm, a krenula su ih trojica, i neki
tuđi pradeda je rekao da nije teško puškom
ubiti čoveka, već rukom. Valjalo bi umreti kao on,
posle muljanja grožđa, umoran, sit. Ujutru bi me sreo sin,
deda mog praunuka, oslovio bi me, ne bih reagovao. Približio
bi se i video da spavam, potpuno spokojno. Valjda bi
završio sa muljanjem i tadašnje se vino ne bi zvalo “ovogodišnje”
ili “prošlogodišnje”, već “onogodišnje kad mi je otac umro”. Mom
bi praunuku majka, na putu iz škole, saopštila da sam umro;
i ne znam da li je baš tada plakao, ali na pogrebu itekako jeste.
Moja snaja bi ga tešila da sam ja već negde drugde, negde drugde,
ali je moj praunuk video da nisam, da su me zatvorili u kovčeg i
da me spuštaju u zemlju. Kuću mu je kupila neka Mađarica iz Amerike,
s kojom je kasnije imao i prisnu vezu; bila je poreklom sa sela.
I njima bih odlazio u kujnicu, ali bi me tom prilikom poslali mamini, da
bih vežbao engleski. Sve su preuredili: druge pločice,
nameštaj; pobelela je pradedina kuća. Onda je tu ženu ostavio
muž, pa je umrla i ona i njena druga dva brata alkoholičara; samo
ih je majka nadživela, još dve godine je živela u toj kujnici i ostavi;
bilo joj je devedeset sedam kad je umrla. Pradedi devedeset dve.
Meni je dvadeset tri. Bilo mi je devet godina.
Ples
Dugo sam mislio na to kako ćeš jednom zasigurno
upoznati nekog izvrsnog plesača. Nekog čija će
ličnost, gestovi, elegancija biti neodo-
ljivi. Nekog kome ne moraš stalno govoriti da
se ispravi. Nekog sa kim će se sve podrazumevati,
svako ispravljanje, pokrivanje, promena, okretanje,
izbacivanje. Nekog ko ume savršeno da vlada svojim telom, sa
kim se lako izlazi na kraj, ko te u svakoj situaciji podržava,
usmerava, i da hoćeš, ne možeš ga pokvariti. Nekog ko i
jedan legenješ ili pontozo1 zna da odigra kao niko
koga si dotad videla. Od koga ćeš zaboraviti na spoljašnji svet,
na svoju prošlost, budućnost, posao, čak i na hod i
selo i dijalekat, i ostaće samo muzika, pulsirajući
zvuk brača, izbledele slike, miris znoja.
I jedan starac, u nekom sasvim drugom predelu, koji misli na to.
Pijanista
Jednom sam se slučajno ukrcao na prekookeanski brod. To sam
shvatio tek kada smo bili na otvorenom moru. Nikad nisam imao morsku bolest.
Svako veče sam svirao klavir putnicima, mada nisam poznavao note,
kao ni kompozicije. Uveče bi me voleli, ali mi se danju nikad ne bi
obraćali. U to vreme sam hranio galebove, gledao u vodu,
obišao brod uzduž i popreko, posmatrao putnike. Imao sam šešir
koji mi nije dobro stajao; jednog dana mi ga je vetar oduvao sa glave, u okean,
otad sam svirao samo tužne kompozicije i još su me više voleli. Za-
boravio sam kako se zovem. Jednog dana je neka žena stala kraj mene na krmi,
do večeri me je pipkala po ruci a posle je više nikad nisam video. Nakon toga nisam
više ni
izlazio iz balske dvorane; i danju bih svirao. Iskrcali smo se godinama kasnije,
i ja sam otišao kući. Svake sam noći sanjao okean i o tome
da mogu da govorim.
s mađarskog preveo Ivan Pavičić
Atila Šandor Pal (Pál Sándor Attila) rođen je 1989. u Kiškunmajši, ali veći deo detinjstva je proveo u selu Sank. Piše kritike, pesme i studije. Od 2010. je prisutan na pesničkoj sceni. Dosad je objavio jednu pesničku knjigu: Pontozó (Ples tačaka, 2013).
Ivan Pavičić (Vršac, 1986), apsolvent na katedri za mađarski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Prevodi su mu objavljivani u časopisima: Letopis Matice srpske, Mostovi, Polja.
