Oršolja Fenjveši

Devojčice pretvorene u šetalište

 

Lavirint

Ti si sama
ljudska žrtva, stene
bi ti sačuvale svete životinje,
ali ti svete životinje
pasu senku stene.

Svako se budi k’o stena,
uzalud je Sunce lavirint sveta.

Lutala od kruga do kruga,
dvorane dubla u vodi, u kamenu, u ničemu
dvorane dubla u mesu.
nikada otcepljena, molekularna zmija,
koliko izlaza ima?

I koliko tajnovitosti ima jedna jedina šema?
Komplikovanosti prave linije
od uspravljanja do fetusnog položaja?
Tebe ne može zaboraviti.

Ne mogu se obrisati slike,
koje se mogu pronaći uvek i svuda,
stoga od svojih želja formiraš reči,
dok i tvoj nedostatak Sunce ne izdubi.

I dok stigneš to kraja dana,
misli skriješ u strujna kola,
i ležeš na spavanje s kamenjem u džepovima.

 

Zima

Novembar

Sobu sam okrečila u belo.
Nemam džep. Jedan hor,
Težak veo na garnišnama.
Preko toga bi prepreke podražavanja
dosezale pod moj prozor, ali ne verujem.
Samo što u jagodicu prsta, u ormar, mogu da
zaključam. Neki sitan ubod iglom,
kretanje vazduha, i što se prikazalo,
kroz čvorove, i gramzivo
se iznova postaje stvarno.

Decembar

Zidove čistim naprasitošću
srebra, na njima otisci dlanova,
muzika s pet prstiju, dlan
poričem u sneg. Mašta bi
prizvala boje, ali mesto nje to činim
ja. Uzaludna je žrtva ona,
koja se ne završava dodirom.
Sopstveno lice ne mogu da poljubim,
ali mi se prikazuje.

Januar

Do pravougaonika sobe bi padao sneg,
kada bi kroz moje telo moglo da prohuji,
što je anđeosko, beskarakterno.
Što kičmeni stub drži, ispusti
ruka. Ali ostaju
mi na čaršavu fleke od čokolade,
neko je sa mnom spavao, neko
ko se može zamisliti,
jer nije još video belo,
i za večnost je ostavio jedan ukus.

 

Kao da

Dugačko uže mora da isplete u mašti
onaj ko se trudi da ne misli
na sopstveni pupak. Ko bi dok odmara dlan na trbuhu
radije mislio na začarane životinje.

Slikar četkicom veze po stolnjaku sopstveno ime,
kao da. Potom gozbu oslika
crknutim zecom, praznim peharom, korom pomorandže.

Kuvar je usamljen u punoj ostavi.
I meni je loše,
kada dodirnem pupak.
Kao da je nebo tako nisko,
da samo četvoronoške mogu da puzim pod njim.

Koliko bi bolje bilo nastajati,
poput minerala, poput jezera,
poput bola.
Ali mi smo morali da opadnemo, da siđemo
morali smo da izmilimo, morali smo sebi da iskopamo rupu,
razbili smo se u komade, da bismo razbili na komade,
trebalo je da damo ime.
Morali smo da ispletemo užasno dugačko uže,
da bismo se niz njega spustili.

Na visoravni

Na visoravni ne mrda
prolaznik,
materija namazana na drvo.
Žetva kapija.

Infracrveni filter dospe na predeo,
dlanovi na životinje.

Na visoravni ne mrdaju
prolaznici,
jer misle da formiraju ključ,
mada bi za to prvenstveno trebalo da vide jedan grad.

Nacrt gvožđa.

Što je želelo biti

Iskoračivši iz staklenog tela
uzmakne u vrištećoj travi.

Ne tražim ljubimce,
valjda naše Sunce obasjava mnoge druge Zemlje.

Ne mrda, pada joj na pamet da onaj ko iskreno živi
može biti stanovnik čak i dalekih zemalja:
to je priroda kamena.
Dopisivala bi se mesto govora.

Ne pomišljam na polazak,
stakleno telo postaće kuća, dok se vratim,
i ova kašika,
stolnjak,
drvo zamišljeno pokraj stola,
mogućnost divnih muškaraca,
i grizli, negde u daljini,
nisam ja,

i blizina, ipak ne daljina:
ispunjeni skelet.

Put svile

Nema iscrtanog puta, idući kojim
vremenom mogu postati suvišna,
konstantno mu se menja pozicija.
Ponela sam kameru sa sobom
da beleži umesto mene,
da mi bude dovoljno da gledam.

Motrila sam jednu jedinu rubin crvenu tačku,
tu se skoncentrisalo ono kraj
čega je projurio auto:
biljna vlakna, munjevite pauze u svetlosti,
kamenjem potkovani konji, brzina ponavljajućeg horizonta
koji formira prste. Ova tačka crvena poput krvi
zaoblila je, što ipak nisam videla.
Izgradila je civilizaciju.
Senzor kamere ogledao se u prozorskom oknu.

Put svile, nikuda,
ukoliko iza njega nije život, koji ne zahteva, koji se da izbeći.

Google street view

Radije bismo stanovali u ulici Oluje, nego Zavežljaja,
u tome smo se slagali,
pa ipak, kada smo pronašli svoj budući dom
u ulici Krvave humke,
odmahnula sam smejući se: nema veze, i Šekspir
je to napisao u Romeu i Juliji.

Gledala sam u svoju budućnost pomoću google street view-a.
Posle sam šetala ulicom u kojoj sam učila da hodam,
i obišla svetleći toranj,
gde smo se prošlog leta zajedno čudili
kako visina beži u daljinu.
Mogu da odem bilo gde, udahnula sam,
dok ne posetim maminu kuću,
gde je bila zima ogoljenija od mene, kada
me je prvi put ugledala. U kom mesecu, nakon koliko godina
će je fotografisati ponovo? S radošću sam ti saopštila
da nije dovoljno da vidimo, treba da zamislimo
mesto na kome ćemo u budućnosti živeti.

U noći selidbe u ulici na čije smo se ime
već navikli tako da ništa nije značilo,
mada je u sebi obuhvatalo tvoje ime,
naljutio se se na mene, optuživao moju srpsku krv.
Ponovo u gnevu nepravde da dokažem,
nisi u pravu, ostavila sam te, otišla nigde,
i kada me nisi pustio nazad, tada sam, poslednji put,
razvalila staklo na ulaznim vratima. Raskrvarila sam
zid sveže ofarban za nove stanare.
U urgentnom, gde su mi ušili, od užasa,
da je ipak sve zapisano,
i moja materica je krvlju izbacila jedini dom,
koji bi me zauvek primio za stanara. Tako smo se uselili
u ulicu Krvave humke.

Misao o smrti nije drugo: nacrt
kada planovi i želje izblede.

Kletva

Rodila sam se analognog leta,
ovako je glasila kletva:
moja majka morala je da izabere.
da li će prvi ili drugi deo moga života biti srećan.
Ni danas ne znam šta je izabrala.
O sebi čuvam mnoštvo slika.
Čuvam nebrojivo mnogo stvari
na hard-disku, memorijskoj kartici, u cloud-ima:
ne uspomene, jer se njih ne sećam,
samo ih spremim za nekoga.
Ono što je moje, to je strah da bih mogla sve da ih izgubim.
U nekoj vatri koja će biti samo metafora.

Padnu mi na pamet specifične slike u Galeriji Tejt;
Čitavu jednu epohu, prostoriju ispunila
su deca obučena u nekoga.

Neka moja kletva glasi ovako:
nek vrh jednog brda vetar oboji u crveno,
i neka biram, neka u nekoj potencijalnoj budućnosti
moje dete može da me vidi u svom nepostojanju, u svim godinama i vremenima,
ili da mora da me zamisli u skrivenosti moje prošlosti.
Ukoliko izaberem prethodni, sudbina će mi biti digitalni zaborav.
Kada bih se odlučila za potonji, moram da izgubim sve moje slike.

Moram da zamolim jednog lava, da pretvoren u kamen
preda mnom večno drži otvorena vrata.

Devojčice pretvorene u šetalište

Nedeljom su se devojčice poređale jedna do druge,
u dvorskom vrtu, na padini.
S večeri bi plakale za konjima,
i strahovale da, kada legnu,
nikada više neće ustati.
Sada su se, obučene u haljine uspravljene poput kipa
Smešile, starice nagog tela.
Fotograf je bacio poslednji pogled
na njihovu zamagljenu kosu.

Svetlost se poleđuške slila na meko tlo.
Devojčice su se pretvorile u šetalište,
Smenjivanje naših minuta vezale su poput sopstvene dubine,
marljivo kao oni koje nikada ne dodiruju.
Otrčale su daleko, do nepokretnosti i natrag,
i ukoliko su bacile senku,
raspale su se u pozadinu vertikalnosti.
Nedeljiva stvarnost progonile ih je u visinu,
i samo kad bi snevale u svojim žutim pramenovima,
jutro bi im stalo u usta.

prevela s mađarskog Sandra Buljanović

 

Oršolja Fenjveši (Fenyvesi Orsolya) rođena je 1986. u Seksardu. Diplomirala je 2014. na budimpeštanskom fakultetu Eötvös Lóránt na smeru istorija umetnosti i teorija i istorija filma. Objavljuje od 2006-te. Piše poeziju i bavi se vizuelnim umetnostima i video-performansom. Dosad je objavila jednu pesničku knjigu: Tükrök állatai (Životinje ogledala, 2013).